foto: European Union , 2026

Evropska komisija je početkom oktobra predstavila paket preporuka pod nazivom “Priprema za širu Uniju”, dokument koji bi trebalo da mapira put za sledeći talas proširenja. U retorici Brisela, kojom dominiraju izrazi poput “geopolitičkog imperativa”, proširenje se predstavlja kao logičan i neophodan korak ka osiguranju stabilnosti i bezbednosti na kontinentu. Ovaj narativ je direktna posledica velikih promena u evropskoj bezbednosnoj arhitekturi i svesti da Unija mora da konsoliduje svoje najbliže susedstvo. Međutim, važno je pažljivije čitanje usvojenih mera, nastalih na osnovu ranijih najava predsednice Komisije i zaključaka Evropskog saveta. Temeljnom analizom ovog paketa otkrićemo dosta komplikovaniju realnost. Iza obećanja o otpornijoj i snažnijoj Evropi krije se rekonfiguracija pregovaračkog procesa koja, pre svega, ima za cilj zaštitu unutrašnje kohezije i interesa postojećih država članica. Novi paket sugeriše da Evropska unija namerava da proširi svoj domet, ali isključivo pod sopstvenim, strožijim uslovima.

Nova pravila igre: Ukidanje veta, zaštitne mere i postepena integracija

U tehničkom i proceduralnom smislu, paket “Priprema za širu Uniju” donosi tri ključne novine koje iz temelja menjaju dinamiku pristupanja.

Prvo, Komisija predlaže da se u ključnim fazama pregovora, poput otvaranja pregovaračkih klastera, napusti princip jednoglasnosti i pređe na glasanje kvalifikovanom većinom. Ovaj predlog ima za cilj da proces učini dinamičnijim i spreči frustrirajuće bilateralne blokade koje su godinama kočile zemlje Zapadnog Balkana. Uz to, od novih članica će se zahtevati formalno obećanje da ni same neće blokirati buduća proširenja radi bilateralnih sporova.

Drugo, uvode se takozvane institucionalne i sektorske zaštitne mere (safeguards). One omogućavaju Evropskoj uniji da brže sankcioniše novu državu članicu ukoliko ona, nakon ulaska u Uniju, prekrši temeljne vrednosti iz člana 2 Ugovora o EU ili načelo iskrene saradnje. Ove sankcije mogu podrazumevati suspenziju prava glasa u Savetu i zamrzavanje pristupa evropskim fondovima.

Treće, afirmiše se koncept “postepene integracije” (gradual integration). Ovaj mehanizam bi kandidatima omogućio pristupanje strateškim sektorima poput energetike, transporta i digitalnog tržišta, čime bi ostvarili ekonomske koristi i pre samog članstva. Važno je naglasiti da ovaj proces ostaje strogo uslovljen reformama i da je reverzibilan. Paralelno sa ovim merama, dokument sugeriše da budžet EU može da podnese proširenje, ali uz posebnu napomenu da bi integracija ogromnog ukrajinskog poljoprivrednog sektora zahtevala specifične prelazne aranžmane i ograničenja.

Kritički osvrt: Put ka trajnom uslovljavanju

Kada se predložene mere posmatraju van domena tehničkih prilagođavanja, one ukazuju na duboku promenu u samoj prirodi procesa proširenja. Ukidanje prava veta u otvaranju klastera nesumnjivo ubrzava proces, ali istovremeno predstavlja centralizaciju moći unutar Unije, gde se uticaj manjih država članica marginalizuje u korist onih koje lakše formiraju kvalifikovanu većinu. Licemerje koje zahteva da se nove članice odreknu prava na blokadu postaje očigledno kada se uzme u obzir da su upravo postojeće članice uspostavile i normalizovale tu praksu.

Institucionalne zaštitne mere su još jedan pokazatelj trajnog nepoverenja prema državama kandidatima. Uvođenjem sankcija za period nakon ulaska u EU, proces pristupanja se de facto produžava u nedogled. Nove članice se stavljaju u poziciju trajne tranzicije i uslovne slobode, čime se stvara višestepena unija u kojoj države periferije nemaju isti nivo uticaja kao države centra.

U tom svetlu, i postepena integracija više deluje kao produžena čekaonica. Kandidati preuzimaju obavezu strogog usklađivanja sa evropskim standardima i otvaranja svojih tržišta, ali bez ikakve institucionalne moći ili prava glasa u kreiranju istih tih pravila.

Konačno, predložena ograničenja za ukrajinsku poljoprivredu jasno pokazuju granice evropskog geopolitičkog elana. Kada vizija šire Unije dođe u direktan sukob sa ekonomskim interesima i protekcionizmom postojećih država članica, evropske vrednosti otvorenog tržišta ustupaju mesto pragmatičnoj odbrani statusa kvo. Za zemlje kandidate, paket Evropske komisije donosi otrežnjujuću poruku - put ka članstvu podrazumevaće snažniji politički nadzor i prihvatanje procesa pregovora koji je pre svega dizajniran da zaštiti centar, čak i kada periferija formalno postane njegov deo.

 Kada se povuče crta, novi plan Evropske unije šalje jasnu poruku: vreme entuzijastičnog proširenja je iza nas. Evropska komisija sada nudi jedan pragmatičan dogovor - osiguranje geopolitičkog uticaja na kontinentu, uz oprez da usput ne ugrozi sopstvenu stabilnost i ekonomiju. Za države kandidate ovo donosi otreženjenje i jednu novu, strožiju realnost. Put ka Evropi očigledno više ne podrazumeva pregovore u pravom smislu te reči, već bespogovorno prilagođavanje pravilima koje diktira jači. Ono što je možda i najvažnije jeste da ni samo potpisivanje ugovora o pristupanje više neće značiti ulazak u klub potpuno ravnopravnih, već pristanak na to da ćemo još dugo ostati pod budnim okom Brisela.

Autorka: Iva Kojić