foto: privatna arhiva / BOŠ

Progovori o pregovorima: Početak 2026. obeležen je obnovljenim tenzijama u transatlantskim odnosima, uključujući eskalaciju krize oko Grenlanda. Kako tumačite ove događaje i šta oni otkrivaju o trenutnom stanju odnosa između Sjedinjenih Država i Evrope?

Dezmond Dinan: Mislim da je januar 2026. označio najnižu tačku u transatlantskim odnosima nakon Drugog svetskog rata. Taj odnos je oduvek imao uspone i padove i nikada nije bio u potpunosti harmoničan, ali se ništa ne može uporediti sa nesuglasicama tokom Trampove administracije koje su kulminirale upravo u januaru.

Pretnje predsednika Trampa Grenlandu, a time i danskom suverenitetu − uprkos činjenici da je Danska i NATO saveznica i članica EU − predstavljale su izuzetno nizak momenat u transatlantskim odnosima. Istovremeno, januar je bio i prelomna tačka, jer se poklopio sa skupom u Davosu.

Predsednik Tramp je govorio u Davosu, a njegov govor je iz američke perspektive bio katastrofalan, dok je iz evropske bio iznenađujuće ohrabrujući, imajući u vidu reakcije koje je izazvao. Po prvi put su mnogi Evropljani, koji ranije nisu pažljivo slušali Trampa, postali svesni koliko su njegovi govori nekoherentni, protivrečni i nepovezani.

Problem nije bio samo u načinu izlaganja, već i u samom sadržaju. Iako je odustao od otvorenih pretnji upotrebom vojne sile protiv Grenlanda, nastavio je da vrši pritisak na Grenland i Evropu u širem smislu. Pre toga je zapretio dodatnim sankcijama protiv osam evropskih zemalja − šest članica EU i dve države van Unije, Norveške i Velike Britanije. To je bilo šokantno i jasno je pokazalo koliko je predsednik Tramp nepredvidiv i hirovit.

Čak su i oni Evropljani, koji su verovali da je saradnja sa Sjedinjenim Državama i dalje moguća, počeli da shvataju da je došlo do raskida. Zanimljivo je da to nije artikulisao nijedan evropski lider nego premijer Kanade Mark Karni. U govoru u Davosu, neposredno pre Trampovog nastupa, rekao je da se ne radi o novoj fazi transatlantskih odnosa ili posleratnog poretka, jer se raskid već dogodio i sada je potrebno njime upravljati. Mislim da Evropljani tek sada počinju upravo to da rade.

Nisam optimista da će se transatlantski odnosi poboljšati tokom ostatka mandata Trampove administracije. Tramp se neće promeniti. Postoji rizik da Evropljani, nakon povlačenja neposrednih pretnji, pomisle da se odnosi mogu nastaviti na nivou kakvi su bili ranije. Svakako, ne mislim da će to biti slučaj.

POP: Znači smatrate da nije reč o privremenim trvenjima između SAD i EU, nego o dubljim razilaženjima strateških interesa?

DD: Da, mislim da je reč o nečemu značajnijem od privremenih trvenja. Ona mogu postati trajna i Evropa se trenutno suočava sa tom realnošću. Na kognitivnom nivou, Evropljani su svesni šta je potrebno kako bi postali nezavisniji od Sjedinjenih Država i ostvarili ono što predsednik Makron naziva evropskim suverenitetom ili strateškom autonomijom. Ti pojmovi se ne dopadaju svima, ali je realnost da Evropa mora biti sposobna da stoji na sopstvenim nogama.

Evropske članice NATO-a povećavaju izdvajanja za odbranu te većina njih sada izdvaja oko 5% BDP-a. Da bi Evropa zaista postala vojno sposobna i mogla da deluje nezavisno od SAD, ta izdvajanja bi morala da dostignu nivo od oko 10% BDP-a.

To će biti izuzetno teško ostvariti i nije jasno da li za tako nešto postoji unutrašnja politička podrška. Dakle, iako postoji jasno razumevanje onoga što je potrebno učiniti, politička spremnost izostaje zbog visokih troškova.

POP: Povodom četvrte godišnjice rata Rusije protiv Ukrajine, rasprave o zamoru i dugoročnim bezbednosnim garancijama su se intenzivirale. Kako ocenjujete ulogu Evropske unije u narednoj fazi ovog sukoba?

