foto: pixabay

Evropski mehanizam za prekogranično prilagođavanje ugljenika menja uslove poslovanja sa tržištem Evropske unije. Za mala i srednja preduzeća u Srbiji, zelena tranzicija nije samo pitanje zaštite životne sredine, već i pitanje konkurentnosti, pristupa kapitalu i sposobnosti da se odgovori na nove zahteve evropskih partnera.

Zelena tranzicija kao ekonomski izazov

Evropska zelena tranzicija često se predstavlja kroz ciljeve smanjenja emisija, ulaganja u obnovljive izvore energije i prelaska na održivije modele proizvodnje. Međutim, iza velikih političkih ciljeva nalaze se konkretne promene koje utiču na svakodnevno poslovanje kompanija: od načina na koji proizvode i nabavljaju sirovine do troškova energije, prikupljanja podataka i pristupa međunarodnim tržištima.

Jedan od instrumenata koji ovu promenu čini posebno značajnom za privredu Srbije jeste CBAM, odnosno Carbon Border Adjustment Mechanism — mehanizam Evropske unije za prekogranično prilagođavanje ugljenika. Njegov cilj je da obezbedi da određena roba uvezena u EU bude opterećena troškom ugljenika koji odgovara emisijama nastalim tokom njene proizvodnje. Time EU nastoji da spreči premeštanje proizvodnje u zemlje sa blažim klimatskim pravilima, poznato kao „curenje ugljenika“, i da podstakne čistiju industrijsku proizvodnju.

CBAM je ušao u svoju definitivnu fazu 1. januara 2026. godine, nakon prelaznog perioda tokom kojeg su se prikupljali podaci o emisijama. U početnom obuhvatu nalaze se cement, gvožđe i čelik, aluminijum, đubriva, električna energija i vodonik. Za uvoz određenih proizvoda u EU sada važe pravila koja, pored izveštavanja, uključuju i finansijske obaveze povezane sa ugrađenim emisijama.

Za Srbiju, čija je privreda snažno povezana sa evropskim tržištem, ovo nije promena koja se tiče samo velikih industrijskih sistema. Posledice mogu osetiti i mala i srednja preduzeća koja učestvuju u njihovim lancima snabdevanja, proizvode delove, pružaju usluge ili zavise od konkurentnosti domaćih industrijskih proizvođača.

Ključno pitanje zato nije samo kako će Srbija smanjiti emisije, već i ko će platiti prilagođavanje novim pravilima i da li će svi privredni akteri imati jednake mogućnosti da se prilagode.

Šta CBAM znači za mala i srednja preduzeća?

Važno je napraviti razliku između direktnih i indirektnih posledica ovog mehanizma. CBAM se ne odnosi automatski na svako malo i srednje preduzeće koje posluje sa Evropskom unijom. Njegove neposredne obaveze prvenstveno se odnose na uvoznike u EU koji uvoze robu obuhvaćenu propisom, dok proizvođači iz zemalja van EU moraju da obezbede odgovarajuće podatke o emisijama svojih proizvoda kako bi njihovi evropski kupci mogli da ispune propisane zahteve.

Ipak, formalno izuzeće od direktnih obaveza ne znači da preduzeće neće osetiti posledice. Mala firma koja proizvodi metalne komponente za većeg izvoznika, na primer, može se suočiti sa zahtevima kupaca da dostave preciznije podatke o utrošku energije, korišćenim materijalima i emisijama povezanim sa proizvodnjom. Ako te podatke ne može da obezbedi, može postati manje privlačan dobavljač, čak i kada sama nije direktni obveznik CBAM-a.

Drugi izazov odnosi se na troškove proizvodnje. Ako se troškovi ugljenika i energetske tranzicije prenesu kroz lanac snabdevanja, mala i srednja preduzeća mogu se suočiti sa skupljim sirovinama, promenjenim uslovima ugovora i pritiskom da ulažu u efikasniju opremu. Koliki će taj pritisak biti zavisi od sektora, strukture troškova, energetskog miksa i odnosa sa kupcima.

