(Perspektiva) Vojin Radovanović: Služimo Srbiji

(Perspektiva) Vojin Radovanović: Služimo Srbiji

foto: privatna arhiva

“…Dva ga vuku a trojica tuku, neko ipak stražu čuva da nas vetar ne oduva“, da se nastavim na citat iz teksta koleginice Nine. Jasno je da je Bora Čorba u ovoj pesmi kritikovao to jedno socijalističko, titoističko uređenje, kao i u onoj drugoj „Kako je lepo biti glup“ i problem je što se i danas možemo poistovetiti sa stihovima „Ne bavi se polikom, spavaj radi, ćuti, jedi…“. No, ostavimo Čorbine stihove po strani.

Vojni rok do sada bio je „hit za jedno leto“, tema koju vlast izvuče kada joj zatreba da prekrije neke druge nezgodne teme. Računica je jasna, ako bi se javnost u tome trenutku pre svega zainteresovala za neku od afera, poput na primer plantaže marihuane „Jovanjica“, vlast bi izvukla temu uvođenja obaveznog vojnog roka. Onda bi se javili dežurni branioci nacionalnih i građanskih vrednosti, uskočili bi u već iskopane televizijske rovove, popunjavali termin, sve kako bi građanima sklonili pažnju sa nekih nezgodnijih tema.

Pre nego što uđem u priču treba li ili ne Srbiji obavezni vojni rok, moram reći da sam i dalje skeptičan kada je pitanju vraćanje vojne obaveze – iako je Vlada Srbija formirala nekakvu radnu grupu, koja će se baviti, birokratski rečeno, „razmatranjem aktivnosti i mera“ za obavezno „vraćanje duga državi“.

Neko pametniji od mene je nekada rekao, kad nećeš nešto da uradiš ili hoćeš da ga prolongiraš, ti formiraj radnu grupu. Prosto, s režimom Njega Jednoga se nikada ne zna, tu strateškog planiranja gotovo da nema. Politika se pre svega vodi na osnovu, uz lične interese članova vladajuće elite, istraživanja javnog mnjenja, pa nije nemoguće da već naredne godine ovaj režim odustane od ideje koju su ranije poturali nekadašnji ministri odbrane Stefanović i Vulin.

Da podvučemo – ja sam protiv uvođenja obaveznog vojnog roka. Ne zato što mislim da nam kakva-takva obuka, makar ona civilna (kako preživeti poplave i slično), nije potrebna, ne ni zato što mislim da Vučić želi dodatnu militarizaciju zemlju kako bi sprovodio „Srpski sv(ij)et“, a sve se to u javnosti moglo čuti, niti zato što mislim da nam vojska nije potrebna. Naprotiv.

Zanemaruje se činjenica da vojska posla ima i u mirnim vremenima, a nedavni teroristički napadi i u zemlji i regionu samo potvrđuju tezu o Balkanu kao „trusnom području“. Vojska je važna. I upravo zato sam protiv obaveznog vojnog roka.

Da objasnim, samo zamišljam da se svakom građaninu nametne da bude novinar, kao što se želi nametnuti svakom da nosi uniformu. Taj vrlo odgovoran posao, iziskuje da čovek zaista bude „zagrižen“, da bude profesionalac. To se ne može postići ako država nametne obavezan rok.

Čini mi se da je neophodna profesionalizacija vojne službe, unapređivanje uslova koje vojnik u službi dobija. Da onaj koji zaista vojsku voli, ko želi da na taj način radi na dobrobit svoje zajednice, zaista oseti da ga država ceni, da se ceni njegova požrtvovanost.

Meni vojska nije bliska, ali to sam samo ja. Ne mislim da sam apsolutno u pravu, dajem drugima za pravo da imaju drugačiji osećaj po ovom pitanju. I tako i treba da bude, neka se oni školuju i obučavaju za vojnike, pa da na taj način dođemo do jake i profesionalne vojske. Obavezna vojna obuka od sedamdeset i pet dana to, jasno je, doneti neće.

Drugi aspekt zbog kojeg sam protiv vraćanja obaveznog vojnog roka se ogleda u onom pokliču „Vrlo dobro – Služimo Srbiji“, i tu ulazimo u reon političke situacije u zemlji. Na vlasti je režim koji je sudbinu i budućnost Srbije potpuno podredio svojoj ličnoj i političkoj budućnosti. Režim koji, ako u nečemu ima kontinuitet u proteklih 12 godina, ima u eksploatacije patriotskih osećanja u ovom narodu. Srbija jednako Vučić. I to nisam rekao ja, to su rekli svi članovi vladajuće stranke, od najviših državnih funkcionera, pa sve do članova mesnih odbora stranke. Svi se zaklinju na vernost Njemu Jednome, Budućnosti Srbije. Svaka, i najmanja kritika Onoga u Kojeg Se Ne Dira, predstavlja se kao napad na Srbiju.

Tako je to u privatnoj državi, gde sve mora biti upodobljeno idejama jednog centra moći. Jednog čoveka u kojem se, tako se predstavlja, ovaploćuje nacionalno jedinstvo i nacionalna budućnost.

Trobojka je njima samo pancir od zakona i odgovornosti. Kada građani zbog odluka Kriznog štaba, štelovanja broja mrtvih od koronavirusa, zbog igranja sa životima, krenu da lupaju u šerpe – vlast organizuje kapuljaše da puštaju „Tamo daleko“. Kada građani odu ispred Pinka u vreme protesta „Srbija protiv nasilja“ kivni zbog obesti vlasnika ove režimske televizije, na „ružičastoj zgradi“ se istakne velika trobojka. Sve kako bi se prikazalo da oni koji kritikuju su zapravo protiv naroda i države, „strani plaćenici i domaći izdajnici“. Isto je sada s vojnim rokom.

Takođe, „vraćanje duga državi“ kroz obavezni vojni rok iziskuje postojanje kakvog-takvog kolektivizma. Ova vlast sprovodi onaj najperverzniji vid individualizma, pa tako danas ne da ne postoji kolektivizam, nego je srpsko društvo mrtvo, nepostojeće – nema solidarnosti, nema sistema, nema države. Nema ničeg. Samo jedna razvalina. I svaka čast onima koji u ovakvoj zemlji i dok ovo pišem u kasarnama, vojnim vežbama. To su ljudi u koje država treba da ulaže.

Moguće da me upravo ova spoznaja, o stavljanju znaka jednakosti između Republike i jednog čoveka, uz misao da su svima nama potrebni zagriženi „profesionalci“ u vojnoj službi, pre svega odbija od ideje služenja vojnog roka.

Odrastao sam u kući u kojoj je patriotski sentiment oduvek postojao. Od malena slušam priče o pradedama i čukundedama koji su se borili na različitim frontovima braneći ovu državu. Nekima se ni grob ne zna. I sam bi jednog dana, ako do toga dođe, gledao kako najbolje mogu da pomognem svojoj zemlji u takvim situacijama.

Ne dozvoljavam da mi iko kroz moj stav o temi ovog teksta meri patriotizam. Srbija je moja, i baš zato mislim da sam svojoj zajednici korisniji u poslu kojim se trenutno bavim – novinarstvu. Vrhunski je patriotizam je odgovorno raditi svoj posao, u javnom interesu, pa bilo to novinarstvo, obućarstvo ili vojna služba. Tako se služi Srbiji.

Autor: Vojin Radovanović, novinar dnevnog lista Danas