foto: Jurta

Na oktobarskom samitu Evropskog saveta Volodimir Zelenski zatražio je od evropskih lidera dodatnih 70 milijardi evra za 2027. godinu. Odgovor dela njih stigao je gotovo odmah. Slovački premijer Robert Fico poručio je da njegova zemlja neće učestvovati i da Mađarska deli isti stav. Ubrzo mu se pridružio i češki premijer Andrej Babiš. Rat ulazi u petu godinu, a sve češće se postavlja pitanje da li Evropska unija posustaje u podršci Ukrajini. Odgovor je složeniji od jednostavnog „da" ili „ne". Evropa Ukrajinu ne napušta, ali je zasigurno podržava drugačije nego ranije - sporije, uz više uslova i uz sve manji broj država spremnih da snose troškove.

Na prvi pogled, brojke ne govore o povlačenju. EU i njene države članice su od 2022. obezbedile ukupno 231,5 milijardi evra pomoći Ukrajini. Krajem 2025. dogovoren je i zajam od 90 milijardi evra za 2026. i 2027. godinu, od čega je 60 milijardi namenjeno odbrani. Pošto su Sjedinjene Američke Države obustavile donacije, Evropska unija danas obezbeđuje tri četvrtine ukupne finansijske pomoći Kijevu.

Mesečni podaci ipak pokazuju drugačiju sliku. Prema Kil institutu, finansijska i humanitarna pomoć u prvoj polovini 2026. bila je u proseku 41% niža na mesečnom nivou nego godinu dana ranije. Glavni razlog je to što je zajam od 90 milijardi mesecima bio blokiran. Vojna pomoć je stabilnija, ali je i ona pala na nešto više od 2 milijarde evra mesečno, dok je ranijih godina iznosila više od 2,5 milijardi.

Ni zvanične brojke ne treba uzimati zdravo za gotovo. Kil institut je utvrdio da se od 100 milijardi evra koje Berlin navodi kao bilateralnu pomoć Ukrajini samo oko 41,7 milijardi zaista može tako računati. Ostatak se uglavnom odnosi na troškove zbrinjavanja izbeglica u Nemačkoj i na buduće obaveze.

Klub koji se smanjuje

Pravi znak zamora ne vidi se toliko u iznosima koliko u broju država koje učestvuju. Zajam od 90 milijardi usvojen je kroz mehanizam pojačane saradnje, bez Češke, Mađarske i Slovačke. EU je tako pokazala da može da deluje i bez saglasnosti svih članica. Istovremeno je javno priznala da jedinstva više nema.

Češki primer pokazuje koliko smena vlasti u jednoj zemlji može uticati na situaciju na frontu. Babišova vlada zadržala je čuvenu municijsku inicijativu, ali samo u ulozi koordinatora, bez novca iz državnog budžeta. Prema pisanju medija, broj država donatora potom se prepolovio, a planirane isporuke granata za ovu godinu znatno su manje nego prošle.

Slovačka je nakon promene vlasti u Budimpešti ostala gotovo usamljena u otporu sankcijama Rusiji, ali Fico i dalje koristi pravo veta. Nedavno je blokirao predlog da se deo sankcija produžava na godinu dana umesto na šest meseci. Posledica je da svako produženje sankcija postaje nova prilika za političko „cenkanje“.

Mađarska bez Orbana: drugačiji ton, ali slična računica

Kada je stranka Tisa Petera Mađara u aprilu osvojila dvotrećinsku većinu i okončala šesnaestogodišnju vladavinu Viktora Orbana, mnogi u Briselu očekivali su da će se Ukrajini otvoriti put ka EU. Prvi koraci su to i nagoveštavali. Nakon dogovora o pravima mađarske manjine otvorena su još dva klastera pregovora, pa je Ukrajina sada otvorila četiri od ukupno šest.

Samo nedelju dana kasnije Budimpešta je, bez obrazloženja, zaustavila otvaranje preostala dva klastera. Mađar je i ranije govorio da Ukrajina ne bi smela da „preskoči" Zapadni Balkan na putu ka članstvu. Ta izjava je posebno zanimljiva iz perspektive Beograda, iz dva razloga. Prvo, pokazuje da se proširenje sve više posmatra kao paket, u kojem tempo jednog kandidata utiče na položaj ostalih. Drugo, ukazuje da mađarska rezerva prema Kijevu nije bila samo Orbanova lična politika, već da ima dublje unutrašnjopolitičke korene.

Novac koji nedostaje i imovina koja se ne dira

Najveći izazov tek predstoji. Zajam od 90 milijardi pokriva oko dve trećine ukrajinskih potreba, a ostali partneri sporo obezbeđuju ostatak. Zbog toga se budžetska rupa za 2027. procenjuje na 70 milijardi evra.

Rešenje bi mogla da bude zamrznuta ruska imovina vredna oko 210 milijardi evra, od koje se najveći deo nalazi u belgijskom Euroclear-u. Ni na oktobarskom samitu o tome nije postignut dogovor. Belgija se, međutim, ne protivi iz proruskih pobuda. Premijer De Vever traži garancije da njegova zemlja neće sama snositi pravni i finansijski rizik, a slična upozorenja stižu i iz Evropske centralne banke. Prepreke podršci Ukrajini, dakle, nisu samo političke, već i pravne i finansijske.

Evropa, pritom, ne odlučuje u vakuumu. Odnosi Vašingtona i Kijeva ove jeseni naglo su se pogoršali. Usledila su ograničenja Starlink-a, ublažavanje dela američkih sankcija Rusiji i Trampova izjava da je „vreme da Ukrajina dobije novog predsednika". Za novembar su najavljeni novi razgovori u Abu Dabiju, ali Moskva i dalje traži ceo Donbas.

Ni građani EU nisu ravnodušni, ali su im prioriteti drugačiji nego 2022. Prema Eurobarometru, tri četvrtine građana Unije i dalje podržava pomoć Ukrajini. Istovremeno, rat je pao na treće mesto među njihovim brigama, a u svakodnevnom životu dominiraju troškovi života. Istraživanja pokazuju i da su građani znatno spremniji da podrže humanitarnu pomoć nego mere koje ih nešto koštaju, poput sankcija.

Šta dalje?

Evropa nije okrenula leđa Ukrajini, ali je umorna. Taj umor vidi se u sporijim odlukama, sve dužoj listi uslova i sve užem krugu država spremnih da plate cenu. Ono što je počelo kao zajednička evropska solidarnost sve više liči na projekat „koalicije voljnih", koju predvode Nemačka, nordijske zemlje, Holandija i Poljska.

Ovakav model omogućava EU da deluje, ali ima svoju cenu. Svaka od 27 vlada i dalje može vetom da ucenjuje ostale, a svaki izborni ciklus može da promeni pravila igre. Zato pravi test evropske solidarnosti tek dolazi tokom zime, kada će se poklopiti nedostatak novca, neizvesna politika Vašingtona i nastavak ruskih napada.

Autorka: Maša Mihajilović