foto: foto: ALEXANDRE LALLEMAND / Unsplash

U javnosti se u poslednje vreme odomaćila zvučna i opasno pojednostavljena rečenica: Evropska unija je zamrzla pare Srbiji. Ovakva politička fraza stvara skoro pa filmsku dramu, proizvodi spoljnog krivca, hrani osećaj nepravde i ostavlja dovoljno prostora da se odgovornost za političke odluke vlasti uredno prebaci na Brisel. Još malo pa će ispasti da je Marta Kos ustala jednog jutra i rešila da iz svog džepa ne da pare Srbiji. Ali evropski novac ne ide iz džepa komesarke za proširenje, niti iz kase neke političke porodice u Evropskom parlamentu. To je javni novac građana Evropske unije: nemačkih, francuskih, italijanskih, holandskih, poljskih i drugih poreskih obveznika.

U slučaju Srbije, ova rasprava se odnosi na Plan rasta za Zapadni Balkan, odnosno na Instrument za reforme i rast za period 2024−2027. godine. Region je dobio priliku za milijarde povoljnih zajmova i bespovratnih sredstava, za pristup koristima evropske integracije pre članstva i za jače povezivanje s jedinstvenim tržištem EU. Sve to ima logike: region je u redu za članstvo, Evropska unija je najveći investitor, donator i najvažnije izvozno tržište regiona. Ali ovaj mehanizam ne funkcioniše kao avansni blanko ček.

Prvo reforme, onda sredstva

Plan rasta počiva na Reformskim agendama koje zemlje same pripremaju i prihvataju. U njima se navode konkretni koraci, rokovi, iznosi i uslovi za plaćanje. Srbija je, dakle, od početka znala pravila igre. Država može da traži isplatu sredstava kada ispuni ono na šta se obavezala, a Evropska komisija zatim procenjuje da li su uslovi zaista ispunjeni. Tu se završava prostor za političku poeziju. Gledaju se obaveze, dokazi i posledice.

Administrativno, gotovo dosadno. Politički, za vladajuće strukture, veoma neprijatno. Ali, ova provera nije kozmetička. U Reformskoj agendi Srbije nalazi se 98 reformskih stavki u oblastima: poslovnog okruženja, razvoja privatnog sektora, zelene i digitalne tranzicije, ljudskog kapitala i osnova evropskog procesa, odnosno fundamentals. Svaka je deo dogovora na osnovu koga se novac odobrava. S jasnim principom: fundamentals first. To znači da bez vladavine prava, nezavisnih institucija, slobodnih medija i demokratskih pravila igre, ni tehničke reforme u drugim oblastima ne mogu same da služe kao dokaz evropskog napretka.

Ako Evropska komisija, kao nadležna za ovaj instrument, proceni da uslovi nisu ispunjeni, proporcionalni deo novca za određeni reformski paket može biti zadržan. To ne mora odmah da znači trajni gubitak sredstava. Država ima mogućnost da ispravi problem, ispuni uslove i uhvati korak s procesom. Ali, ako se to ne dogodi, zadržana sredstva mogu biti umanjena, otkazana ili preusmerena drugim kandidatima. Drugim rečima, ovde se sredstva ne mogu izgubiti zato što bi ih neko u Briselu zamrzao iz hira, već zato što domaća vlast nije uradila ono što je obećala.

Obrazac nazadovanja

Vlada Srbije je već dobila deo sredstava iz Plana rasta: predfinansiranje od 111 miliona evra i odobrenje polovine prve tranše od 56,5 miliona evra, umanjenu jer polovinu posla nije uradila. Evropska komisija je prihvatila kao ispunjena samo tri reformska koraka, dok ključni koraci u oblasti državne pomoći, izbornog okvira, medijskih zakona i borbe protiv korupcije nisu sprovedeni. Upravo zato je sadašnja situacija posebno osetljiva. Nije reč o tome da naša zemlja stoji pred zatvorenim vratima i tvrdi da joj niko nije objasnio pravila. Pravila su prihvaćena. Pitanje je da li je vlast ikada imala nameru da ispuni ono na šta se obavezala. I ono što je, iznad svega, dužna sopstvenim građanima.

Povod za zabrinutost EU jesu zakoni i prakse koje se tiču pravosuđa, nezavisnosti institucija, medija i načina usvajanja propisa. Evropska komesarka za proširenje Marta Kos upozorila je da je oko 1,5 milijardi evra namenjenih Srbiji pod znakom pitanja ukoliko se demokratsko nazadovanje nastavi. Istovremeno, Evropska komisija je precizirala da formalna odluka o zamrzavanju ukupnih sredstava nije doneta i da su procene u toku. Srbija možda nije (još uvek) finansijski kažnjena u punom iznosu, ali jeste u zoni u kojoj, ako se ovakva praksa vlasti nastavi, može sama da ostane uskraćena za ova sredstva. Utoliko je ozbiljnije ako se zna da je taj instrument oročen do kraja 2027. godine, a na polovini raspoloživog perioda, Srbija je povukla tek oko deset odsto sredstava.

