Mark Rute: najbolji politički potez ili katastrofalna greška Alijanse?
foto: Nick van Ormondt
Imenovanje Marka Rutea za novog generalnog sekretara organizacije NATO dolazi u trenutku velike neizvesnosti i tenzija unutar i van Saveza. Odabir Rutea za generalnog sekretara će se pokazati ili kao najveći skriveni adut Alijanse u dugoročnom smislu, ili će biti njen loš politički potez, jer će način na koji bude obavljao svoju ulogu biti od ključnog značaja za budućnost Organizacije, ali i za političko-bezbednosni poredak u svetu.
Zapadno krilo ponovo prevagnulo nad istočnim
Nasledivši Jensa Stoltenberga, u pozadini složenog globalnog bezbednosnog pejzaža, Mark Rute treba da 1. oktobra postane generalni sekretar organizacije NATO. Iako ga je odlazeći predsednik SAD-a dvaput zamolio da se kandiduje, Rute je tvrdoglavo to odbijao, te je nakon najavljene ostavke svoje vlade kralju Viljemu-Aleksandru u leto 2023. godine rekao američkoj administraciji da će, ako ga Džo Bajden pita ponovo, njegov odgovor biti drugačiji.
Međutim, Ruteovo imenovanje nije bilo bez spora. Dok su ga njegovi glavni saveznici Pariz, Berlin i London brzo podržali, holandski lider je morao da ubedi Tursku i Mađarsku – dve države sa kojima bivši holandski premijer nije bio u naročito dobrim odnosima. Predsednik Turske, Redžep Tajip Erdogan, brzo je pristao, ali predsednik Mađarske, Viktor Orban, držao je sve u neizvesnosti do sredine juna tekuće godine, kada je Stoltenberg postigao dogovor da Mađarska bude izuzeta od finansiranja vojnog paketa podrške Ukrajini koji NATO namerava da uspostavi na jesen 2024. godine. Premda, kao i Prištini, Rute tako odlučno pokazuje podršku i Ukrajini u njenom sukobu, što je i naveo kao razlog za kandidaturu za šefa Severnoatlantskog pakta nakon objave da će napustiti politiku. No, Rute je ipak potvrdio Orbanu da će poštovati dogovor u kojem Mađarska nikada neće morati da učestvuje u aktivnostima alijanse koje podržavaju Ukrajinu van teritorije Saveza, sve dok Rute bude vodio NATO. Istog dana kada je dobio podršku Mađarske, bivši holandski premijer je dobio glas i od Slovačke.
Dakle, već na početku se može videti da će upravljanje pritužbama istočnoevropskih zemalja biti jedan od najvećih izazova sa kojima će se Rute suočiti tokom svog mandata. Kao što je bivši estonski predsednik Tomas Hendrik Ilves ukazao na neuspeh Holandije da ispuni prema Savezu svoju obavezu ulaganja u odbranu tokom Ruteovih 14 godina kao premijera pete najveće ekonomije u EU, koja su u ovom slučaju ispod 2% holandskog BDP-a, i ostale istočnoevropske države – koje su u Alijansi već četvrt veka – posebno su nezadovoljne što su najviše funkcije u savezu uvek išle u ruke lidera zapadne ili severne Evrope (osim Mirčee Džoane, zamenika generalnog sekretara iz Rumunije), te se zalažu za veću zastupljenost u Alijansi.
Pojedine članice nadale su se da će bivša estonska premijerka Kaja Kalas postati prva žena na čelu organizacije NATO, međutim ona nije ušla u trku za najviše zaposlenje u Alijansi nakon što je saznala da neće dobiti podršku zemalja kao što su SAD, Francuska i Nemačka, a samim tim ni sveopštu podršku članica, jer je viđena kao previše neprijateljski raspoložena prema Rusiji. U međuvremenu je postignut dogovor na nivou Evropske unije, pa će Kalasova najverovatnije biti imenovana za visoku predstavnicu EU za spoljnu politiku i bezbednost, što je pozicija na kojoj je trenutno Žozep Borelj. Rumunski predsednik Klaus Johanis, koji se kandidovao za generalnog sekretara, dobio je samo podršku Mađarske – nakratko i samo iz taktičkih razloga – tako da je Rumunija ostala poslednja u protivljenju Ruteovoj kandidaturi.
Da li u Severnoatlantskom paktu postoje zemlje prvog i drugog reda?
