foto: Dati Bendo / European Union, 2026

Srbija već skoro pet godina ne uspeva da otvori Klaster 3 (Konkurentnost i inkluzivni rast), i ta činjenica, ponovljena šesti put zaredom u julu 2026, više ne govori o pojedinačnom neuspehu jednog sastanka nego o dubljem rascepu unutar same Evropske unije oko toga šta znači „zaslužiti“ sledeći korak u pregovorima. Da bi se taj rascep razumeo, nije dovoljno znati da je Komitet stalnih predstavnika (COREPER) krajem jula ponovo konstatovao odsustvo konsenzusa. Važnije je razumeti zašto Evropska komisija i Savet EU o istoj Srbiji dolaze do suprotstavljenih zaključaka, zašto se broj država spremnih da tu razliku pretvore u veto godinama ne smanjuje nego raste, i šta to govori o samoj prirodi procesa proširenja.

Komisija svoju pozitivnu preporuku gradi na argumentu da se napredak, ma koliko delimičan, mora priznati, jer je alternativa, stalno pomeranje merila, ona koja Srbiju gura dalje od Unije, a ne bliže njoj. Komesarka za proširenje Marta Kos i direktor direktorata za proširenje Gert Jan Kopman tu logiku artikulišu gotovo identično: situacija „nije idealna“, ali ono što je urađeno, povlačenje spornih „Mrdićevih zakona“ pod pritiskom Venecijanske komisije, delimični pomaci u formiranju Saveta REM-a, primena dela preporuka ODIHR-a, predstavlja dovoljnu osnovu da se otvori proces koji sam po sebi dodatno pritiska Beograd da nastavi reforme. Ovo je suštinski argument da uslovljavanje funkcioniše samo ako obećana nagrada bude isporučena kada se ispune makar minimalni uslovi, u suprotnom kandidat gubi podsticaj da dalje reformiše, a Komisija gubi kredibilitet kao garant procesa.

Savet EU, odnosno države članice koje odlučuju konsenzusom svih 27, čita istu sliku suprotno. Za njih, ono što Komisija naziva napretkom jeste zapravo ispravljanje problema koje je sama srpska vlast izazvala, i stoga ne predstavlja zaslugu nego minimum koji se od kandidata i inače očekuje. To razmimoilaženje nije tek stilsko, već je ono institucionalno ugrađeno. Komisija ima interes da pokaže da metodologija proširenja funkcioniše i da region ne gubi motivaciju, dok pojedinačne države članice snose direktnu političku odgovornost pred sopstvenim biračima ako dozvole da se nagrada dodeli državi za koju smatraju da nije zaslužila. Evropski parlament je ovaj raskorak dodatno pojačao izrazito kritičnim izveštajem izvestioca Tonina Picule, koji je ocenu Komisije nazvao nedoslednom i posumnjao da je na promenu tona uticao pre svega strateški interes Pariza i Berlina da Srbiju zadrže u orbiti integracija, a ne stvarna promena na terenu. Kada tri institucije koje bi trebalo da govore jednim glasom o istoj zemlji dolaze do tri različita zaključka, to samo po sebi šalje signal kandidatu da su pravila igre fluidna, a ne fiksna, što dodatno slabi podsticaj za reformu.

Kada se pogleda ko tačno „blokira napredak“, naziru se  najmanje tri različita „računa“ koji se sve više preklapaju. Prvi je normativan: Holandija, Švedska i Belgija dosledno insistiraju na proverljivom, a ne deklarativnom napretku u vladavini prava, i teško je očekivati da će popustiti pre nego što se, recimo, sprovede REM u praksi ili se izbori u Srbiji održe pod jasnijim uslovima. Drugi je bezbednosni: baltičke države i Finska gledaju na Srbiju kroz prizmu njen  odnos sa Rusijom i spoljne politike, a ne unutrašnjih reformi, i tu brojke govore najjasnije, usklađenost Srbije sa zajedničkim spoljnopolitičkim deklaracijama EU pala je sa 67 na 60 odsto tokom 2025. i 2026, dok Srbija i dalje nije uvela sankcije Rusiji. Simboličan vrhunac tog razmimoilaženja bio je nastup Aleksandra Vučića na samitu u Kijevu sredinom jula, gde je ostao jedini lider koji nije potpisao zajedničku deklaraciju. Treći račun je bilateralan, gotovo lišen veze sa sadržinom samog klastera: Hrvatska otvara pitanja nestalih i granice i ovaj spor  funkcioniše kao poluga upravo zato što jednoglasno odlučivanje, svakoj državi, bez obzira na težinu argumenta, daje identičnu moć veta. Ono što ove tri grupe razdvaja jeste i to da li se njihovo protivljenje može otkloniti konkretnim koracima Beograda, normativni i bilateralni tabor u principu jesu, dok je bezbednosni element uslovljen spoljnopolitičkom orijentacijom koja prevazilazi tehnička pitanja iz samog klastera.

Tu leži i strukturni koren problema. Sistem u kome je potrebno oko sto pedeset jednoglasnih odluka da bi se ceo pregovarački proces završio znači da je dovoljno da samo jedna od te tri grupe ostane neubeđena pa da čitava transakcija propadne, čak i kada druge, uključujući najveće članice poput Nemačke i Francuske koje su u međuvremenu prešle u tabor zagovornika, budu za otvaranje. Time se merilo za napredak ne postavlja na prosek Unije, nego na najstrožeg kritičara u sobi, a upravo je to razlog zašto Pariz i Berlin sada zagovaraju izmenu same metodologije, predlažući da se klasteri otvaraju na osnovu tehničke ocene Komisije, a ne obavezno kroz konsenzus svih. Dok se ta reforma ne dogodi, svaka pojedinačna država, bez obzira na veličinu ili težinu svog argumenta, zadržava mogućnost da čitav proces drži taocem sopstvenog bilateralnog ili ideološkog računa.

Za sada, prema najavama iz Beograda, pitanje bi moglo ponovo da se nađe na dnevnom redu tek krajem avgusta ili početkom septembra, tokom irskog predsedavanja Savetom, ali reč je o entuzijastičnoj, ne realnoj proceni. Čak i kada bi Srbija dobila zeleno svetlo, ostala bi tri otvorena klastera iza Albanije, dok Crna Gora, Ukrajina i Moldavija odmiču dalje, jer su njihovi politički sistemi procenili da je cena stvarnog usklađivanja sa Unijom manja od nagrade brzog članstva, procena koju Beograd, sudeći po svemu navedenom, još uvek nije spreman da donese. Dokle god se ta unutrašnja računica ne promeni, svaki naredni pokušaj otvaranja klastera rizikuje da ponovi isti obrazac: pozitivnu preporuku Komisije, kritičan ton Parlamenta, i veto koalicije čiji se sastav menja, ali čija suština ostaje ista.

Autorka: Sabina Sali