Srpski litijum: Ekološki rizik ili ekonomska šansa?

foto: Oliver Bunic / Evropska unija

Zaštita vode i tla predstavlja jedan od ključnih izazova za Srbiju na njenom putu ka članstvu u Evropskoj uniji. Dok Unija postavlja visoke standarde za očuvanje ovih resursa, Srbija se suočava sa značajnim izazovima u primeni i sprovođenju zakonodavstva. Usled globalne potražnje za litijumom, koja igra ključnu ulogu u zelenoj transformaciji i tehnologijama za obnovljivu energiju, Srbija se našla u centru pažnje sa svojim bogatim nalazištima jadarita. Iako eksploatacija litijuma donosi ogromne ekonomske mogućnosti, ona takođe otvara brojna pitanja o potencijalnim ekološkim posledicama, posebno u pogledu zagađenja voda i tla.

Projekat Rio Tinta „Jadar” koji se odnosi na eksploataciju litijuma u Srbiji, suočava se sa značajnim izazovima. Lokalne zajednice i ekološki aktivisti izrazili su zabrinutost da bi vađenje litijuma moglo dovesti do ozbiljnog zagađenja rečnih slivova i zemljišta.

Jedan od konkretnih primera potencijalnog zagađenja odnosi se na reku Drinu, koja prolazi kroz region gde se planira eksploatacija litijuma. Studije su pokazale da bi nepravilno upravljanje otpadom iz rudnika moglo dovesti do ispuštanja povećanog nivoa teških metala poput kadmijuma i olova u rečnom sedimentu, što bi imalo dugoročne negativne efekte na vodosnabdevanje i ribolov lokalnih zajednica.

Usled ovih zabrinutosti, širom Srbije se organizuju brojni protesti građana protiv Rio Tinta. Lokalne zajednice, ekološki aktivisti i građani iz različitih delova zemlje okupljaju se kako bi izrazili svoje protivljenje eksploataciji litijuma u ovom regionu. Protesti su motivisani strahom od ozbiljnih ekoloških posledica koje bi rudarski projekti mogli imati na kvalitet vode i zemljišta, kao i na zdravlje lokalnog stanovništva. Demonstracije često uključuju blokade saobraćajnica, skupove ispred državnih institucija i masovne šetnje sa ciljem da se skrene pažnja na potencijalne rizike. Zahteva se transparentnost i odgovornost od strane nadležnih institucija i kompanije Rio Tinto.

Prema prognozama, potreba za litijumom mogla bi se povećati čak deset puta do 2028. godine u odnosu na 2017. godinu. Nedavna istraživanja su pokazala da globalne rezerve litijuma iznose oko 90 miliona tona, što ukazuje na značajan potencijal za povećanje ekonomski upotrebljivih rezervi u narednim godinama.

Veći deo litijuma uvozi se iz Kine, što podstiče Evropu da razvija sopstvena nalazišta kako bi smanjila zavisnost od stranih izvora. Trenutno su projekti za eksploataciju litijuma locirani u Španiji, Portugalu, Finskoj, Francuskoj, Austriji, Nemačkoj, Češkoj, Bosni i Hercegovini i drugim zemljama, uključujući i Srbiju, koja je poznata po nalazištu jadarita, najvećem nalazištu tvrdog stenskog litijuma u Evropi.

Prema proceni profesora sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu, Dragana Lončara očekuje se da ovaj projekat donese značajne ekonomske koristi, uključujući zapošljavanje, povećanje prosečnih plata i stvaranje radnih mesta. Projekat bi mogao direktno i indirektno da zaposli oko 5.000 ljudi. Radna mesta bi bila raspoređena u različitim sektorima, uključujući rudarenje, preradu ruda, logistiku, održavanje, kao i u administrativnim i podrškim funkcijama. Projektovana prosečna neto zarada zaposlenih u samom projektu iznosi 1.222 dolara mesečno, što je 40 odsto više od trenutnog proseka u rudarstvu u Srbiji.