Treći izazov je administrativni. Praćenje emisija, vođenje evidencije, razumevanje metodologije obračuna i angažovanje stručnjaka zahtevaju vreme i znanje. Za veliku kompaniju to može biti deo postojećeg sistema upravljanja, dok za malo preduzeće znači dodatni posao za zaposlene koji već obavljaju više funkcija ili angažovanje eksternih konsultanata.

Tako nastaje nejednakost koja nije nužno posledica različitog kvaliteta proizvoda, već različite sposobnosti da se finansira i organizuje usklađivanje sa novim pravilima.

Ko zaista snosi troškove zelene tranzicije?

Na prvi pogled, CBAM je osmišljen tako da cenu ugljenika poveže sa emisijama koje nastaju u proizvodnji određene robe. Međutim, stvarni ekonomski teret ne mora da ostane na jednom mestu. On može biti raspoređen između evropskog uvoznika, proizvođača iz Srbije, dobavljača sirovina i krajnjeg kupca.

Uvoznik u EU ima formalne obaveze prema evropskim pravilima, ali može pokušati da deo dodatnih troškova prenese na dobavljača kroz nižu otkupnu cenu, zahtev za dodatnim podacima ili promenu ugovornih uslova. Domaći proizvođač zatim mora da odluči da li će taj trošak prihvatiti, pokušati da ga uključi u cenu proizvoda ili investirati u tehnologiju koja smanjuje emisije. Ako nema dovoljno prostora za povećanje cena, deo troška može pasti na njegovu profitnu maržu.

Mala i srednja preduzeća posebno su izložena ovom pritisku jer često imaju manju pregovaračku moć od velikih kupaca. Istovremeno, njihova mogućnost da finansiraju novu opremu, energetsku obnovu pogona ili profesionalno merenje emisija može biti ograničena.

Zbog toga se pitanje CBAM-a ne može svesti na dilemu između zaštite životne sredine i ekonomskog razvoja. Ono se tiče i raspodele troškova tranzicije. Ako se od svih preduzeća očekuje da posluju u skladu sa zahtevnijim ekološkim standardima, potrebno je razmotriti da li su im dostupni odgovarajući finansijski instrumenti, stručna podrška i dovoljno vremena za prilagođavanje.

To ne znači da mala preduzeća treba trajno osloboditi obaveze da smanjuju svoj uticaj na životnu sredinu. Znači da klimatska politika mora uzeti u obzir razlike u njihovim finansijskim i organizacionim kapacitetima.

Srbija između evropskog tržišta i domaćih ograničenja

Značaj CBAM-a za Srbiju posebno dolazi do izražaja u energetici i industriji. Podaci Evropske komisije o prelaznom periodu pokazuju da je Srbija bila među značajnijim zemljama porekla uvezene električne energije obuhvaćene sistemom izveštavanja. To ukazuje da se posledice mehanizma ne mogu posmatrati odvojeno od strukture domaće proizvodnje električne energije i njene emisijske intenzivnosti.

Za privredu Srbije, međutim, izazov je širi od jednog instrumenta. Preduzeća koja žele da ostanu dobavljači evropskim kompanijama sve češće posluju u okruženju u kojem su energetska efikasnost, transparentnost podataka i smanjenje emisija važni za poslovne odluke. CBAM je jedan od vidljivijih pokazatelja ovog trenda, ali ne i jedini.

Istovremeno, domaća preduzeća posluju u uslovima u kojima su ulaganja u modernizaciju proizvodnje često ograničena pristupom finansiranju, cenom kapitala, nedostatkom stručnjaka i neizvesnošću u pogledu budućih pravila. Ako se od njih očekuje da istovremeno unaprede konkurentnost, ispune nove zahteve i finansiraju zelenu transformaciju, neophodno je da proces prilagođavanja bude podržan jasnom i predvidivom javnom politikom.

U tom smislu, evropske integracije ne bi trebalo posmatrati samo kao proces usklađivanja zakona. One podrazumevaju i stvaranje uslova da domaća privreda može da primeni nova pravila, razvije čistije tehnologije i zadrži pristup tržištu na kojem već posluje.

