foto: European Union

Kome pripadaju srpski univerziteti? Jesu li oni državni ili javni? Služe li aktuelnoj vlasti ili našem društvu? Po meni, odgovor je jasan. Njihova autonomija, bila stvarna ili fiktivna, zaslužuje odbranu po svaku cenu. Kapilarno javno obrazovanje omogućava našoj zemlji da talentovanim učenicima i studentima omogući da uz manje napore prođu sve lestvice obrazovanja. Ako zapušimo taj krvotok, dozvolićemo da nam kroz prste prođu mnogi talenti i doći ćemo u situaciju – ako već u njoj i nismo – da nam se pojavi novi Tesla ili Pupin, a da ne može ni do obližnje srednje škole, a tek u veliki grad na studije. To je pretnja opstanku društva.

Uspon populističkih lidera i političkih grupa koje osporavaju temeljne demokratske principe je globalni fenomen, a čiji su se obrisi nazirali još početkom ovog veka. U međuvremenu, u mnogim zemljama, pa i u našoj, takve opcije su uspele da osvoje vlast. Za razliku od svojih kolega iz 20.veka, novi diktatori održavaju fasadu demokratije, dok sistematski napadaju nezavisnost institucija; oni ne ukidaju vladavinu prava i individualne slobode, već ih obesmišljavaju. Atakuju na medijske sisteme i vladavinu prava, kao i na sve druge segmente društva koji u funkcionalnim demokratijama nisu zavisni od hira izvršne vlasti. Otuda ne čudi da je autonomija visokoškolskih institucija po pravilu na meti savremenih autokrata. Ona je čak jedan od nekoliko lakmus testova, odnosno crvenih lampica koje bi trebalo da upozore da demokratija klizi u zonu hibridnih režima.

Pravna borba američkih univerziteta

Iako je ovaj fenomen globalan, on poprima različita obeležja u različitim sredinama. U Americi, na primer, Trampova administracija ratuje i s javnim i s privatnim univerzitetima, pokušavajući da im nametne svoju agendu suzbijanja woke kulture i usklađivanja kurikuluma s vrednostima koje promoviše pokret Make America Great Again (MAGA). Ali postoje i poluge otpora koje usporavaju ovaj proces.

Javno školstvo nije u federalnim rukama, već pojedinih država, tako da veliki sistemi poput onih u Kaliforniji (UC) ili Masačusetsu (UMass) imaju određeni imunitet, jer im države garantuju autonomiju i finansiranje. Što se tiče privatnih fakulteta, oni su po pravilu veoma bogate korporacije, koje poseduju ne samo nekretnine i investicije već i svoju zadužbinu (endowment), u koju se ne dira sem ako se baš ne dođe do balčaka. Harvard u toj ćasi ima 56 milijardi dolara, Jejl 44 milijarde, Stenford 40 milijardi.

Tramp je pokušao da udari na ove institucije uskraćujući im federalno projektno finansiranje. To je bio težak udarac, posebno kada se radi o dugoročnim projektima koji su zavisili od privatnog partnerstva s državom. Međutim, reputacija tih fakulteta, njihova finansijska snaga i razgranata mreža veoma uticajnih alumnista ohrabrila ih je da uđu u pravnu borbu s Trampovom administracijom. Sudska navala tužbi i kontratužbi koje će se još dugo rešavati, pokazuje da ne samo da fakulteti nisu spremni da kleknu pred Trampom već to nije ni sudstvo, uprkos značajnim pritiscima.