Kako kaže, ukupna investicija kompanije Rio Tinto u projekat „Jadar” procenjuje se na 2,4 milijarde dolara. Očekuje se da će rudnik proizvoditi približno 58.000 tona litijum-karbonata godišnje, što će Srbiju učiniti značajnim igračem na globalnom tržištu litijuma. Projekat će takođe doprineti budžetu sa prosečnim godišnjim iznosom od 133 miliona dolara kroz poreze i druge fiskalne prihode. Ovaj projekat predstavlja veliku priliku za ekonomski rast Srbije, uz značajne benefite u zapošljavanju i povećanju plata, što će pozitivno uticati na životni standard i privredu zemlje.

Evropska komisija naglašava da za uvoz litijuma iz Srbije na tržište Evropske unije, rudarski projekti moraju biti u skladu sa najvišim ekološkim standardima. Srbija se, kao zemlja kandidat za članstvo, postepeno usklađuje sa pravnom tekovinom Unije, uključujući najstrože svetske standarde zaštite životne sredine u svoje zakonodavstvo.

Ekološki standardi - hoće li Srbija (pre)stići Uniju?

Infrastruktura za prečišćavanje otpadnih voda u Evropskoj uniji je dobro razvijena sa sistemima koji efikasno tretiraju otpadne vode pre nego što se ispuste u vodene tokove. Ova tehnologija pomaže u očuvanju čistoće reka, jezera i podzemnih voda širom Evrope. Investicije u tehnologiju prečišćavanja i obnovu vodenih ekosistema su ključne za održivo upravljanje vodnim resursima.

Sa druge strane, Srbija se suočava sa značajnim izazovima u očuvanju kvaliteta voda. Industrijsko zagađenje, neadekvatna infrastruktura za prečišćavanje otpadnih voda i poljoprivredne aktivnosti predstavljaju glavne izvore zagađenja reka i jezera. Mnoge vode u Srbiji su kontaminirane teškim metalima, hemikalijama i mikrobiološkim zagađivačima što direktno utiče na životnu sredinu i zdravlje stanovništva.

Nedostatak kapaciteta za prečišćavanje otpadnih voda predstavlja veliki problem, posebno u ruralnim područjima i manjim gradovima. Ovo rezultira direktnim ispuštanjem neobrađenih otpadnih voda u vodene tokove, što povećava nivo zagađenja i ugrožava ekositeme voda. Tako je Šabac značajno unapredio svoje kapacitete za prečišćavanje otpadnih voda, čime je postavio visok standard za upravljanje otpadnim vodama u Srbiji. Nasuprot tome, Beograd, kao glavni i najveći grad u Srbiji, još uvek nema funkcionalno postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda, što predstavlja veliki ekološki problem zbog direktnog ispuštanja neprečišćenih otpadnih voda u reke Savu i Dunav.

Zemljište u Evropskoj uniji je pod strogim nadzorom kako bi se očuvala njegova plodnost i biodiverzitet. Politike zaštite tla uključuju regulaciju upotrebe pesticida, podršku organskoj poljoprivredi i mere za sprečavanje erozije i degradacije. Postoje i programi za obnovu degradiranih zemljišta i zaštitu prirodnih resursa što doprinosi održivom upravljanju poljoprivredom i ruralnim razvojem.

U Srbiji, poljoprivredna proizvodnja i neodgovarajuće poljoprivredne prakse često dovode do erozije i degradacije zemljišta. Prekomerna upotreba pesticida, nekontrolisano ispašavanje stoke i nedostatak primene agroekoloških principa doprinose smanjenju plodnosti zemljišta i gubitku biodiverziteta. Ovo je posebno izraženo u Vojvodini i Šumadiji, kao i u ruralnim područjima gde su pritisci na zemljište najveći.

Evropska unija nastoji da unapredi svoje politike zaštite voda i tla kako bi osigurala održivu upotrebu prirodnih resursa i zaštitu životne sredine za buduće generacije. Investicije u infrastrukturu, tehnologiju za zaštitu životne sredine i edukaciju stanovništva ključni su za ostvarenje ovih ciljeva.

