foto: © European Union 2014 - European Parliament

Evropska unija je nastala kao projekat mira. Po završetku Drugog svetskog rata ideja je bila jednostavna, a to je da države koje zajedno kontrolišu proizvodnju uglja i čelika neće ponovo ratovati jedna protiv druge. Sedam decenija kasnije Evropa se ponovo nalazi pred bezbednosnim pitanjem koje može promeniti prirodu same unije. Rat u Ukrajini, rast tenzija prema Rusiji i sve veća neizvesnost oko buduće uloge Sjedinjenih država u NATO-u otvorili su temu koja je dugo bila na margini: da li Evropska unija može da stvori sopstvenu vojsku?

U centru te rasprave nalazi se član 42, stav 7 Ugovora o Evropskoj uniji, poznatiji kao „klauzula o uzajamnoj odbrani“. Iako postoji još od Lisabonskog sporazuma iz 2009. godine, bila je „gurnuta pod tepih“, dok je sadašnja kriza nije ponovo izbacila na površinu i dala pravi politički značaj.

Šta zapravo kaže klauzula 42.7?

Suština klauzule je relativno jednostavna. Ako neka članica EU bude žrtva oružanog napada, ostale države imaju obavezu da joj pomognu „svim sredstvima koja su u njihovoj moći“. U praksi, to znači političku, logističku, finansijsku, ali i vojnu pomoć. Mnogi je zato porede sa čuvenim članom 5 NATO sporazuma, prema kojem se napad na jednu članicu smatra napadom na sve.

Ipak, između NATO-a i Evropske unije postoji velika razlika. NATO već ima razvijenu vojnu strukturu, komandni lanac, zajedničke vežbe i američku vojnu moć kao ključni stub saveza. Evropska unija to nema. Klauzula 42.7 postoji kao pravna obaveza, ali bez jedinstvene evropske oružane sile koja bi tu obavezu automatski sprovela. Upravo zato se danas sve više govori o tome da sama klauzula nije dovoljna bez stvarne vojne integracije.

Ova odredba je prvi put aktivirana 2015. godine nakon terorističkih napada u Parizu, kada je Francuska zatražila pomoć drugih članica. Tada se pokazalo da EU može politički da reaguje solidarno, ali da ne postoji jedinstven mehanizam za brzo vojno delovanje.

Zašto Evropa sada govori o sopstvenoj vojsci?

Do pre nekoliko godina ideja evropske vojske delovala je više kao politička vizija nego kao realan plan. Danas je situacija drugačija. Rat u Ukrajini promenio je način na koji evropske države gledaju na bezbednost. Gotovo sve članice povećale su izdvajanja za vojsku i vojnu industriju, a Evropska komisija otvoreno govori o potrebi većeg zajedničkog naoružavanja i koordinacije.

Drugi razlog je promena odnosa sa Vašingtonom. U evropskim prestonicama raste strah da bi dolazeće američke administracije mogle manje da se angažuju po pitanju evropske bezbednosti. NATO i dalje ostaje ključni savez, ali se sve više postavlja pitanje šta bi se dogodilo ako bi američka podrška oslabila ili, čak, potpuno nestala.

Zbog toga evropski lideri češće koriste izraz „strateška autonomija“. To u prevodu znači da Evropa želi sposobnost da samostalno reaguje u krizama, bez potpunog oslanjanja na SAD. Francuski predsednik Emanuel Makron godinama je insistirao upravo na toj ideji, dok zemlje članice istočne Evrope, koje su tradicionalno više vezane za NATO, sada takođe pokazuju veće interesovanje za jačanje evropske odbrane.

Posebno glasna poslednjih meseci postala je Španija. Šef španske diplomatije, Hoze Manuel Albares, otvoreno je poručio da Evropska unija mora da „ide ka evropskoj vojsci“, uz obrazloženje da Evropa više ne može potpuno da zavisi od američke zaštite. Madrid smatra da je neefikasno da 27 država razvija odvojene vojne sisteme, logistiku i industriju, dok bi zajednička evropska struktura bila jeftinija i operativno snažnija.

Francuska je veliki zagovornik evropske strateške autonomije. Još od vremena Šarla de Gola Pariz insistira na ideji da Evropa mora imati sposobnost da samostalno vodi bezbednosnu politiku. Predsednik Emanuel Makron je ranije govorio da EU ne sme postati „vojni vazal“ Vašingtona, već sila koja može samostalno da reaguje u krizama.