Urušavanje u susedstvu

Ipak, za nas je važnije poređenje sa severnim susedom. Nije trebalo dugo da režim Viktora Orbana, koji je u Mađarskoj došao na vlast 2010, targetira visoko školstvo kao potencijalnu prepreku u zavođenju takozvane „iliberlane demokratije”, termina kojim se Orban neobično ponosi. Udarac na visokoškolska ostrva slobode išla su u nekoliko pravaca. Prvo su mnogi privatni fakulteti de fakto podržavljeni. Nametnut im je status fondacija, a s njima i upravni odbori popunjeni režimu bliskim ljudima. Kurikularne promene su se odmah videle. Tako su, na primer, ukinute studije roda, pojedini profesori su opominjani da paze šta pričaju na predavanjima, i generalno favorizovane su nacionalne teme. Tamo gde to nije moglo, pribegavalo se drugačijim merama.

U Budimpešti je Centralnoevropski univerzitet decenijama davao nemerljiv doprinos, smanjujući intelektualni jaz koji je kočio studente sa evropske periferije. Sve je to ugrozio jedan lex specijalis, nazvan i Lex CEU, koji je primorao taj Univerzitet da se prebaci u Beč. Iako je 2020. Evropski sud pravde poništio ovaj zakon, CEU i dalje ne uspeva da se vrati u Budimpeštu, što pokazuje koliko su čak i bogate visokoškolske institucije osetljive na brutalne promene. Drugačiji udarac nanesen je najvećem i najuglednijem mađarskom državnom fakultetu ELTE (Eötvös Loránd University). Ovu instituciju, osnovanu 1635, koja je dala svetu sedam nobelovaca, režim bukvalno izgladnjuje, namećući razna ograničenja, ucenjujući i uskraćujući finansiranje i na svaki način podrivajući integritet te ustanove.

Ovakva politika krije u sebi izrazitu protivrečnost. Viktor Orban, koji se kune u povratak tradicionalnim vrednostima, radi sve da podrije instituciju koja je po svim parametrima nacionalno blago. Kao i u slučaju Amerike, gde Tramp ne bi trepnuo da preko noći nestane Harvard, osnovan u isto vreme kao i ELTE, koji je pak iznedrio preko 160 nobelovaca i predstavlja zlatni standard elitnog obrazovanja. Ove napade nije moguće objasniti samo dnevnopolitičkim razlozima. Autoritarna filozofija ovih političkih pokreta jednostavno nije kompatibilna s visokim školstvom. Ni Tramp ni Orban ne žele da se raspravljaju s neistomišljenicima, već da ih ustroje po svom nahođenju. To što postoji rizik da se u tom procesu, odnosno obračunu, institucije uruše, ne zabrinjava mnogo ni jednog ni drugog – antiintelektualizam jeste jedna od karakteristika njihovih politika.

Integritet univerziteta i uporni režim

Ima tu sijaset paralela s događajima u Srbiji. Ali, pre toga, nije loše ukazati i na osobenosti ovdašnjeg visokog školstva. Prvo, opsegom je nemerljivo manje nego američko. S mađarskim je uporedivo po veličini, ali ne i po raznolikosti. Iz ta dva razloga je Aleksandru Vučiću, koji je od Orbana puno naučio, naoko bilo lakše da se posveti obesmišljavanju javnih fakulteta. Sve je počelo dosta neprimetno, predlogom izmena i dopuna Zakona o visokoškolskom obrazovanju koji je bio na agendi Skupštine krajem 2024. On bi, da je sproveden u praksi, otvorio niz mogućnosti za slabljenje državnih univerziteta na mala vrata. Međutim, pad nadstrešnice je privremeno stavio tačku na ovaj predlog, budući da su se upravo studenti i njihovi profesori prvi podigli u pokušaju da ukažu na sistemski karakter korupcije u Srbiji, eroziju vladavine prava, otimanje institucija i druge karakteristike države zarobljene od hibridnog režima.