Države istočnog krila će sada verovatno tražiti bolju zastupljenost na sekundarnom nivou Organizacije: mesto zamenika generalnog sekretara i različita mesta pomoćnika generalnog sekretara. Raspodela poslova je već neko vreme bolna tačka za istočne članice. Dok je odlazeći zamenik generalnog sekretara Rumun, svih osam pomoćnika generalnog sekretara su sa Zapada – tri iz SAD, po jedan iz Italije, Francuske, Kanade, Nemačke i Britanije. „I onda se postavlja pitanje da li u Alijansi postoje države prvog i drugog reda“, izjavila je bivša estonska premijerka Kaja Kalas za Politico-ov podkast Power Play. Dakle, jedan od prvih zadataka Rutea kao šefa organizacije NATO bio bi da postavi zamenika, i biće pritisaka da imenuje nekoga iz istočnog krila.
Uprkos tome, jedna od glavnih zabrinutosti država koje se graniče sa Rusijom je vezana za nevoljnost saveznika Saveza da postignu cilj od 2% BDP-a za odbranu. Iako evropske države bez presedana povećavaju svoje vojne izdatke, jedna trećina Alijanse je i dalje ispod praga, a Poljska, Estonija, Litvanija i Letonija ostaju najposvećenije tom dogovoru u rasponu od 3-4% BDP-a uz verovatna povećanja u narednim godinama. Južnoevropske nacije se prema statistici nalaze među najgorima u tom smislu. U Italiji, procene za 2024. pokazuju blagi pad sa već niskih 1,5% prošle godine, dok će Španija ove godine potrošiti samo 1,28%, a njen sused Portugal je dao 1,55%. Ovo sve, kako smatraju neke diplomate, predstavlja odlično oružje za Donalda Trampa, pogotovo ako se uzme u obzir činjenica da Kanada, članica Alijanse od samog početka 1949. godine, izdvaja samo 1,37% BDP-a, beležeći rast od 0,1% od početka sukoba Rusije i Ukrajine. Ovo naglašava šire geopolitičke tenzije unutar Saveza, gde istočnoevropske članice koje se graniče sa Ruskom Federacijom traže povećana bezbednosna jamstva, pri čemu su sve glasniji pozivi za generalnog sekretara NATO sa Istoka.
Ruteova sposobnost da uravnoteži ove različite interese i poboljša operativnu spremnost Alijanse biće ključna u održavanju transatlantske kohezije. Većina generalnih sekretara je više predstavljalo samo sekretare nego generalne, zato što NATO obično traži oštroumnog političara koji može da zadrži različite grupe unutar Saveza na okupu i motiviše članove da ispune dogovore. Upravo se holandska nacionalna politika svodi na koalicije i političke kompromise. Prema mnogim mišljenjima, upravo je Mark Rute kompromisni kandidat. Zbog prirode holandskog parlamentarnog sistema, on je navikao da radi u složenim koalicijama, a kao premijer sa najdužim stažom u holandskoj istoriji, dobio je nadimak teflon zbog svog umešnog rukovanja političkim skandalima. Smatraju ga stabilnim političarem koji gradi konsenzus, što mu je pomoglo da obezbedi podršku preko 30 šefova država u svojoj poslednjoj kandidaturi za najviši položaj ove organizacije. To je deo razloga zašto je Holandija darovala i četvrtog generalnog sekretara.
Takođe, kako zaključuje Ana van Zoest, bivši holandski diplomata u sedištu Alijanse, Holandija je idealna da ponudi predstavnika za ovu poziciju jer je dovoljno mala da ne može izazvati probleme i uznemiriti bilo koju od većih evropskih država kao što su Nemačka, Francuska ili Velika Britanija, a istovremeno dovoljno velika da napravi uticaj. S druge strane, Rute ima dugačku istoriju razvodnjenih kompromisa, smanjenja budžeta i inercije – koje Alijansi trenutno definitivno nisu potrebne. I u tome se možda mogu pronaći razlozi zašto istočnoevropske zemlje nemaju poverenja u njega.