Sve aktivniju ulogu preuzima i Nemačka. Berlin je nakon rata u Ukrajini napravio novi zaokret u bezbednosnoj politici i pokrenuo ogromna ulaganja u vojsku. Nemačka je već odobrila fond od 500 milijardi evra za bezbednost i infrastrukturu, dok NATO članice planiraju da do 2035. izdvajaju čak pet posto BDP-a za odbranu i povezane investicije, na čemu je SAD insistirao.

Istovremeno, Poljska i baltičke države podržavaju jačanje evropske odbrane, ali uz važan uslov, da NATO ostane centralni stub evropske bezbednosti. Za zemlje istočne Evrope američko vojno prisustvo i dalje predstavlja glavnu garanciju zaštite od Rusije.

Evropska unija je u međuvremenu već pokrenula konkretne finansijske mehanizme za zajedničku odbranu. Program SAFE, usvojen 2025. godine, predviđa do 150 milijardi evra zajedničkih evropskih kredita za vojnu industriju, nabavku opreme i razvoj zajedničkih kapaciteta. Do sada je najmanje 18 država članica već apliciralo za sredstva iz tog fonda.

Međutim, nisu sve članice oduševljene idejom zajedničke vojske. Portugal je, recimo, jasno poručio da podržava jačanje evropske odbrane, ali ne i stvaranje jedinstvene evropske vojske van NATO okvira.

Izvor: https://www.consilium.europa.eu/en/policies/defence-numbers/

Šta koči stvaranje evropske vojske?

Iako ideja dobija političku podršku, prepreke su ogromne. Evropska unija nije država, već savez država koje imaju različite interese, istoriju i bezbednosne prioritete. Poljska i baltičke zemlje Rusiju vide kao direktnu pretnju, dok zemlje juga Evrope više brinu o migracijama i nestabilnosti na Mediteranu.

Problem je i pitanje suvereniteta. Vojska je simbol suverenosti države i mnoge članice ne žele da prepuste kontrolu nad svojim oružanim snagama Briselu. Posebno su oprezne neutralne države poput Austrije ili Irske, koje ne žele da budu deo klasičnog vojnog saveza. Sama klauzula 42.7 zato ostavlja prostor državama da pomoć pruže u skladu sa sopstvenom politikom.

Tu je i praktični problem: evropske države koriste različite sisteme naoružanja, različitu logistiku i različite komandne procedure. Čak i kada bi postojala politička volja, stvaranje potpuno integrisane evropske vojske trajalo bi godinama.

Zato mnogi analitičari smatraju da EU neće uskoro dobiti jednu jedinstvenu vojsku nalik američkoj. Mnogo je verovatniji model postepenog povezivanja, koje bi podrazumevalo  zajedničku proizvodnju oružja, koordinisane nabavke, evropske brigade za brzo reagovanje i jedinstveno komandovanje u kriznim situacijama.

Može li klauzula 42 biti temelj evropske vojske?

Odgovor je: može, ali ne sama po sebi.

Klauzula 42.7 daje pravni i politički okvir za kolektivnu odbranu Evropske unije. Ona jasno pokazuje da članice EU imaju obavezu međusobne zaštite. Međutim, zakon i politička deklaracija nisu isto što i stvarna vojna sila. Da bi evropska vojska zaista postojala, potrebno je mnogo više od jednog člana ugovora: zajedničko finansiranje, zajednička komanda, usklađena industrija i politička spremnost država da deo svoje bezbednosti podele sa evropskim institucijama.

Ipak, istorija Evropske unije pokazuje da su najveće integracije često nastajale iz kriza. Evropska zajednica za ugalj i čelik nastala je iz straha od novog rata. Evro je nastao iz potrebe za ekonomskom stabilnošću. Danas rat u Ukrajini i nesigurnost oko budućnosti NATO-a guraju Evropu ka novoj fazi integracije, bezbednosnoj fazi.

Zbog toga klauzula 42.7 možda neće odmah stvoriti evropsku vojsku, ali bi mogla da postane njen prvi ozbiljan temelj.

Autor: Nikola Mirković