foto: Wikimedia Commons

Izbori u Srbiji i Bosni i Hercegovini, povratak desnice na vlast u Sloveniji i politički zaokret u Bugarskoj pokazuju da evropska budućnost Balkana sve više zavisi od unutrašnjih političkih borbi. Dok Brisel pokušava da proširenje pretvori u geopolitički prioritet, region ostaje rastrzan između evropske integracije, nacionalnih interesa i odnosa sa Moskvom i Vašingtonom.

Balkan ponovo ulazi u period u kojem izbori prevazilaze granice nacionalnih država. U Srbiji su 25. oktobra održani vanredni parlamentarni izbori, dok je Bosna i Hercegovina 4. oktobra glasala na  opštim izborima. Slovenija je  dobila novu vladu Janeza Janše, a u Bugarskoj je vlast preuzela politička opcija bivšeg predsednika Rumena Radeva, poznatog po kritičkom odnosu prema sankcijama Rusiji.

Iza različitih izbornih okolnosti krije se isto pitanje: može li evropska perspektiva ostati glavni politički okvir regiona u trenutku kada rat u Ukrajini, bezbednosna neizvesnost i jačanje unutrašnjih podela u Evropskoj uniji menjaju odnose moći u Evropi?

Odgovor ne zavisi samo od pobednika. Važno je i da li će izborni mandati biti iskorišćeni za reformu institucija i približavanje EU ili za učvršćivanje postojećih političkih sistema.

Srbija: izbori između evropskog puta i geopolitičkog balansiranja

Vanredni parlamentarni izbori u Srbiji održani su nakon višemesečnih studentskih i građanskih protesta, pokrenutih posle pada nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu 2024. godine. Protesti su otvorili pitanja korupcije, odgovornosti institucija, izbornih uslova i slobode medija.

Rezultat Studentske liste predstavlja ubedljivu pobedu i otvara mogućnost formiranja nove parlamentarne većine bez podrške drugih političkih lista. Ovakav izborni ishod predstavlja značajan politički preokret u Srbiji, ali istovremeno otvara pitanje da li će izborna pobeda biti praćena stvarnom promenom načina upravljanja državom. Izborni rezultat biće važan za unutrašnju političku stabilnost, ali i za odnose Beograda sa Briselom. Evropska komisija je u izveštaju za 2025. ukazala na probleme u oblasti vladavine prava, demokratskih institucija i usklađivanja spoljne politike sa EU. Srbija nije uvela sankcije Rusiji zbog sukoba u Ukrajini, iako nastavlja pristupne pregovore i ekonomsku saradnju sa evropskim partnerima. Upravo se tu nalazi ključna dilema srpske spoljne politike: može li Beograd nastaviti da balansira između EU, Rusije i Kine, a da istovremeno očekuje ubrzanje pristupnih pregovora?

Za region je ulog još veći. Srbija je jedna od ključnih političkih i ekonomskih sila Zapadnog Balkana. Njeno udaljavanje od evropskih standarda može usporiti regionalnu saradnju, dok bi kredibilan reformski zaokret mogao da podstakne i druge zemlje da ubrzaju integracije.

BiH: izbori bez izlaska iz političkog ćorsokaka

Dok Srbija ulazi u postizborni period, Bosna i Hercegovina već se suočava sa pitanjem šta izborni rezultati mogu da promene u državi u kojoj se evropska integracija godinama sudara sa verskim podelama i institucionalnim blokadama. Preliminarni rezultati glasanja 4. oktobra ukazuju na nastavak snažnog uticaja nacionalnih političkih struktura, dok konačni sastav vlasti i političke posledice zavise od završetka izbornog procesa.

Evropska komisija pozvala je novoizabrane predstavnike da bez odlaganja formiraju vlasti i postignu dogovor o reformama neophodnim za napredovanje prema EU. BiH je u martu 2024. dobila političko odobrenje za otvaranje pristupnih pregovora, ali taj korak nije automatski pokrenuo njihov suštinski napredak.

Bosna i Hercegovina ostaje opterećena suprotstavljenim vizijama budućnosti države, pri čemu politički predstavnici tri konstitutivna naroda često evropske integracije podređuju nacionalnim interesima. Bošnjačke političke i verske strukture održavaju istorijske, kulturne i političke veze sa Turskom i drugim državama islamskog sveta, što otvara pitanje stranih uticaja i njihovog odnosa sa evropskim spoljnopolitičkim prioritetima. Istovremeno, hrvatski politički predstavnici, posebno HDZ BiH, oslanjaju se na podršku Zagreba u zahtevima za izmenom izbornog sistema i većom političkom autonomijom, dok ideja o trećem, hrvatskom entitetu izaziva zabrinutost zbog mogućeg produbljivanja teritorijalnih podela. Najdirektniji izazov teritorijalnom integritetu BiH i dalje predstavljaju separatističke težnje rukovodstva Republike Srpske, uz bliske veze sa Beogradom i Moskvom i osporavanje autoriteta pojedinih državnih institucija.

Ovi procesi prepliću se sa pitanjima uticaja EU, NATO-a, Rusije, Turske i Hrvatske, nerešenim izbornim i ustavnim sporovima, kao i rizikom da se nacionalne tenzije preliju u regionalnu bezbednosnu krizu. Ako izbori ne donesu spremnost na kompromis, integracije BiH ostaće talac unutrašnjih sukoba. Posledice neće biti ograničene na Sarajevo i Banjaluku: političke tenzije mogu se preliti na odnose Srbije sa susedima i bezbednost celog regiona. Za evropski put BiH presudno je da Srbija i Hrvatska zastupaju prava svojih sunarodnika uz poštovanje suvereniteta susedne države, a da domaći politički akteri postignu dogovor o funkcionalnim institucijama i reformama neophodnim za napredak ka EU.