DD: Postoji izražen zamor od rata, kao i izvestan zamor od predsednika Zelenskog. Evropljani nesumnjivo poštuju Zelenskog, ali njegova oštra kritika Evrope na skupu u Davosu nije bila dobro primljena. Može se tvrditi da Evropa može učiniti više za Ukrajinu, ali ona već pruža značajnu podršku te ta kritika nije naišla na šire razumevanje.

Razumem zašto je Zelenski zauzeo takav ton. On stalno nastoji da mobiliše političku podršku, koristeći i pohvale i kritike. Međutim, u ovom slučaju tvrđi pristup nije dao željeni efekat. To neće dovesti do sloma evropske vojne i finansijske podrške Ukrajini, ali će smanjiti strpljenje i pojačati zabrinutost u vezi sa unutrašnjim političkim kretanjima u Ukrajini.

Podrška Evrope bila je značajna: vojna pomoć, kako od strane pojedinačnih država, tako i kroz EU, zatim obimna finansijska podrška, kao i dodela statusa kandidata uz formalno otvaranje pristupnih pregovora. Ipak, ti pregovori još nisu započeli u suštinskom smislu.

Na osnovu iskustva prethodnih proširenja, proces pristupanja obično traje između deset i petnaest godina, a ne dve ili tri. Kako bi se sačuvala verodostojnost procesa i obezbedila pravičnost prema državama koje na članstvo čekaju znatno duže − posebno onima sa Zapadnog Balkana − ne verujem da će se pristupanje Ukrajine odvijati tempom kakav ona priželjkuje.

POP: U kojoj meri je rat u Ukrajini suštinski transformisao Evropsku uniju, kako u bezbednosnom tako i u političkom i institucionalnom smislu?

DD: U bezbednosnom smislu – suštinski. U institucionalnom – znatno manje. Institucionalna arhitektura Evropske unije ostala je izuzetno stabilna. Ono što se, međutim, promenilo jeste institucionalna ravnoteža. Od ranih devedesetih godina, najznačajnija promena ogleda se u jačanju uloge Evropskog saveta.

Krize tokom poslednjih petnaestak godina, od krize evrozone, preko pandemije i Bregzita, pa sve do rata u Ukrajini, dodatno su ojačale poziciju Evropskog saveta. Ključna ustavna, ekonomska i vojna pitanja mogu se rešavati isključivo na nivou šefova država i vlada. Stoga, najvažnija institucionalna promena ne odnosi se na strukturu, već na ravnotežu moći, koja je jasno pomerena ka izvršnoj vlasti u okviru Evropskog saveta.

POP: Na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu 2026. dominirale su teme poput geopolitičke fragmentacije, industrijske politike i demokratske otpornosti. Koliko je Evropska unija dobro pozicionirana u ovom promenljivom globalnom okruženju?

DD: Smatram da je EU relativno dobro pozicionirana, naročito kada je reč o demokratskoj otpornosti. To može zvučati iznenađujuće imajući u vidu unutrašnje pretnje demokratiji, uključujući slučaj Mađarske, kao i rast populizma i evroskepticizma širom Evrope. Ipak, takvi trendovi su razumljivi, pa čak i očekivani u aktuelnoj globalnoj političkoj klimi.

Evropska unija ima duboku i ukorenjenu posvećenost demokratiji i principima sadržanim u članu 2 Ugovora o Evropskoj uniji. Verujem da će uspeti da prebrodi ove izazove i ostane važna globalna referentna tačka kada je reč o demokratiji.

POP: Da li rasprave u Davosu ukazuju na jačanje evropske strateške autonomije ili pre pokazuju da EU i dalje u velikoj meri zavisi od transatlantskog okvira?

DD: Da. Jasno je da postoji jačanje posvećenosti evropskoj strateškoj autonomiji iako će njeno ostvarivanje biti skupo. Cena će biti visoka, kako politički tako i finansijski, jer zahteva velika izdvajanja iz nacionalnih budžeta i veće doprinose budžetu EU. Ta pitanja već snažno utiču na pregovore o narednom Višegodišnjem finansijskom okviru.