Pošto ta borba i dalje traje, naravno da je autonomija univerziteta jedan od glavnih slogana pobunjenih univerziteta, čije su prostorije postale epicentri otpora, kako u Beogradu i Novom Sadu, tako i u Nišu, Kragujevcu i Novom Pazaru. Pitanje autonomije doseglo je svoj vrhunac početkom aprila, nakon pogibije studentkinje koja je pala s petog sprata Filozofskog fakulteta u Beogradu. U okviru istražnih mera, policija praćena tužilaštvom ušla je u fakultetske prostorije, saslušavajući osoblje i rukovodstvo, te prikupljajući dokazni materijal. Isto se desilo i u obližnjem rektoratu. Tamo je, tokom te pretrage, rektor Vladan Đokić bio zatvoren u svojoj kancelariji. Zbog toga su se studenti okupili i praktično blokirali policiju koja je bila u zgradi, da bi potom dodatne policijske snage okružile studente i rektorat. U večernjim časovima došlo je do kulminacije: rektor Đokić je s terase rektorata održao govor u kojem je odbrana autonomije univerziteta potpuno povezana sa otporom represivnom režimu.

Rektorov govor je ulio dodatnu snagu protestima, i donekle odbranio integritet Beogradskog univerziteta, na čijem je on čelu. Međutim, ne treba se zavaravati. Režim je izrazito uporan u nameri da zadrži vlast, pa će stoga pritisak na univerzitete sigurno jačati. Upravo zbog toga bi bilo dobro razjasniti koji su realni dometi autonomija državnih univerziteta.

Stezanje omče

Uveden početkom 20. veka, kada je Beogradski univerzitet i osnovan, princip autonomije je pre svega garantovao slobodu profesorima u odabiru tema, kreiranju nastavnih programa i njihovom sprovođenju. Vreme je pokazalo da je među studentskom populacijom taj koncept prerastao u ideju stvaranja slobodnih zona, pa stoga ne čudi što su kako međuratne demonstracije, kao i one iz 1968, svoj epicentar imale upravo u univerzitetskim sredinama. Isto se ponovilo nebrojeno puta tokom decenije Miloševićeve vladavine, najprimetnije tokom protesta 1996/1997. Naravno da nam tradicija buntovne mladosti služi na ponos, ali ne treba da hrani iluziju da je autonomija univerziteta neka magična brana koja će zaustaviti državu, režim i njegove paradržavne trabante.

Prvo, potrebno je razjasniti šta je suštinski univerzitetska autonomija. Citiranje zakona je gubljenje vremena. Naime, naši univerziteti su gotovo u potpunosti zavisni od države. I uTitovo vreme i posle njega nije manjkalo načina da se odstrane nepoćudni profesori. Tokom vremena podivljalog slobizma, jednostavna promena zakona iz 1998, iza koje je stajala Šešeljeva SRS, smlavila je preko noći autonomiju u prah i pepeo. Da međunarodna zajednica nije već pustila Miloševića niz vodu, pitam se ko bi hranio one profesore koji tada hrabro nisu potpisali restriktivan ugovor o radu. Slično je i danas. Predlog o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju ponovo je u skupštinskoj proceduri, kao da se za ovih godinu dana ništa nije dogodilo. Osnivaju se gotovo preko noći novi državni fakulteti, poput Fakulteta za srpske studije u Nišu, koji direktno potkopava nekoliko odeljenja niškog Filozofskog fakulteta. U pripremi je izgleda i nekakav novi državno-crkveni fakultet. Sve u svemu, omča se polako steže. Postaje sve jasnije da akademska, organizaciona i kadrovska autonomija može da se održi samo uz neupitnost finansijske autonomije. Međutim, srpski državni univerziteti ne samo što imaju državu protiv sebe već nemaju ni autonomiju kase, poput američkih. To se jasno videlo kada je Vlada preko noći uredbom smanjila profesorske plate.

