Da li se Srbija prećutno udaljava od Rusije?

foto: Сайт президента РФ

Početkom 2025. godine Srbija je neke od svojih ugovora o odbrani sa Rusijom raskinula, a neke odložila u nadi da će se situacija u međunarodnim odnosima na globalnom nivou normalizovati i ponovo omogućiti njihovu primenu. Istovremeno, SAD najavljuju sankcije koje uključuju sekundarna ograničenja i za NIS zbog većinskog vlasništva ruskog Gazproma i Gazprom Nefta. U sve više vidljivom multipolarnom svetu, za Srbiju – državu koja podjednako zavisi od saradnje sa Istokom i sa Zapadom – ove promene označavaju tekuće poglavlje u kojem deluje da se zvanični Beograd polako politički udaljava od Moskve, što je katalizovano sukobom u Ukrajini.

Ovi događaji posmatraju se kao direktan izazov delikatnoj geopolitičkoj ravnoteži koju je predsednik Aleksandar Vučić kreirao više od decenije, čime je signalizirao odobravanje zapadnih vrednosti i politike EU, istovremeno održavajući čvrste veze sa Rusijom i Kinom. Odolevao je pritiscima kolektivnog Zapada da uvede sankcije Moskvi i dozvolio nastavak letova ka Rusiji, iako govori da je posvećen evropskom putu Srbije. Međutim, iako su srpske vlasti često obećavale da će se uzdržati od embarga, njihov stav nije zacementiran. Predsednik Vučić je najavio da će se protiviti antiruskim sankcijama dok „Srbija ne bude primorana da postupi drugačije“. Ova izjava je stavljena u kontekst evropske integracije, u skladu sa strateškim prioritetom Srbije.

Strateška dvosmislenost

S tim u vezi, ne može se isključiti mogućnost da izgledi Srbije za evrointegraciju budu ugroženi njenim odbijanjem da se distancira od Rusije. Stoga, dok se razmatra gde će se nalaziti linija podele između zapadne i ruske sfere uticaja nakon rata u Ukrajini, ključno je odrediti na kojoj će se strani „nove gvozdene zavese“ Srbija naći u smislu bezbednosti i stabilnosti na Zapadnom Balkanu. Za Moskvu, Srbija može da zaustavi skliznuće drugih balkanskih nacija u pravcu Zapada. Za Evropu, ogroman predloženi rudnik litijuma mogao bi je učiniti važnom za zelenu tranziciju. Za Peking, Srbija nudi šansu da proširi svoj uticaj kroz sporazum o slobodnoj trgovini sa Kinom i memorandume o ulaganjima pod okriljem inicijative Pojas i put koji otvara zemlju kineskim kompanijama – koje sada predstavljaju vodeće svetlo srpske privrede.

Time je Srbija efektivno stavila svoje resurse na raspolaganje Kini, uključujući, potencijalno, svoje ogromne rezerve litijuma, dok joj je ujedno omogućila značajan prodor na evropsko tržište putem sporazuma Srbije sa Evropskom unijom o slobodnoj trgovini. Uporedo sa ovom konsolidacijom odnosa sa Rusijom i Kinom, Srbi su uložili napor da dopru do zemalja globalnog juga, od organizacije ASEAN do Zaliva i Irana. Takođe su našli zajednički cilj sa Turskom i Mađarskom – državama koje su formalno deo zapadnog tabora kroz članstvo u NATO paktu (a u slučaju Mađarske i EU) koje je Zapad na sličan način otuđio od sebe.

Kratkoročno gledano, sposobnost Beograda da izbegne potpuno usklađivanje sa bilo kojim specifičnim blokom omogućila mu je da vodi sopstvenu igru i ostvari ekonomske dobitke. Stoga je Srbija stalno opterećena ruskim gasom, kineskom infrastrukturom, evropskim investicijama, pa čak i američkim građevinskim projektima. Ali, dugoročno gledano, predsednik Srbije nije gajio jake odnose ni sa EU, ni sa Rusijom. Dakle, kao što vidimo, ovo zaoštravanje političkih veza potkrepljeno je produbljivanjem ekonomskih odnosa.

