foto: Institut za filozofiju i društvenu teoriju

Prisustvo nacionalnih i državnih obeležja na tekućim protestima u Srbiji često se objašnjava kao simboličko, ponovno uspostavljanje vlasništva građana nad otetim kolektivnim simbolima. Ovakav utisak nije nimalo slučajan. U više od decenije gotovo nesputane vlasti, režim je sprovodio svojevrstan nation building sa naprednjačkim karakteristikama, dajući simbolima naroda i države nova značenja i funkciju koja su kroz kontrolisane medije i strahovito disciplinovanje stranačkih kadrova, u novom ruhu pohodila na srca i duše ljudi.  

Tako je državna zastava postala simbol koji, pored toga što reprezentuje našu zemlju, istovremeno krasi mitinge i prostorije vladajuće stranke kao dominantno znamenje ali i zemljišta na kojima vlast sprovodi lukrativne megaprojekte, istrulele freskopisane vozove na nepostojećem koloseku za Kosovsku Mitrovicu i slične abominacije naprednjačke epohe. Ovo ponaprednjačenje zastave i drugih nacionalnih simbola stvorilo je osećanje i to ne samo među pripadnicima vladajuće partije, da između Srpske napredne stranke i Srbije postoji poklapanje. Čak su i narativi vlasti zadnjih meseci o odbrani Srbije ili zastave na fasadi zgrade u Novom Sadu od nekih drugih i drugorazrednih građana svedočili o posesivnosti njihovog odnosa spram kolektivne simbolike kao možda i najočiglednijem dokazu zarobljenosti srpske države. 

U kontekstu spomenutog procesa porađanja boljeg i poslušnijeg Srbina kroz redefiniciju kolektivnih simbola sa kojima se identifikuje, ustanovljen je i Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave. Osmišljen kao sećanje na godišnjicu proboja Solunskog fronta u Prvom svetskom ratu koje bi zajednički slavili Srbija i Republika Srpska, Dan je trebalo da postane centralni praznik u novostvorenom mitosu Srpskog sveta koji je u septembru koronine 2020. godine predstavio tadašnji ministar vojni Aleksandar Vulin.  Cilj ovog praznika, sudeći prema izjavama političara, bio je osnaživanje jedinstva srpskog naroda i obnavljanje kulta nacionalne zastave. Iako ovakvi praznici nisu bez presedana u zemljama Evrope, niti su inherentno problematični, ono što razlikuje slične svetkovine sa dugogodišnjom tradicijom od njihovog sprskog pseudopandana je odsustvo aljkavosti i prinude. 

Kao i mnoge druge i Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave je zbrzana naprednjačka konstrukcija koja je trebalo da preskoči decenije istorijskog razvoja i iskustva kako bi osnažila partijski promovisan nacionalizam kao eliksir vođine večnosti i kult nacionalnog barjaka u okvirima njegove naprednjačke redefinicije. Učešće u svetkovanju ovog praznika neka je vrsta proto-Pokreta za narod i državu. Način da se izbegne neprijatni miris naprednjačke partijske knjižice ali ipak ostane u granicama državne ideologije i njome indukovanog politički korektnog ponašanja. Nisam za Vučića ali nisam ni protiv zastave i države, može se čuti iz usta i sa tastatura konstruktivne opozicije, mahom na desnici, kojoj je malo nacionalističkog folklora i drugosrbijanskih suza bilo dovoljno da zaboravi sve dotadašnje predsednikove izdaje.   

Ipak, naprednjacima nije pomogao ni nešto bolji doseg i prijem novog praznika u redovima desnice. Prosečan čovek ostao je ravnodušan, zaokupljen profanim temama poput cena mleka, ulja i ranisana. Nezainteresovanost građana za ne tako originalnim novotarijama lečena je partijskim direktivama. Širom javnog sektora, od fabrike do Studentskog grada, postavljane su zastave kako bi se stvorio privid sabornosti u kome je malo ko imao nameru da učestvuje svojevoljno. Oprobanim i drskim metodama, naprednjaci su cedili suvu drenovinu, nastojeći da izdejstvuju nekakav odziv i interesovanje u narodu koji se inače ne libi da državne i nacionalne simbole ističe od svadbi i stadiona do odeće i tetovaža na vidnim mestima. Svojom ravnodušnošću, usudiću se reći, narod kao da je pokazao izvesnu zrelost, odbivši da učestvuje u još jednoj u nizu nacionalističkoj ujdurmi na polzu naprednjačkog rejtinga.  

Danas pet godina nakon inicijalne proslave, osvanuo je još jedan Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave čiju grobnu muklost povremeno poremeti prelet vojnih aviona i škripa tenkovskih gusenica dok drobe novobeogradske bulevare. Manifestacije za Dan danas su sve samo ne ekspresija zajedništva i bratske sloge. Tu su stranačke tribine čija sve manje suptilna poruka ima za cilj promociju vlasti i vladara, a čiji ton i boja zavise od toga kojoj je ciljnoj grupi potrebno obratiti se u datom trenutku. Štaviše, ove godine mnogi građani osećaju da je čak i vojska na ulicama Beograda demonstracija sile i pretnja uperena od strane državnog vrha protiv vlastitih građana. Sve i da nije tačno, za vlast koja navodno teži zajedništvu, porazno je postojanje takvog sentimenta i ona bi, da poseduje ikakvu odgovornost odavno bila bivša vlastitom odlukom. 

Režim koji je sve ove godine vladao na podelama i polarizaciji nije bio kadar da stvori novi praznik nacionalne sabornosti, kao što posle svega nije u stanju da privoli bilo koga na dijalog i smirivanje strasti. Čak je i onaj praznični cilj koji se odnosi na jačanje svesrpskog jedinstva opasno ugrožen izbornim manipulacijama naprednjaka koji na svoje skupove i lokalne izbore po Srbiji dovode i lažno prijavljuju glasače iz Republike Srpske, uz pomoć tamošnjih vlasti. Na taj način vlast ne približava Srbe sa dve strane Drine, već stvara jaz i nepoverenje sa posledicama koje bi dugoročno mogle biti veoma loše.     

Govoriti o nacionalnom jedinstvu u uslovima duboke društvene krize u Srbiji je grotesktno i čini proslavu praznika poput današnjeg deplasiranim, pa čak i uvredljivim. Zato je budućnost samog praznika verovatno slična mnogim propalim projektima Srpske napredne stranke, počevši sa onim freskopisanim vozon za Kosovo koji danas ne bi prepoznali sve i da ga vidite. Šteta za dan proboja solunskog fronta, lično mislim da je to podvig vredan iskrenog obeležavanja koji će morati da čeka srećnije dane pred nama.  

Autor: Andrej Ševo 

Institut za filozofiju i društvenu teoriju