Šaptač Trampu
Pored dinamike unutar Organizacije, Ruteov mandat se poklapa sa širim geopolitičkim pomeranjima, uključujući potencijalne promene u američkom rukovodstvu i politici pod mogućim povratkom Donalda Trampa. Ruteovo iskustvo u upravljanju transatlantskim odnosima u spornim periodima pozicionira ga kao pragmatičnog lidera sposobnog da podstakne konsenzus usred strateških neizvesnosti. Tokom pregovora o fondu EU za oporavak od 750 milijardi evra koji je imao za cilj ublažavanje ekonomskih uticaja pandemije COVID-19, Rute je odigrao ključnu ulogu. Kao deo „štedljive četvorke“, zalagao se za strože uslove korišćenja sredstava, naglašavajući potrebu za reformama i odgovornošću u zemljama primaocima. Njegov pragmatičan stav je obezbedio da, dok su sredstva bila podeljena, postoje zaštitne mere za unapređenje ekonomske stabilnosti i sprečavanje zloupotrebe. Opet, Rute je igrao centralnu ulogu u izgradnji koalicija tokom velikih pregovora sa EU kao što su pregovori o višegodišnjem finansijskom okviru 2021-2027 i Evropski zeleni dogovor.
U svetlu američkih predsedničkih izbora u novembru, Rute je dobio još jednu kompetenciju koja ga je učinila popularnim kandidatom. Uzimajući u obzir mogući povratak Donalda Trampa u Belu kuću u novembru 2024. godine, Ruteov pragmatizam i pregovaračke veštine bi mogli biti od koristi za NATO – s obzirom da Tramp preti da će prekinuti američku pomoć Ukrajini ako ponovo postane predsednik, što bi moglo da nanese ozbiljan udarac kredibilitetu Saveza. To će pogotovo dobiti na obimu jer se predviđa da će, čim Rute stupi na funkciju, Ukrajina zvati u pomoć zbog približavanja zimskog perioda. Države članice Alijanse takođe se bore za slanje – ili, u slučaju Holandije, za izgradnju – sistema protivvazdušne odbrane. S druge strane, Evropa nema toliko toga da pošalje, napredak u SAD je odložen u Kongresu, a države bliske Rusiji manje su nego voljne da se odreknu svojih vazdušnih štitova u ovom trenutku.
Ipak, Rute je uspostavio dobre odnose sa britanskim i američkim liderima i smatra se jednim od najuspešnijih evropskih zvaničnika kada je reč o ophođenju sa bivšim i potencijalnim predsednikom Donaldom Trampom. Rute je dokazao da može da se nosi sa hirovima Bele kuće i direktno, otvoreno komunicira. Još u julu 2018. godine, na zatvorenom sastanku, Rute je pokazao svoju sposobnost upravljanja tenzijama i neprijateljskim političkim odnosima sa Trampom, kada je tadašnji predsednik SAD-a napao lidere država članica NATO jer ne izdvajaju dovoljno novca za odbranu, tako što ga je Rute ubedio da su izdvajanja sve veća i da je upravo Tramp zaslužan za to. Na ovogodišnjoj Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji, Rute je poručio da lideri treba da prestanu da se žale na Trampa i da više novca ulože u odbranu i proizvodnju municije, bez obzira ko će biti pobednik predsedničkih izbora u Americi. S tim u vezi, neki evropski lideri su sa velikim entuzijazmom dočekali novoimenovanog generalnog sekretara.
Pomak svetske politike udesno
Pored navedenog, Francuska i Velika Britanija takođe unose više nesigurnosti u ovu jednačinu koja zavisi od njihovih izbornih rezultata. Francuska je, na primer, na pragu parlamentarnih izbora koji bi mogli da dovedu do velikih dobitaka za krajnje desničarski Nacionalni skup – što je primoralo Stoltenberga da uputi molbu Parizu da „održi NATO jakim“ prenosi Politico. Rute, naravno, dobro zna ovu priču. Na neki način, on je počeo da razmišlja o vrhu NATO-a kada je postalo jasno da će njegova Narodna partija za slobodu i demokratiju desnog centra izgubiti na holandskim izborima od krajnje desničarske Partije slobode Herta Vildersa, nakon što vladina koalicija nije uspela da se, nakon dugih konsultacija, dogovori o merama za ograničenje priliva azilanata – što je verovatno označilo najveći poraz u Ruteovoj političkoj karijeri.
Novi generalni sekretar će se suočiti sa trenutnim i predstojećim brojnim političkim i vojnim izazovima. S obzirom na sukobe na granicama Severnoatlantskog pakta, izglede za reizbor Donalda Trampa u Sjedinjenim Državama, Orbanov prkosan stav i teškoće da se obezbedi nova vlada u Francuskoj, postoji niz neizvesnosti u vezi sa savezom. Ispostavlja se da će glavni Ruteov zadatak, na kraju krajeva, biti da izbalansira suprotstavljene interese 32 države članice kako bi mogao da govori jedinstvenim glasom Alijanse.
Autor: Aleksa Jadžić