Srbija se takođe trudi da poboljša svoje kapacitete u upravljanju vodnim i zemljišnim resursima, ali su potrebna značajna ulaganja u infrastrukturu za prečišćavanje voda, primenu održivih poljoprivrednih praksi i jačanje zakonodavstva. Integracija u evropske standarde i prakse može pružiti Srbiji priliku da unapredi svoje stanje životne sredine i postane efikasnija u upravljanju prirodnim resursima.

Srbija se fokusira na modernizaciju infrastrukture, prelazak na održive poljoprivredne prakse i jačanje zakonodavstva, što zahteva značajna ulaganja. Jedan od važnih projekata je izgradnja postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda, kao što je ono u Šapcu, koje je vredno više od 16 miliona evra i koji je finansiran iz IPA fondova Evropske unije.

Planovi za budućnost uključuju izgradnju dodatnih postrojenja za prečišćavanje voda, modernizaciju postojećih sistema i ulaganje u nove tehnologije. Ova ulaganja će zahtevati nekoliko stotina miliona evra, a uspeh zavisi od kontinuiranih investicija i efektivne primene. Integracija u evropske standarde može pomoći Srbiji da unapredi svoje upravljanje prirodnim resursima i poboljša stanje životne sredine.

Od zakona do ekološke prakse

Održavanje kvaliteta vode i zemljišta u Srbiji zahteva sveobuhvatan pristup koji uključuje saradnju svih relevantnih aktera - od državnih institucija, preko privrede do civilnog društva. Investicije u tehnologije zaštite životne sredine, obrazovanje o održivim praksama i transparentno upravljanje ključni su za postizanje ciljeva očuvanja životne sredine i stvaranje zdravijeg okruženja za sve građane Srbije.

Kompanija Rio Tinto je medijima u Srbiji prosledila nacrt studije o uticaju na životnu sredinu u vezi sa projektom  „Jadar”. Dokumenti su obimni i navode da može doći do uticaja na okolinu, ali kompanija obećava da će učiniti sve što je u njenoj moći da te uticaje spreči ili da nadoknadi štetu ukoliko do nje dođe. Rio Tinto tvrdi da je posvećen otvorenoj komunikaciji i poziva zainteresovanu javnost da kroz komentare, povratne informacije i osnovanu kritiku pomogne da se predložene mere unaprede.

Do sada je kompanija uložila 450 miliona dolara u razne studije i istraživanja kako bi shvatila prirodu ležišta „Jadar”. Studija prvo utvrđuje postojeće stanje životne sredine, zatim identifikuje sve potencijalne uticaje, a potom detaljno opisuje mere koje će kompanija preduzeti da te uticaje spreči i ublaži. Procedura se odvija u skladu sa Zakonom o proceni uticaja na životnu sredinu, koji prati zahteve Direktive Evropske unije o proceni uticaja na životnu sredinu.

Naše institucije često nisu dovoljno transparentne niti uključuju javnost u procese procene uticaja na životnu sredinu. Komunikacija sa građanima je često slaba, a primedbe i komentari javnosti retko se uzimaju u obzir. Iako postoje zakoni koji prate direktive Unije, njihova primena je često nedovoljna. Institucije često ne uspevaju da sprovedu zakonske procedure na adekvatan način. One često nemaju dovoljno resursa i kapaciteta za sprovođenje detaljnih i kvalitetnih studija o proceni uticaja na životnu sredinu. Nedostatak finansiranja i stručnog kadra dodatno otežava proces.

Dok Rio Tinto pokušava da prikaže posvećenost transparentnosti i uključivanju javnosti u proces procene uticaja na životnu sredinu, naše institucije često ne uspevaju da ispune iste standarde. Nedostatak transparentnosti, participacije, efikasnosti i adekvatnih resursa predstavlja značajan problem u upravljanju uticajem na životnu sredinu u Srbiji. Ove razlike ukazuju na potrebu za značajnim unapređenjem institucionalnih kapaciteta i procesa kako bi se osigurala bolja zaštita životne sredine i veće poverenje javnosti.

