foto: European Parliament

Kada svake nedelje poskupi gorivo za po par dinara, čovek koji do posla može autobusom ima izbor koji njegov komšija iz sela bez redovnog prevoza nema. Slično je sa grejanjem. Domaćinstvo koje može da uloži u izolaciju i efikasniji sistem lakše će smanjiti potrošnju od porodice koja jedva podmiruje postojeće račune. Za obe porodice uloga i cilj energetske tranzicije može biti isti, ali mogućnosti da u njoj učestvuju veoma se razlikuju.

Ta razlika postaje posebno važna kada klimatska politika utiče na cenu energije. Poskupljenje može da podstakne promenu ponašanja samo ako postoji dostupna alternativa. U suprotnom, građanin nastavlja da koristi isto gorivo, uz veće izdatke ili odricanje od osnovnih potreba. Socijalni fond za klimu pokušaj je Evropske unije da na taj problem odgovori podrškom za ulaganja i zaštitom najugroženijih.

Cena emisija ulazi u svakodnevne troškove

Novi evropski sistem trgovine emisijama, poznat kao ETS2, obuhvataće emisije ugljen-dioksida iz sagorevanja goriva u zgradama, drumskom saobraćaju i dodatnim sektorima, pre svega manjoj industriji. Prema aktuelnim informacijama Evropske komisije, sistem će postati potpuno operativan 2028. godine.

Obavezu kupovine i predaje emisijskih dozvola imaće dobavljači goriva. Građani neće pojedinačno trgovati dozvolama, ali se deo novog troška može preneti na cenu goriva koje koriste. Time se stvara podsticaj za smanjenje potrošnje fosilnih goriva, uz rizik da dodatno budu opterećeni ljudi koji nemaju sredstava da promene način grejanja ili prevoza.  

Socijalni fond za klimu predviđen je za period 2026–2032, tako da ulaganja mogu da počnu pre pune primene ETS2. Prema proceni Komisije, zajedno sa nacionalnim sufinansiranjem trebalo bi da mobiliše najmanje 86,7 milijardi evra. Deo prihoda od trgovine emisijama tako se usmerava ka domaćinstvima i mikropreduzećima kojima je podrška potrebna da smanje zavisnost od fosilnih goriva.  

Fond može da podrži energetsku obnovu objekata, čistije grejanje i hlađenje, obnovljive izvore energije i pristupačniju mobilnost. Predviđena je i privremena direktna podrška prihodima. Dugoročna vrednost ulaganja jeste u tome što bolja izolacija ili dostupniji javni prevoz mogu trajno da smanje izloženost građana visokim troškovima energije.  

Grčki plan pokazuje kome pomoć treba da stigne

Evropska komisija je 27. avgusta odobrila socijalni klimatski plan Grčke, vredan 4,77 milijardi evra za period do 2032. godine. Iz Fonda dolazi približno 3,57 milijardi evra, odnosno 75 odsto, dok preostalo učešće obezbeđuje Grčka. To je peti odobreni nacionalni plan i prvi takvog obima.

Plan obuhvata energetsku obnovu domova i efikasniju opremu, socijalno stanovanje u zgradama sa nultim emisijama, kao i savetodavna mesta na kojima građani mogu dobiti pomoć pri sprovođenju mera. U saobraćaju predviđa prevoz na zahtev, podršku električnim vozilima i bolji pristup javnom prevozu, posebno u ruralnim, udaljenim i slabo povezanim područjima.

Takav pristup prepoznaje da mogućnost kretanja zavisi i od mesta stanovanja. Subvencija za novo vozilo može pomoći delu korisnika, dok je drugima potrebna pouzdana prevozna usluga da bi stigli do lekara ili radnog mesta. Za uspeh programa zato je važno koliko dobro odgovara na svakodnevne potrebe ljudi kojima je namenjen. Odobravanje plana, međutim, tek otvara prostor za sprovođenje. Prema saopštenju Komisije, Grčka će prvi zahtev za isplatu moći da podnese u prvom kvartalu 2027, nakon početka realizacije i ostvarivanja prvih rezultata ulaganja. 

