Srpsku političku dinamiku u prethodnih pola godine diktira konfrontacija između širokog i difuznog protestnog pokreta nastalog nakon pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu koji je odneo 16 života sa jedne; i režima centriranog oko ličnosti predsednika Srbije Aleksandra Vučića i njegove političke stranke sa druge strane. Ciljevi prve strane u ovoj konfrontaciji su kompleksni i u skladu sa difuznom, nestalnom i evoluirajućom prirodom takvog pokreta: od zahteva za političkom odgovornosti i radom institucija, preko razvijanja novih modela političke participacije, pa do promene sistema i/ili režima. Ciljevi druge strane su mnogo jednostavniji: da se situacija vrati na 31. oktobar 2024. godine i da, koliko je moguće, zaboravimo na sve ono što se desilo u međuvremenu.

Prva strana se bori netipičnim političkim sredstvima: blokadama, protestima, štrajkovima, gerilskim akcijama građanske neposlušnosti. Druga strana se bori prilično prljavo, iako nastupa sa pozicije institucionalnog aktera te joj to donekle daje legitimitet. Ovo je, naime, česta dilema u tipu režima koji se u politikološkoj literaturi naziva hibridni, što ukratko znači da postoje institucije i pravila demokratije, ali se ona u praksi ne poštuju: postoji demokratska fasada, a iza nje je politička igra nameštena tako da pogoduje vladajućem akteru, koji ima neograničeni pristup institucijama, novcu i medijima.

Opozicioni akteri u takvom tipu režima obično moraju da se bore na dva fronta: institucionalni (nepravedne institucije u kojima je igra nameštena) i vaninstitucionalni (ulica); dok režim obično nastoji da čitavu političku dinamiku ograniči na polje institucija u kojima je igra kontrolisana i u kojima su ishodi poznati.

To gledamo u Srbiji, kroz borbu energijama, momentumima, ako hoćete – usponima i padovima samopouzdanja. Ova borba je naročito izražena u poslednjih nekoliko nedelja jer je ključni akter druge strane – predsednik Vučić – shvatio da vreme više nije na njegovoj strani. Što duže traju protesti i blokade, to je on manje percipiran kao neko sposoban da obezbedi ključnu političku uslugu koju je obezbeđivao svojim glasačima u prethodnih 13 godina, a to je stabilnost. Šest meseci bez stabilnosti, i sa svakim sledećim danom – rejting pomalo pada, raspoloženje SNS glasača je sve lošije, i pre ili kasnije neko će da se zapita postoje li alternative.

Zato od početka maja gledamo hiperagresivnog i hipersamopouzdanog Vučića koji obećava svojim glasačima skori povratak u „normalu“. Zato smo slušali obećanja da će 15. marta biti stavljena tačka na protest. I zaista, ispaljivanje zvučnog topa/vorteks oružja/eksplozivnog svemirskog modulatora je uspešno pomelo protestni pokret i osujetilo neke očigledno dugo kovane planove sa te strane.

U aprilu, činilo se da se SNS oporavlja u komunikacionom i mobilizacionom smislu: u potpunosti su odbačeni zahtevi protestnog pokreta, mediji bliski vlasti su se otkačili u svom inače neujednačenom nastupu, prosvetni radnici i univerzitetski profesori su kažnjeni nezakonitim ukidanjem plata, došlo je do povećanja represije: fizičkih napada, hapšenja, neosnovanih produženja pritvora.

U političkom smislu, Vučić je takođe krenuo u ofanzivu: najzad je stavljeno u pogon formiranje dugo najavljivanog pokreta, pripreman je veliki beogradski miting, a izabran je i mandatar – anonimni dobrovoljac iz publike, čini se uz dosta problema i odbijanja mnogih potencijalno boljih pikova, ali ipak mandatar. Uskoro je predložena i vlada, uglavnom sastavljena od proverenih SNS kadrova, sa nekoliko novih i kontroverznih imena sa očiglednom namerom da se baci prašina u oči prosveti i drugim „pobunjenim“ delovima društva.

Činilo se da Vučićeva ideja ide po planu i da će „ovo uskoro da se završi“. Tome je doprinosio pad energije kod protestnog pokreta. Tura biciklista za Strazbur je hrabar i medijski značajan poduhvat, ali njegovi politički dometi su upitni. Protesti u Novom Pazaru i Kraljevu su mobilizaciono važni, ali pitanje je koliko ugrožavaju režim. Izgledalo je kao da je studentski pokret udario u zid sa dosadašnjim načinom delovanja i otpočela je društvena diskusija o potrebi novog mehanizma ostvarivanja ciljeva, budući da je postalo jasno da ovaj režim nema nikakvu nameru da ispunjava zahteva protesta. Za političku artikulaciju protesta je potrebno mnogo diskusije, pa smo tako čuli ideje od prelazne ili ekspertske vlade, preko direktne demokratije izražene kroz zborove ili referendume, pa do poziva na vanredne izbore. Društveni dijalog je odlična i u našoj zemlji često zanemarena stvar, međutim u ovoj situaciji delovao je kao lutanje i nužni pad energije.

A onda se desio RTS.

Blokada RTS je ne samo simbolički važna zbog ukazivanja na problematičan rad javnog servisa, već je i direktan prst u oko predsedniku Vučiću i njegovim (novim) najavama da će blokade i protesti uskoro da se završe. Osim toga, blokada RTS ima i direktan efekat vidljiv celoj Srbiji, kroz tragikomičnu realizaciju programa prethodnih dana.

Ali osim toga, kako god da se završi, blokada RTS dala je novo samopouzdanje protestnom pokretu – a upravo to mu je pokreto za eventualni naredni korak. Već samom blokadom je napravljen izlet od prvobitnih zahteva studenata ka širem društveno-političkom angažmanu i eventualnoj artikulaciji društvene promene. A ta promena bi mogla doći na izborima.

Uostalom, vidimo da Vučić pokušava da izbegne izbore po svaku cenu, svestan pada rejtinga i uopšte raspoloženja svojih preostalih birača. U svakoj prethodnoj krizi u ovih 13 godina vlasti, SNS bi probleme rešavala vanrednim izborima: na kojima bi uredno pobedili zbog neravnopravnog terena za igru i onda ušli u novi mandat vlade sa novim legitimitetom. SNS sada više ne govori o izborima. Umesto toga, dobili smo novi, unapređeni, militantni Ćacilend u belim šatorima ispred doma Narodne skupštine, sa verovatnim zadatkom da spreči bilo kakvu mogućnost blokade parlamenta i tako osigura izbor nove vlade u roku, kako se slučajno ne bi otišlo na vanredne izbore.

Jer na takvim izborima, moguća su samo dva ishoda: ili će SNS na njima biti poražena, ili će SNS pobediti u nedemokratskom izbornom okruženju koje su sami kreirali i koga ne mogu da se otrgnu (jer da li iko može da zamisli izbore na kojima ovaj režim ne koristi sve svoje nepoštene prednosti u medijskom, finansijskom i institucionalnom smislu u korist izborne manipulacije), što će generisati još veći bes naroda. Niti jedan od tih ishoda nije povoljan za režim.

Naravno, sve ovo je moglo biti lako izbegnuto, ali je jedan čovek odlučio da zaštiti svoje korumpirane saradnike koji su odgovorni za smrt 16 osoba i da na zahteve društva za pravdom odgovori nasiljem.

Autor: Dejna Bursać,

Institut za filozofiju i društvenu teoriju