Ugroženo društvo

Po meni je stoga glavno pitanje: kome pripadaju ti univerziteti? Jesu li oni državni ili javni? Služe li aktuelnoj vlasti ili našem društvu? Po meni, odgovor je jasan. Autonomija srpskih univerziteta, bila ona stvarna ili fiktivna, zaslužuje odbranu po svaku cenu. I tu se čak ne radi o jednom ili drugom režimu, već o zdravom razumu. Kapilarno javno obrazovanje omogućava našoj zemlji da talentovanim učenicima i studentima omogući da uz manje napore prođu sve lestvice obrazovanja. Ako osujetimo i taj krvotok, dozvolićemo da nam kroz prste prođu mnogi talenti, posebno što smo zemlja koja ima ozbiljan demografski problem i još veći sa odlivom talenata u inostranstvo. Tako ćemo doći u situaciju – ako već u njoj i nismo – da nam se pojavi novi Tesla ili Pupin, a da ne može ni do obližnje srednje škole, a kamoli u veliki grad na studije. To nije samo pretnja visokom školstvu, već opstanku društva. Zato u ovu borbu treba da se uključe ne samo studenti i profesori već i alumnisti tih fakulteta, a i ljudi koji ih nisu studirali, ali žele da pristojno školuju svoju decu ili unuke. Što bi rekao Dositej Obradović, utemeljitelj Velike škole u Beogradu daleke 1808. godine – knjige, braćo, knjige, a ne zvona i praporci. Dva veka kasnije doveli smo se u situaciju da zvonima i praporcima, vuvuzelama i telima, branimo te iste vrednosti.

Ja nemam mnogo iluzija o kvalitetu srpskog visokoškolskog obrazovanja. Ono kaska, bili mi na Šangajskoj listi ili ne. Naravno, kvalitet nastave zavisi od univerziteta, fakulteta, odeljenja pa i pojedinaca, ali postoje dobri argumenti za temeljnu reformu tog sistema. Međutim, ako ovom režimu ostavimo da tu reformu sprovede, možemo očekivati dalje obrušavanje javnog visokog školstva, što bi bilo katastrofalno iz nekoliko razloga. Pre svega, nestala bi ta ostrva slobode koja su trgla Srbiju iz apatije i pokazala da je ovaj sistem zapravo fragilniji nego što jeste, da bi ga fer izbori oduvali, a da ga se možda može pobediti i pod nefer uslovima. Za to imamo Mađarsku za primer. Ali sada kada je Orbanu odzvonilo, videće se koliko će vremena trebati da se visokoškolski haos koji je iza sebe ostavio vrati na fabrička podešavanja, a zatim i poboljša.

Pritom je Mađarska u povoljnijoj poziciji, jer je deo evropskog obrazovnog prostora. Lakše je pridaviti srpsko visoko školstvo dok država tumara u sve daljim i daljem hodnicima pridruživanja EU. Predstavnici evropskih institucija su sve glasniji, ali i dalje stidljivi kada opisuju situaciju u Srbiji. Poslednji izveštaj Komisije iz novembra 2025. jasno je apostrofirao probleme u ovom domenu. Rukovodstvo Evropske asocijacije univerziteta, čiji smo članovi, izrazilo je tešku zabrinutost i uputilo nedvosmislenu podršku ugroženom srpskom akademskom sistemu.

Očigledno je da razvoj događaja u Srbiji obesmišljava pregovore o Poglavlju 23 (pravosuđe i osnovna prava) a posebno Poglavlju 25 (nauka i istraživanje). Naravno, ne verujem da bi ovaj režim baš zaplakao čak i da se pregovori potpuno obustave po tim linijama, ali će ga itekako zabrinuti zamrznuta sredstva koja po tim osnovama dolaze u Srbiju. A kada se pritom shvati da sa udaljavanjem od evropskog obrazovnog prostora studenti iz Srbije gube mogućnost ekvivalencije diploma i ostaju zarobljeni u getu, ili krče put ka znanju kroz šumu doškolovavanja i nostrifikacija, onda postaje jasno da je odbrana javnog visokog školstva u Srbiji jedan od preduslova za opstanak srpskog društva.

 Autor: dr Vladimir Petrović,

Institut za savremenu istoriju

Tekst je prvobitno objavljen u 131. broju biltena Progovori o pregovorima