Podrška mora biti dostupna i u praksi

Države članice pripremaju socijalne klimatske planove uz konsultacije sa lokalnim vlastima, socijalnim partnerima i civilnim društvom. Planovi treba da utvrde ranjive grupe, mere i očekivane rezultate. Uredba predviđa i informisanje, savetovanje i tehničku pomoć, dok podrška obnovi iznajmljenih objekata treba da donese korist i ranjivim stanarima.

Tu se otvara praktičan test pravičnosti. Ako domaćinstvo mora da obezbedi novac unapred, plati pripremu dokumentacije i samo pronađe izvođača, program može ostati nedostupan upravo onima kojima je najpotrebniji. Zato bi uslove podrške trebalo prilagoditi prihodima i mogućnostima korisnika, obezbediti pomoć pri prijavljivanju i pratiti ko zaista dobija sredstva. Broj obnovljenih kuća dobija puni smisao tek kada znamo da li su među njima i domovi ljudi koji bez javne podrške ne bi mogli da ih obnove.

Žabljak otvara pitanje sprovođenja u regionu

Slična pitanja o finansiranju i dostupnosti koristi postaju važna i za Zapadni Balkan. Na ministarskom sastanku u Žabljaku 18. septembra podržani su nova deklaracija o Zelenoj agendi, Strategija prilagođavanja klimatskim promenama za period 2026–2030, Strateški plan za biodiverzitet do 2030. i Plan obnove šumskih predela.

Ovi dokumenti imaju drugačiju namenu od Socijalnog fonda za klimu. Bave se otpornošću na klimatske rizike i očuvanjem i obnovom prirode. Troškove štete od suša, poplava i požara treba razlikovati od troškova koje donose mere smanjenja emisija. Ipak, zajedničko pitanje jeste kako javna politika štiti ljude sa najmanje mogućnosti da sami finansiraju potrebne promene.

Strategija prilagođavanja izričito prepoznaje zaštitu ranjivih grupa i ravnopravan pristup koristima od povećane otpornosti. Predviđa zaštitu radnika izloženih klimatskim rizicima i podršku lokalnim samoupravama. Plan za biodiverzitet upozorava na ograničena domaća izdvajanja i zavisnost od spoljnog finansiranja, dok Plan obnove šumskih predela među ciljeve uvrštava učešće lokalnih zajednica i pravednu raspodelu koristi. Usvajanje ovih principa daje osnov da se od institucija traže konkretni programi, odgovornost i sredstva. Na sastanku je generalni sekretar Saveta za regionalnu saradnju Amer Kapetanović upravo upozorio na potrebu da regionalne obaveze dobiju budžete i jasno određenu odgovornost za sprovođenje.  

Šta bi Srbija trebalo da preuzme iz ovog pristupa

Socijalni fond za klimu namenjen je članicama EU, te usvajanje regionalnih planova svakako ne daje Srbiji pristup njegovim sredstvima. Njegova logika je, međutim, korisna za oblikovanje domaćih programa. Uz svaku meru energetske tranzicije trebalo bi proceniti ko snosi trošak, kome je potrebna podrška i da li mu ponuđeno rešenje zaista odgovara.

Za domaćinstvo sa niskim prihodima to može značiti obnovu kuće uz minimalno sopstveno učešće i pomoć u celom postupku. Za stanovnike udaljenog naselja, odgovor može biti organizovan prevoz. Kod obnove prirode, lokalna zajednica treba da učestvuje u odlukama koje utiču na korišćenje zemljišta i izvore prihoda. Ovi programi zahtevaju različite instrumente, ali svi traže jasno određenog korisnika, odgovornu instituciju i predvidivo finansiranje.

Pitanje iz naslova zato treba postaviti pre nego što stignu veći računi za grejanje od prošlogodišnjih ili gorivo ponovo poskupi. Građanima koji danas nemaju novca za obnovu doma ili pristup pouzdanom prevozu potrebna je podrška koja im omogućava da promene svoj položaj. Pravednost energetske tranzicije moći ćemo da procenimo po tome koliko je takvih domaćinstava dobilo tu mogućnost.

Autor: Marko Nedeljković