Pritisak da se poveća potrošnja za bezbednost i odbranu otvara teška pitanja finansiranja, s akcentom na oblasti poljoprivrede i kohezione politike. Te tenzije su već vidljive. Uprkos tome, danas postoji snažna svest da Evropa mora postati nezavisnija – ne samo u vojnom već i u tehnološkom i ekonomskom smislu. Taj zamah je dodatno ubrzan tokom skupa u Davosu. Promenu najbolje ilustruje stav predsednika Makrona. Iako je donedavno delovao politički oslabljen, on već dugo zagovara evropski suverenitet. Sada se njegovi argumenti shvataju ozbiljno, a njegovo liderstvo unutar EU jače je nego što je bilo tokom poslednjih nekoliko godina.

POP: Kako aktuelne globalne krize utiču na politiku proširenja Evropske unije i na njen pogled na Zapadni Balkan kao strateški važan region?

DD: Zemlje Zapadnog Balkana već dugi niz godina imaju status kandidata ili potencijalnih kandidata za članstvo u EU. Albanija i Crna Gora su naročito ispunile sve kriterijume i dobile zeleno svetlo od Evropske komisije. Ipak, među liderima EU i dalje postoji vrlo malo političke volje za proširenje.

Evropska unija je dugo bila zadovoljna time da Zapadni Balkan drži na distanci, uz stalno potvrđivanje njegove evropske perspektive, bez stvarnog pomaka napred.

Promena je nastupila sa ratom u Ukrajini i dodelom kandidatskog statusa toj zemlji. Iz geostrateških razloga postoji politička podrška njenom pristupanju, međutim ne i u skorijem periodu. Time je pitanje proširenja ponovo dospelo na dnevni red i dodatno su ogoljene frustracije zemalja Zapadnog Balkana.

Na sednici Evropskog saveta u decembru 2025. godine, proširenje – a posebno pitanje Albanije i Crne Gore – nije ni razmatrano, niti je pomenuto u zaključcima. Time je poslata jasna poruka da lideri EU, uprkos pozitivnoj oceni Komisije, još nisu spremni da krenu dalje. Proširenje tako ostaje pitanje za godine pred nama.

POP: Da li geopolitički razlozi danas zaista ubrzavaju proces proširenja ili EU i dalje uglavnom deluje prema tradicionalnim principima uslovljenosti i institucionalne opreznosti?

DD: Retorika ukazuje na ubrzanje, ali u praksi Evropska unija i dalje postupa na tradicionalan način.

POP: Gledajući ka kraju ove decenije, kakvu Evropsku uniju predviđate u pogledu transatlantskih odnosa i unutrašnje kohezije, uključujući budućnost proširenja?

DD: Očekujem da će se pogoršanje transatlantskih odnosa nastaviti. Sve dok je Trampova administracija na vlasti, njen neprijateljski odnos prema Evropskoj uniji će potrajati.

Taj neprijateljski stav nije usmeren samo protiv pojedinih politika EU već i protiv njenih institucija, odnosno protiv šire filozofije evropskih integracija. Zabrinjavajući su i otvoreno ohrabrivanje te podrška političkim partijama u Evropi koje su protiv EU i često imaju antidemokratske stavove.

To je neprihvatljivo i Evropska unija mora ostati budna i na oprezu.

POP: Na osnovu vašeg dugogodišnjeg iskustva u proučavanju evropske integracije, šta mislite da donosioci odluka u EU i Sjedinjenim Državama najčešće pogrešno razumeju o svom međusobnom odnosu i njegovom uticaju na širi evropski kontinent?

DD: Evropljani su dugo potcenjivali činjenicu da su Sjedinjene Države suštinski evroskeptične. Kao supersila, SAD teško mogu razumeti zašto bi države dobrovoljno delile i prenosile deo svog suvereniteta. Isto to u određenoj meri važi i za Kinu i Indiju. Mnogi Evropljani su pretpostavljali da je projekat Evropske unije toliko nov, jedinstven i impresivan da će ga drugi prirodno razumeti i podržati. Ta se pretpostavka pokazala pogrešnom.

Trampova administracija je jasno pokazala odbojnost prema Evropskoj uniji kako na idejnom tako i na ekonomskom planu. Evropljani sada postaju svesni da Evropska unija neće biti prihvaćena pod sopstvenim uslovima.

Intervju priredio: Marko Lončar

Intervju je prvobitno objavljen u 129. broju biltena Progovori o pregovorima.