Slovenija: povratak Janše i promena evropskog tona

Slovenija nam je pokazatelj da promene političke vlasti unutar EU mogu uticati i na evropsku politiku prema Zapadnom Balkanu. Na parlamentarnim izborima u martu 2026. godine Pokret Sloboda Roberta Goloba i Slovenačka demokratska stranka Janeza Janše ostvarili su tesne rezultate, a postizborni pregovori završeni su povratkom Janše na mesto premijera u maju. Njegovu vladu podržava desno centristička koalicija.

Povratak Janše ne znači automatski promenu slovenačkog strateškog opredeljenja, ali otvara prostor za drugačiji politički ton prema migracijama, bezbednosti i proširenju. Kao članica EU, Slovenija učestvuje u odlučivanju o pristupnim pregovorima i može uticati na političku podršku kandidatima.

Istovremeno, politička promena u Ljubljani uklapa se u širi evropski trend jačanja konzervativnih i desnih stranaka. To ne znači da su sve takve stranke protiv proširenja, već da podršku kandidaturama sve češće vezuju za pitanja bezbednosti, migracija, vladavine prava i nacionalnih interesa.

Za Zapadni Balkan to može biti i prilika i rizik: veći naglasak na bezbednosti može podstaći ozbiljniju evropsku politiku prema regionu, ali i otežati proširenje ako se ono pretvori u instrument unutrašnjih političkih pregovora unutar EU.

Bugarska: evropska članica sa otvorenim ruskim pitanjem

Bugarska pruža drugačiji primer. Na parlamentarnim izborima 19. aprila 2026. pobedila je Progresivna Bugarska, koju predvodi bivši predsednik Rumen Radev – poznat po skeptičnom odnosu prema sankcijama Rusiji i zalaganju za pragmatičnije odnose sa Moskvom.

Njegova politička pozicija važna je zato što je Bugarska članica i EU i NATO-a. Ukazuje da formalno članstvo u zapadnim institucijama ne uklanja domaće podele oko Rusije, sukoba u Ukrajini i evropske bezbednosti.

Za Balkan je to značajno iz dva razloga. Prvo, Bugarska učestvuje u donošenju odluka EU koje utiču na sankcije, energetsku politiku i bezbednost. Drugo, njena pozicija pokazuje da geopolitičko svrstavanje nije jednom zauvek rešeno ni nakon pristupanja Uniji.

Dok EU pokušava da ojača zajedničku spoljnu politiku, različiti stavovi nacionalnih vlada mogu otežati postizanje konsenzusa. Paradoks je očigledan: država može biti deo evropskog i evro-atlantskog sistema, a da se njena vlada istovremeno politički razilazi sa partnerima oko Rusije. Za region koji tek želi članstvo, to znači da će spoljnopolitičko usklađivanje ostati jedan od najtežih testova.

Balkan u novoj geopolitičkoj arhitekturi: može li region da promeni pravac?

Ova četiri slučaja pokazuju da region nije jedinstven politički prostor koji se kreće u jednom smeru. Srbija se suočava sa testom demokratskih institucija i spoljnopolitičkog opredeljenja; BiH sa dubokim ustavnim i nacionalnim sporovima; Slovenija sa promenom političkog odnosa snaga unutar EU; a Bugarska sa tenzijom između članstva u zapadnim institucijama i skeptičnijeg odnosa prema Rusiji.

U međuvremenu, rat u Ukrajini promenio je evropsko shvatanje bezbednosti, energetike i strateške infrastrukture. Zapadni Balkan više nije samo pitanje proširenja, već i deo šireg nadmetanja za politički uticaj, pouzdane energetske pravce i stabilnost evropskog susedstva.

EU zato mora da pokaže da proširenje nije samo deklarativno obećanje. Ako reforme ne donose vidljive koristi, a kandidati godinama ostaju u čekaonici, prostor za evroskepticizam i uticaj drugih sila postaje veći. Istovremeno, političke elite regiona ne mogu evropsku perspektivu koristiti kao retorički štit dok odlažu reforme ili potkopavaju institucije.

Za odnose Beograda i Sarajeva posebno je važno da političke razlike ne potisnu ekonomsku saradnju, regionalnu bezbednost i zajednički interes za evropsku integraciju. Za Srbiju je ključno da izborni legitimitet bude praćen konkretnim napretkom u vladavini prava i spoljnopolitičkoj doslednosti. Za EU, izbori u Sloveniji i Bugarskoj predstavljaju podsetnik da ni unutar Unije ne postoji potpuna saglasnost o Rusiji i budućim članicama.

Izbori mogu promeniti vlade preko noći, ali evropski kurs menjaju tek kada se političke poruke pretvore u institucije, zakone i odluke. Balkan se nalazi na raskrsnici, ali nijedan izborni rezultat sâm po sebi ne garantuje evropsku budućnost. Odlučujuće će biti da li će novi mandati doneti više odgovornosti, regionalne saradnje i strateške doslednosti – ili još jedan ciklus istih sporova, u kojem evropska perspektiva ostaje obećanje bez roka.

Autor: Aleksa Jadžić