Od troška do konkurentske prednosti

Iako CBAM donosi nove rizike, prilagođavanje može otvoriti i poslovne mogućnosti. Preduzeća koja bolje prate potrošnju energije i emisije mogu preciznije identifikovati nepotrebne troškove, smanjiti rasipanje resursa i unaprediti efikasnost proizvodnje. U pojedinim slučajevima ulaganje u modernizaciju može smanjiti zavisnost od nestabilnih cena energije i poboljšati položaj firme u lancu snabdevanja.

Međutim, korist od tranzicije nije automatska. Ona zavisi od toga da li preduzeće ima pristup kapitalu, odgovarajućoj tehnologiji, stručnim informacijama i kupcima koji su spremni da prepoznaju vrednost održivije proizvodnje. Bez tih uslova, zahtev za zelenijim poslovanjem može se pretvoriti u dodatni teret umesto u razvojnu priliku.

Zato bi podrška malim i srednjim preduzećima trebalo da obuhvati nekoliko konkretnih koraka.

Prvo, potrebno je obezbediti jasne i dostupne informacije na srpskom jeziku o tome koji proizvodi i sektori potpadaju pod CBAM, koje podatke evropski kupci mogu zahtevati i kako se emisije obračunavaju. Privrednim društvima potrebna je praktična podrška, a ne samo objavljivanje propisa.

Drugo, važno je razvijati programe finansiranja za energetsku efikasnost, modernizaciju opreme i uvođenje sistema za praćenje emisija. Takvi programi treba da budu dostupni i manjim firmama, uz procedure koje ne zahtevaju nesrazmerne administrativne kapacitete.

Treće, privredne komore, poslovna udruženja, banke i institucije nadležne za evropske integracije mogu imati važnu ulogu u povezivanju preduzeća sa stručnjacima, programima podrške i potencijalnim partnerima. Zajednički alati za obračun emisija, obuke i sektorski vodiči mogli bi da smanje troškove koje bi svako preduzeće inače snosilo samostalno.

Najzad, potrebno je razvijati dijalog između države, privrede i evropskih partnera kako bi se prepreke u primeni pravila prepoznale na vreme. Predvidivost je posebno važna za mala preduzeća, koja ne mogu lako da menjaju investicione planove kada se poslovni uslovi iznenada promene.

Pravedna tranzicija mora biti i konkurentna tranzicija

CBAM otvara važno pitanje o budućnosti ekonomskih odnosa Srbije i Evropske unije: kako uskladiti klimatske ciljeve sa potrebom da privreda ostane konkurentna i da mala i srednja preduzeća ne budu potisnuta sa tržišta zbog nedostatka sredstava za prilagođavanje?

Odgovor ne može biti odustajanje od smanjenja emisija. Dugoročno, energetski neefikasna proizvodnja i zavisnost od tehnologija sa visokim emisijama mogu predstavljati sve veći poslovni rizik. Ali isto tako, nije dovoljno uvesti nova pravila i pretpostaviti da će tržište samo obezbediti pravednu raspodelu troškova.

Za Srbiju je zato važno da zelenu tranziciju poveže sa industrijskom politikom, dostupnim finansiranjem, stručnom podrškom i strategijom evropskih integracija. Cilj ne bi trebalo da bude samo formalno usklađivanje sa evropskim pravilima, već izgradnja privrede koja može da ih primeni bez gubitka razvojnih mogućnosti.

U konačnici, uspeh zelene tranzicije neće se meriti samo smanjenjem emisija ili brojem usvojenih propisa. Meriće se i time koliko je privrednih subjekata uspelo da se prilagodi, koliko je radnih mesta sačuvano i otvoreno, i da li su koristi od modernizacije dostupne i manjim firmama.

Ako je evropska zelena tranzicija zajednički cilj, onda i troškovi njenog sprovođenja moraju postati pitanje zajedničke odgovornosti. Za mala i srednja preduzeća u Srbiji, to je razlika između tranzicije koju samo moraju da plate i tranzicije u kojoj mogu aktivno da učestvuju.

Autorka Dragana Drljača