Evropska unija primenjuje sveobuhvatan pristup zaštiti voda i tla sa jasno definisanim ciljevima i standardima. Direktive kao što su Okvirna direktiva o vodama i regulative o upravljanju otpadom postavljaju visoke standarde za države članice, obavezujući ih na kontinuirani rad na unapređenju kvaliteta životne sredine.

U praksi, Unija ima razvijenu infrastrukturu za monitoring voda i tla uz efikasne mehanizme za sprovođenje zakona. U poređenju s tim, Srbija se suočava sa izazovima u efikasnoj primeni zakona zbog administrativnih, finansijskih i tehničkih ograničenja.

U Srbiji, zaštita voda regulisana je zakonima kao što su Zakon o vodama i Zakon o zaštiti životne sredine. Međutim, sprovođenje ovih zakona suočava se sa izazovima zbog nedostatka kapaciteta za monitoring i kontrolu zagađenja. Infrastruktura za prečišćavanje otpadnih voda nije dovoljno razvijena, što doprinosi zagađenju reka i jezera teškim metalima i hemikalijama iz industrije i poljoprivrede.

Zakonodavstvo o zaštiti tla u Srbiji obuhvata Zakon o zaštiti životne sredine i posebne uredbe koje se odnose na upravljanje tla u kontekstu poljoprivrede i industrije. Ipak, primena zakona često zaostaje za potrebama zaštite tla od erozije, degradacije i kontaminacije.

Ova razlika u pristupima i kapacitetima ukazuje na potrebu za značajnim poboljšanjima u infrastrukturnim i administrativnim aspektima upravljanja životnom sredinom u Srbiji, kako bi se postigli standardi slični onima u Evropskoj uniji.

Eksploatacija litijuma u Srbiji predstavlja delikatnu ravnotežu između ekonomske šanse i ekološkog rizika. Dok potencijalni ekonomski benefiti obećavaju prosperitet, rizici po životnu sredinu, posebno po vodene resurse i tlo, ne mogu biti zanemareni. Projekat Rio Tinta, suočen sa masovnim protestima, naglašava potrebu za transparentnošću, odgovornošću i strožom regulacijom.

Dok Rio Tinto obećava ekonomske koristi kroz otvaranje novih radnih mesta i investiranje u lokalnu infrastrukturu, postoji zabrinutost da će veći deo profita otići stranim investitorima, dok će lokalna zajednica snositi najveći deo negativnih posledica.

Ekonomski modeli zasnovani na eksploataciji prirodnih resursa često nisu održivi na duge staze. Kada se resurs iscrpi, kompanije se povlače, ostavljajući za sobom ekološke i ekonomske probleme. Srbija bi trebalo da se fokusira na razvoj održivijih ekonomskih sektora.

Umesto da se fokusiramo na eksploataciju litijuma, Srbija bi mogla da ulaže u obnovljive izvore energije i tehnologije reciklaže baterija. Postoji veliki potencijal za razvoj solarne i vetroenergije, kao i za unapređenje tehnologija za reciklažu postojećih litijumskih baterija, čime bi se smanjila potreba za novim iskopavanjem.

S obzirom na značajne ekološke, društvene i ekonomske rizike, Srbija ne bi trebalo da dozvoli Rio Tintu da nastavi sa projektom iskopavanja litijuma. Umesto toga, fokus bi trebalo da bude na održivim alternativama koje mogu doneti dugoročne koristi bez ugrožavanja životne sredine i lokalnih zajednica.

Ovaj stav nije samo zaštita trenutnih resursa, već i ulaganje u bolju budućnost za naredne generacije. Očuvanje kvaliteta vode i tla je imperativ za zdravlje i dobrobit sadašnjih i budućih generacija. U ovoj borbi, Srbija mora pažljivo da balansira između ekonomskog napretka i ekološke odgovornosti kako bi osigurala dugoročnu održivost i prosperitet za sve svoje građane.

Autorka: Marija Vidojević