foto: Denis Lomme / Evropska unija / Evropski parlament 

Evropski parlament je 8. jula usvojio novu godišnju rezoluciju o napretku Srbije u procesu pristupanja Evropskoj uniji, ocenjujući da zemlja i dalje beleži ograničen napredak u oblastima vladavine prava, borbe protiv korupcije, nezavisnosti pravosuđa i slobode medija, dok istovremeno sve otvorenije dovodi u pitanje njenu spoljnopolitičku orijentaciju. Tekst, zasnovan na izveštaju stalnog izvestioca Parlamenta za Srbiju Tonina Picule, usvojen je u plenarnom glasanju sa 468 glasova za, 116 protiv i 79 uzdržanih. Dolazi u trenutku kada se u Briselu sve češće postavlja pitanje koliko dugo se proces pristupanja može odvijati po logici formalnog napredovanja kroz poglavlja, a bez suštinskih pomaka u oblastima koje EU smatra ključnim za funkcionisanje pravne države. Za razliku od ranijih godina, kada je kritika Srbije uglavnom dolazila iz uskog kruga poslanika, ovoga puta joj se, uprkos blagonaklonom tonu Evropske komisije, pridružuju i akteri koji su tradicionalno bili naklonjeniji Beogradu, što rezoluciji daje težinu koja prevazilazi uobičajeni godišnji ritual usvajanja izveštaja o napretku.

Pravni status i očekivani efekat

Rezolucija, kao i svaki sličan dokument Evropskog parlamenta koji se odnosi na zemlje kandidate, nema pravno obavezujući karakter - reč je o političkom stavu, a ne o odluci sa pravnim dejstvom. Formalnu nadležnost nad tokom pregovora i eventualnim finansijskim merama i dalje zadržavaju Evropska komisija i države članice. Iskustvo iz prethodnih godina, uključujući rezoluciju iz oktobra 2025. godine o polarizaciji i porastu represije u Srbiji usvojenu uoči godišnjice tragedije u Novom Sadu, pokazuje da srpske vlasti po pravilu ne menjaju suštinski kurs nakon usvajanja ovakvih dokumenata, već ih tretiraju kao deo šireg, uglavnom simboličkog pritiska iz Brisela.

Ni ovog puta nema naznaka da bi bilo drugačije. Aleksandar Vučić je gostujući na RTS-u, komentarisao pre svega blokadu Klastera 3, a ne sadržinu same rezolucije. Rekao je da ga najviše pogađa trud sopstvenih saradnika koji su, po njegovim rečima, sproveli sve što je Komisija tražila, i podsetio da Srbija već pet godina nema napretka na evropskom putu. Reč je o istom obrascu premeštanja odgovornosti van domašaja vlasti kojim se služio i ranije, dok konkretni navodi rezolucije o vladavini prava i studentskim protestima ostaju bez odgovora.

Šta rezolucija konkretno kaže – i šta od toga ostaje sporno?

Što se tiče samog teksta, ocenjeno je da je Srbija ostvarila ograničen ili nikakav napredak u više pregovaračkih poglavlja i ponavlja se stav da pregovori treba da napreduju isključivo na osnovu merljivog i održivog napretka. Vredi primetiti da ova ocena ne stoji neosporeno ni unutar same Evropske komisije. Njeni javni stavovi iz aprila 2026. godine bili su oštri, komesarka za proširenje upozoravala je na zakone koji podrivaju nezavisnost pravosuđa i na obračun sa protestujućim građanima, najavljujući obustavu isplata iz EU fondova. Beleška koju je Komisija uputila državama članicama svega tri meseca kasnije, početkom jula, zvučala je primetno drugačije — preporučivala je otvaranje Klastera 3 pozivajući se na napredak u istim tim oblastima, što otvara pitanje po kojim se kriterijumima ocena Komisije u tako kratkom roku toliko promenila.

Kada je u pitanju finansijska dimenzija, izveštaj poziva Evropsku komisiju da Srbiji, zbog neispunjenih obaveza ili nedostatka rezultata, posebno na polju vladavine prava, ubuduće obustavi isplate iz Instrumenta za reforme i rast za Zapadni Balkan. Prema navodima izvestioca, ta sredstva bi umesto toga trebalo reprogramirati i usmeriti ka jačanju reforme pravosuđa, borbe protiv korupcije, nezavisnih medija, organizacija civilnog društva i nezavisnog kulturnog sektora. Reč je o pomaku u odnosu na ranije, uopštenije formulacije o riziku od zamrzavanja sredstava te se ovaj put precizira ne samo da bi isplate trebalo obustaviti, već i ka kojim konkretnim oblastima bi trebalo da budu preusmerene.

Spoljna politika kao neelastična tačka procene

Dokument poziva na puno usklađivanje sa zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom Unije, posebno u pogledu sankcija Rusiji zbog agresije na Ukrajinu. Ovde se, u manjoj razmeri, ponavlja ista podela koja obeležava i širi institucionalni spor: Komisija u svojoj belešci beleži rast usklađenosti Srbije sa tom politikom sa 46 na 63 odsto od 2022. godine, ali istovremeno napominje da odsustvo usklađivanja sa merama prema Rusiji, Belorusiji i Kini ostaje otvoreno pitanje. Rezolucija tu istu činjenicu čita drugačije – kao dokaz da suštinsko pitanje geopolitičke orijentacije nije rešeno, bez obzira na rast procenta. Ista dvosmislenost prati i pominjanje Rusko-srpskog humanitarnog centra u Nišu, čiji status već godinama izaziva različita tumačenja u odnosima Beograda i Brisela, kao i saradnju vladajuće partije sa Komunističkom partijom Kine.