Odnos Srbije i Rusije prošao je kroz mnoge krize

Iako je činjenično EU primarni ekonomski partner Srbije, Rusija je dugo držala jednu od ključnih uloga u srpskoj ekonomiji. U 2022. godini, bilateralna trgovina između ove dve zemlje dostigla je najviši nivo od 4,28 milijardi dolara. Međutim, uloge su se preokrenule 2023. godine kada su zbog sankcija troškovi energije porasli, uz ograničenja na ruske proizvode, što je primoralo Srbiju da istražuje alternativne izvore za svoje vojne i energetske potrebe. Naime, iako većinu svog gasa dobija preko gasovoda Turski tok, Srbija godinama diverzifikuje snabdevanje potpisavši ugovore o prirodnom gasu sa Azerbejdžanom i o nuklearnoj energiji sa Francuskom, usput vršeći uvoz tečnog gasa preko Grčke i Crne Gore.

Treba napomenuti da se epizode razmirica između Beograda i Moskve ne dešavaju prvi put. „Moramo priznati da se Srbija postepeno udaljava od Rusije“, smatra Dmitrij Rodionov, šef Centra za geopolitičke studije Instituta za inovativni razvoj. „To je ne čini ‘izdajnikom’ – situacija je za nju izuzetno komplikovana, a pritisak Zapada je intenzivan.“ Tako prema navodima Fajnenšel tajmsa, „Evropa i SAD su godinama radile na udaljavanju Vučića od Putina“, što potvrđuje i Rodionov. Kao ključni igrač u tom procesu navodi se američki ambasador Kristofer Hil, koji je stigao u Beograd mesec dana nakon početka sukoba u Ukrajini. „Svi su očekivali da će se Hil ‘boriti’ sa Vučićem“, a zapravo je njegova stvarna agenda bila udaljavanje „Beograda od Moskve“, što je, kako tvrde iz ove medijske kuće, bilo uspešno jer se „Vučić godinama nije sastajao, niti zvao Putina. I naravno, tu je pitanje pošiljki oružja koje završavaju u Ukrajini“. Taj potez izazvao je značajne kontroverze. Stoga, pojedini optužuju Srbiju da podriva njenu tradicionalnu poziciju neutralnosti u sukobu, iako je isporuka oružja bila komercijalna i vršena indirektno – preko članica NATO saveza.

Nedavne akcije srpske vlade odražavaju šire prestrojavanje spoljne politike, a pored energetske saradnje i sektor odbrane umnogome pokazuje znake pritiska. Stoga je, prema rečima načelnika Generalštaba Vojske Srbije, generala Milana Mojsilovića, i vojska Srbije morala da pronađe način i „obezbedi održiv i fleksibilan sistem snabdevanja rezervnim delovima i održavanja vojne opreme, čak i pod uslovima sankcija Moskvi“ za svoje postojeće zalihe opreme sovjetske i ruske proizvodnje. Odustajući od kupovine nove serije ruskih borbenih aviona, u avgustu prošle godine Beograd kupuje 12 francuskih aviona Rafale za 2,7 milijardi evra – do sada najveći pojedinačni ugovor o naoružanju otkako je Srbija postala nezavisna od državne zajednice sa Crnom Gorom 2006. godine, tako zamenivši svoju zastarelu flotu aviona MiG 29. U međuvremenu, srpska vlada takođe unapređuje vojnu saradnju sa Kinom i Izraelom, te održava snažne političke i ekonomske veze zasnovane na nasleđu Jugoslavije sa Pokretom nesvrstanih, što je politika koja je posebno očigledna u njenim odnosima sa afričkim zemljama.

Prekretnica?

