foto: Evropska unija

U protekle dve godine, na francuskoj političkoj sceni je obeležena padom nekoliko vlada, sukobima u parlamentu i stalnim pritiscima opozicije, stvarajući deja vu atmosferu - situaciju koja se gotovo ciklično ponavlja. Analiza poslednjih događaja u Francuskoj – od glasanja o nepoverenju premijeru Bajruu, preko ostavke Sebastjena Lekornija i do njegovog ponovnog imenovanja za premijera, ukazuje na mehanizme preživljavanja Makronove administracije i krizu izvršne vlasti koja je postala gotovo sastavni deo francuske političke realnosti.

Bajru i glasanje o nepoverenju

Bajru, lider liberalne partije Mouvement Démocrate (MoDem), delovao je u krhkom savezu sa predsednikom Emanuelom Makronom i njegovim pokretom Ensemble. Taj savez, međutim, nije imao većinu ni u Narodnoj skupštini, ni u Senatu. Devet meseci nakon što je preuzeo dužnost, francuski premijer izgubio je poverenje parlamenta, u senci spornog plana štednje. Francuska, čiji javni dug iznosi gotovo 114 odsto BDP-a (oko 3,4 biliona evra) nalazi se daleko iznad evropskog kriterijuma stabilnosti od 60 procenata. Pravila Evropske unije nalažu da budžetski deficit država članica ne sme prelaziti 3 odsto BDP-a, a Pariz to ograničenje već godinama ignoriše. Bajruov plan štednje koji je za 2026. godinu predviđao uštede od 44 milijarde evra, možda je bio zamišljen kao korak ka stabilnosti, ali je doveo do još jednog u nizu rušenja francuske vlade u protekle dve godine.

Pored plana o budžetu, sporna tačka Bajruovog programa bila je ideja o ukidanju dva državna praznika – Uskršnjeg ponedeljka i Dana pobede u Evropi. Predlog, iznet u julu, izazvao je pobunu javnosti i političkih partija u retkom momentu jedinstva levice i desnice. Bajru je tvrdio da bi ovakva mera pomogla ublažavanju pritiska na budžet i povećala produktivnost, ali je u parlamentu dočekano sa velikim protivljenjem. U takvoj situaciji, Bajru je sam pokrenuo glasanje o poverenju pri čemu mu je 364 poslanika uskratilo podršku, a podržalo svega 194.

Lekorni i Lekorni 2.0

Nakon Bajruovog pada, predsednik je ukazao poverenje Sebastjenu Lekorniju, tridesetdevetogodišnjem ministru odbrane, koji je početkom septembra postao sedmi premijer za vreme Makronovog mandata. Lekorniju je pripao težak zadatak formulisanja budžeta za 2026. godinu, kao i vraćanje poverenja investitora, Brisela, ali i sopstvenog parlamenta. Međutim, 6. oktobra, nakon 27 dana i samo nekoliko sati od objavljivanja sastava “nove-stare” vlade (s obzirom da je gotovo identična prethodnoj, sa većinom ministara koji su činili vladu Bajrua), Lekorni je podneo ostavku. Njegov mandat ušao je u istoriju kao najkraća vlada Pete republike. Možemo reći da su njegovi “nedovoljno kreativni” izbori ministara izazvali veliku odbojnost od strane saveznika vladajuće alijanse i protivnika, čija je podrška bila neophodna za usvajanje novog budžeta.

Ipak, da francuska politička “papazjanija” bude još veća, sastav vlade Lekorni 2.0 predstavlja vrhunsku manifestaciju Makronove kontrole nad Matinjonom i njegovom pokušaju da se odupre pritiscima. U nedelju, 12. oktobra, predsednik Francuske je ponovo imenovao Lekornija za premijera, koji je predložio revidiranu verziju svoje prve vlade – kritikovane zbog nedostatka raskida sa prošlošću i preterane makronističke orijentacije.

Prilikom ponovnog imenovanja, Lekorni je izjavio da je uveren da može rešiti političku krizu bez novih parlamentarnih izbora, a politička budućnost samog predsednika može zavisiti od tog uspeha. Ovakav nagli optimistični zaokret u odnosu na njegove izjave pri prethodnoj ostavci ukazuje na poslednje pokušaje da se povrati kontrola nad narativom.

Samim tim, Makronova strategija deluje kao izolovana borba za očuvanje vlasti. Suočen sa ogromnom netrpeljivošću, ne samo od strane političkih aktera, već i od strane građana, sa padom popularnosti na 14%, niže nego ikada pre u modernoj Francuskoj. Makron je pritiskom na Lekornija nastojao da formira kabinet koji kombinuje različite sredine; predstavnike civilnog društva, glavnih državnih tela i, naravno, makronistički tabor. Shodno tome, Lekorni je možda i poslednji Makronov saveznik kojem može verovati, ali očekivanja ostalih su bila da će biti imenovan kandidat sa druge strane političkog spektra. Sada Lekorni ima još manje saveznika, a oni koji su ranije pružali podršku prelaze u pasivnu opoziciju.

Izazovi Makronovog opstanka

Makron, bez parlamentarne većine, suočen je sa sve snažnijim pritiscima. Dok jedni, poput Žan-Lika Melanšona, otvoreno traže njegovu ostavku, drugi – među njima Marin Le Pen, Žordan Bardela i Fransoa-Ksavije Belami – pozivaju na raspuštanje Narodne skupštine i raspisivanje novih izbora. Zajednički sadržalac svih zahteva jeste duboko ukorenjeno uverenje da je Makron iscrpeo sav svoj politički kapital i izgubio sposobnost da obezbedi funkcionalnu većinu u zemlji koja se sve teže prepoznaje u njegovom projektu en même temps – političkoj doktrini zasnovanoj na ideji da se suprotstavljene vizije mogu pomiriti kroz centristički pragmatizam.

Jedina šansa koju Lekorni sada ima jeste da odloži spornu reformu penzionog sistema iz 2023. godine, za koju centrističke i socijalističke partije traže da se potpuno ukine, dok bi mere za oporezivanje bogatih potencijalno mogle osigurati njihovu podršku. Sa druge strane, republikanska partija desnog centra odbija bilo kakvo učešće u vladi, čak i ako bi reforma bila obustavljena. Lekorni mora u narednim danima imenovati vladu i podneti budžetski plan koji neće biti osporen u parlamentu. Ako Lekorni ne uspe, budžet se može izglasati kasnije, ali glavno pitanje ostaje koliko dugo Makron može izdržati pritisak da se ne povuče, što je zapravo glavni cilj desnice. Stoga, francuski deja vu potvrđuje koliko je politička scena u Francuskoj danas ranjiva i nepredvidiva, sa realnom mogućnošću da redefiniše vlast u Petoj republici.

Autorka: Maša Mihajilović