Ono što ovu liniju kritike izdvaja iz uobičajenog toka rasprave jeste ko je ovog puta izgovara. Poslanik EPP-a Davor Ivo Štir ocenio je da Srbija ne može napredovati ka EU dok održava bliske odnose sa protivnicima Unije, uz priznanje da dosadašnji pokušaji država članica i Parlamenta da utiču na spoljnopolitički kurs Beograda nisu dali rezultate – stav koji bi pre nekoliko godina bio neuobičajen za predstavnika grupacije čiji je SNS dugogodišnji pridruženi član, i koja je stoga tradicionalno bila naklonjenija Beogradu unutar Parlamenta. Sličnu ocenu, iz drugačije političke pozicije, izneo je i socijaldemokrata Andreas Šider, koji je stagnaciju na evropskom putu direktno povezao sa ličnošću predsednika Vučića, govoreći o decenijskom nazadovanju demokratije, slabljenju medijskih sloboda, korupciji i netransparentnoj spoljnoj politici. Kada se ista dijagnoza o spoljnopolitičkom balansiranju Srbije kao prepreci njenom evropskom putu čuje i sleva i zdesna, teško je tvrditi da je reč o ideološkom pozicioniranju.

Od Slavije do Banjske

Studentskim protestima rezolucija posvećuje poseban segment, obimniji i precizniji od bilo kog drugog dela teksta. Dokument odbacuje tvrdnje srpskih zvaničnika da su EU i pojedine njene članice bile uključene u organizovanje tih protesta radi izazivanja "obojene revolucije", i izražava žaljenje zbog kampanje usmerene protiv učesnika protesta od 15. marta 2025. na Trgu Slavija u Beogradu, gde je, prema procenama koje su tokom prošle godine kružile javnim prostorom, bio okupljen jedan od najvećih skupova u novijoj istoriji Srbije. Rezolucija dodatno osuđuje optužbe na račun evroposlanika da su širili lažne vesti o tom istom protestu, kao i nezakonito hapšenje i proterivanje građana EU koji su javno iskazivali podršku studentima. Ovaj segment se nadovezuje na raniju rezoluciju iz oktobra 2025, usvojenu uoči prve godišnjice tragedije u Novom Sadu, u kojoj je Parlament već izražavao zabrinutost zbog nasilja nad protestujućim građanima, predstavnicima civilnog društva, novinarima i studentima. Značajno je da između te dve rezolucije, usvojene sa razmakom od nepunih devet meseci, ne stoji nikakav zaokret u oceni – ista pitanja se ponavljaju gotovo identičnim rečnikom, što samo po sebi govori da politička kriza u Srbiji nije ni u jednom trenutku u tom periodu bila okončana niti suštinski deeskalirana.

Deo posvećen Kosovu ostaje, za razliku od prethodnih segmenata, na nivou formulacija koje se u suštini ne menjaju iz ciklusa u ciklus: normalizacija odnosa i puno sprovođenje obaveza iz Dijaloga i dalje se navode kao sastavni deo evropske perspektive Srbije. Rezolucija ponavlja i dugogodišnji zahtev da se privedu pravdi počinioci napada u Banjskoj iz 2023. godine. Upravo ta ponovljivost sama po sebi pokazuje da pitanje dijaloga sa Prištinom u ovakvim dokumentima već godinama zauzima mesto obavezne, ali sporedne stavke, bez stvarnog pomaka u sadržini ili tonu.

Paralela sa Savetom EU i klaster koji ponovo ne dobija zeleno svetlo

Rezolucija se vremenski i sadržinski poklapa sa odlukom dela Saveta EU da ne dozvoli otvaranje Klastera 3 u pristupnim pregovorima. Ovo nije prvi put da se ovo pitanje našlo pred državama članicama – otvaranje Klastera 3 razmatrano je i u decembru 2025. godine, kada je jedan broj članica već iskazao skepsu, pre nego što je odluka odložena za ovu godinu. Protiv otvaranja ovog puta bilo je osam država članica — Holandija, Belgija, Švedska, Finska, Bugarska, Hrvatska, Estonija i Litvanija — dok su Danska, Luksemburg i Letonija izrazile rezervu ne dajući punu podršku. Kao glavne razloge, ove države navode nedostatak napretka u vladavini prava i neusklađenost sa spoljnom politikom EU prema Rusiji – iste dve tačke koje dominiraju i tekstom rezolucije, dok se broj skeptičnih ili suzdržanih država u međuvremenu nije značajno smanjio u odnosu na decembar. Simptomatično je i to da se Savet ovim pitanjem bavio istog dana kada je Parlament glasao o rezoluciji, čime se odluka jednog tela vremenski poklapa sa onim što je drugo upravo izglasalo.

Šta rezolucija zaista menja?

Ipak, važno je podsetiti se da rezolucija sama po sebi neće promeniti tok pregovora niti prisiliti vladu na konkretne poteze, budući da formalnu nadležnost nad tim procesom i dalje zadržavaju Komisija i države članice. Njena vrednost je pre svega dijagnostička budući da pokazuje da se tri tela EU trenutno nalaze na različitim pozicijama prema Srbiji – Parlament je usvojio jednu od najoštrijih rezolucija dosad i traži obustavu isplata, Komisija je svojom beleškom od 3. jula preporučila otvaranje Klastera 3, dok Savet, suočen sa otvorenim protivljenjem osam država članica, nije uspeo da oko te preporuke postigne jednoglasnost. Ostaje otvoreno pitanje da li će se ovaj raskorak između Parlamenta, Komisije i Saveta s vremenom razrešiti u pravcu jasnijeg i usaglašenijeg stava prema Srbiji, ili će upravo takvo, institucionalno rascepkano ocenjivanje ostati trajna odlika njenog pristupnog puta.

 Autorka: Sara Mijačić