Za sada se čini da je pritisak zapadnih prestonica odlučujući faktor u preoblikovanju spoljne politike Beograda što vidimo poslednjih dana kada je administracija odlazećeg američkog predsednika Džoa Bajdena, zajedno sa Velikom Britanijom, otelotvorena u Kancelariji za kontrolu strane imovine (OFAC) – telu američkog ministarstva finansija – najavila nove mere kojim ispunjavaju dogovor Grupe sedam (G7) o umanjivanju zarade Rusije od energenata. Prema uredbi 14024 Sjedinjenih Država, pod rizikom od takozvanih sekundarnih sankcija je i Naftna industrija Srbije (NIS) zbog transakcija sa podružnicom Gazprom Neft – što će direktno uticati na ekonomiju Srbije izazivajući problem sa snabdevanjem nafte i probleme sa Rafinerijom i Petrohemijom, a potom i sa Er Srbijom, gradskim prevozom, prolećnim poljoprivrednim radovima za koje je potrebna velika količina dizela; pritom će neke kompanije početi da prave rezerve, što će navesti građane  da čuvaju gorivo u kanistrima – tako podstičući i veštačke nestašice. Predsednik Srbije pazi da preuzimanje kompanije NIS ne bude predstavljeno kao antiruski potez, dok je ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov izjavio da Moskva ostaje u kontaktu sa svojim srpskim prijateljima po pitanju budućnosti kompanije.

Kolektivni Zapad stvorio je situaciju koja je u suprotnosti sa njegovim sopstvenim interesima dok služi interesima svojih protivnika. Pošto je sada u stanju zastupničkog rata sa Rusijom i kreće u generacijsku borbu sa Kinom, njegovi sveobuhvatni strateški interesi neizbežno zahtevaju preispitivanje svog starog pristupa – i verovatno će ga uspostaviti nova Trampova administracija. Umesto nastojanja da ojača odnose sa Srbijom u cilju širenja i konsolidacije zapadnog bloka, kako smatra viši savetnik za geopolitiku u  Centru za studije rizika na Univerzitetu u Kembridžu, Timoti Les, sile poput Velike Britanije, SAD i Nemačke aktivno sprovode politiku konfrontacije koja je služila samo otuđivanju Srba i time potkopavanju sopstvenog sveobuhvatnog strateškog cilja. Razlog tome je da zapadna elita pridaje manje važnosti blokiranju uticaja Rusije i Kine na Balkanu, nego reviziji granica – u pitanjima Kosova i Metohije, Republike Srpske i Srba u Crnoj Gori – iz straha da će svaka promena granica na Balkanu ponovo rasplamsati sukobe iz 1990-ih godina, dok bi taj požar mogao da privuče niz spoljnih sila, postavši epicentar globalnog proksi rata, u odjeku 1914. godine.

Takođe, postoji bojazan da bi to legitimisalo i napore Rusije da prekroji granice u Ukrajini, a Kinu ohrabrilo da pripoji Tajvan. Indikativno, tokom posete Bosni i Hercegovini 2024. godine, nemačka ministarka inostranih poslova Analena Berbok odbacila je napore da se granice promene silom kao „najveći otrov za čovečanstvo“. Svakako, zbog kontinuiranog pritiska na Srbe da prave ustupke svojim regionalnim protivnicima, Zapad je ojačao poziciju Rusije i Kine – alternativne sile od kojih su Srbi bili prinuđeni da traže zaštitu, tako stvarajući prilike ne bi li produbili svoj politički i ekonomski uticaj u geografskim granicama EU.

Ukoliko EU želi da zaštiti svoje bezbednosne, političke i ekonomske interese širom Evrope, u narednom periodu mora pokazati da je mnogo više od institucionalne strukture i da je proizvod međusobno povezanih ideja koje duboko odjekuju u društvenom i političkom životu evropskih zemalja. U suprotnom, prema ocenama analitičara, svaki potencijalni raskid unutar zapadnog bloka bi mogao da utre put za produbljivanje srpsko-ruskog partnerstva u budućnosti. U kontekstu Zapadnog Balkana, evropski put Srbije može se pokazati kao ključno pitanje u oblikovanju ovog odnosa, te će odluke koje donese Beograd u narednim mesecima biti ključne u određivanju da li Srbija može nastaviti da se kreće u delikatnom balansiranju između Istoka i Zapada ili će biti prinuđena da izabere stranu u sve polarizovanijem svetu.

autor: Aleksa Jadžić