Brisel pritom ne reaguje na jedan izolovan incident, nego beleži obrazac nazadovanja. Umesto obećanog usklađivanja sa evropskim standardima, Srbija je ušla u fazu u kojoj se sistemski važni propisi guraju kroz ubrzane i politički kontrolisane procedure: od pravosuđa, preko policije i medija, do izbornog procesa i načina sprovođenja javnih rasprava. I kako sada evropski građanin da pristane da plati reforme koje se u Srbiji zaobilaze, odlažu ili pretvaraju u svoju suprotnost?

Evropski novac kao dijagnoza sistema

Naravno, vlast u Srbiji može pokušati da sve predstavi kao pritisak na državu, narod ili suverenitet. To je već viđen i dobro poznat refleks: kada treba uzeti novac, onda je to evropska podrška; kada treba ispuniti ranije prihvaćene uslove, onda je to politička ucena. Ne može i jedno i drugo – da se evropski novac predstavlja kao zaslužena pomoć kada stiže, a kao neprijateljski pritisak kada se traži da se opravda.

Iznad svega, suštinsko pitanje nije samo da li EU ima pravo da pita gde ide njen novac. Naravno da ima. Ali važnije pitanje je zašto građani Srbije ne bi imali isto pravo – da pitaju šta se radi u njihovo ime. Ako su evropski fondovi namenjeni boljoj državi, nezavisnijim institucijama, efikasnijoj upravi i većim šansama za razvoj, onda njihovo zadržavanje nije samo problem Vlade. To je signal građanima da račun za političko nazadovanje ide njima, a ne onima koji ga proizvode.

Ova rasprava nije samo o tome da li će Srbija dobiti ili izgubiti evropsku finansijsku tranšu. Reč je o tome kakav razvojni novac vlast bira za građane, pod kojim uslovima i po kojoj ceni. Sredstva iz Plana rasta su namenjena reformama i projektima koji Srbiju približavaju evropskom tržištu, modernijoj upravi, energetskoj i digitalnoj transformaciji, konkurentnijoj privredi i stabilnijim institucijama. Kada se evropski novac dovede u pitanje, vlast može da se snađe kroz skuplje zaduživanje na drugim mestima, manje transparentne aranžmane, ili investicije koje ne nude modernizaciju državnog sistema i ne postavljaju mnogo pitanja o institucijama, javnim nabavkama, pravosuđu i odgovornosti. Možda je to lakše za vlast, ali je gore za građane.

Zato zadržavanje evropskih fondova ne treba slaviti. To nije pobeda ni opozicije, ni civilnog društva, ali ni Brisela. Niko od njih to ne želi našim građanima. Ali to jeste loša vest i to mnogo veća od neisplaćene tranše. Paradoksalno, evropski novac je postao ogledalo države. Kada se sredstva zadržavaju zbog nepoštovanja vladavine prava, pravosuđa, medija ili demokratskih standarda, to nije samo budžetski problem. To je dijagnoza sistema.

Najskuplja dijagnoza je ona u kojoj vlast zadržava pravo da radi šta želi, a građani plaćaju cenu izgubljenih prilika. Zato bi najgori odgovor bio da se od ovog pitanja napravi još jedna epizoda uvređene politike. Mnogo bolji odgovor bi bio da se sporne odluke poprave, preporuke Venecijanske komisije ozbiljno primene, javnost uključi u donošenje propisa, mediji imaju nezavisno i nepristrasno nadzorno telo, institucije oslobode pritiska, a evropski put prestane da bude scenografija za domaću upotrebu. Ali, ta cena je izgleda previsoka za zadržavanje političke moći.

Evropski fondovi se ne odmrzavaju izjavama, kao što se ni evropski put ne otključava konferencijama za medije, uvredama neistomišljenika i telefonskim pozivima političkim prijateljima. Oni se otključavaju  institucijama koje rade stručno i bez partijske kontrole, zakonima koji važe jednako za sve, medijima koji informišu umesto da zastrašuju, javnom upravom koja služi građanima i reformama koje se ne pišu samo zato što je Brisel tako tražio, nego zato što su potrebne Srbiji.

Autorka: Dragana Đurica

generalna sekretarka Evropskog pokreta u Srbiji

Tekst je prvobitno objavljen u 132. broju biltena Progovori o pregovorima