Civilno društvo trebalo bi da posveti pažnju sadržaju javnih politika, a ne samo procesu
U ovom broju biltena „Progovori o pregovorima” Nataša Vunš, saradnica u Nemačkom savetu za spoljne odnose (DGAP), govori o uticaju organizacija civilnog društva na proces evropskih integracija Zapadnog Balkana, novom pristupu EU civilnom društvu, kao i o delotvornosti postojećih modela učešća civilnog društva u pristupnim pregovorima.
BOŠ: Uloga civilnog društva u procesu pristupanja EU dobija sve veću pažnju, a novi pristup proširenju EU to i potvrđuje. Kako ocenjujete korake koje je EU do sada preduzela na planu unapređivanja uloge civilnog društva i u kojim aspektima je potrebno uložiti dodatne napore?
Nataša Vunš: EU je značajno povećala svoju finansijsku, a od nedavno i političku podršku uključivanju civilnog društva u proces pristupanja EU. Ipak, politička posvećenost inkluzivnosti pregovora o članstvu i dalje je često deklarativna, uz veoma malo korišćenja stvarne sposobnosti aktera iz civilnog društva da uzmu učešće u procesu kreiranja javne politike u vezi sa procesom integracija, kao i nedostatak povratnih informacija o inputima koje civilno društvo pruža direktno Evropskoj komisiji. Značajno proširenje odeljka o civilnom društvu u godišnjim izveštajima o napretku predstavlja korak u dobrom pravcu, kao i stavljanje akcenta na unapređenje odnosa između države i civilnog društva (nasuprot tek formalnom udruživanju).
BOŠ: U kojoj meri novi pristup EU civilnom društvu može uticati i na promene u kreiranju javne politike u ovim zemljama, posmatrano van samog procesa proširenja?
Nataša Vunš: Postoji rizik da preterano potenciranje uključivanja civilnog društva u okvir pristupanja EU dovede do toga da se ova dimenzija razvije na štetu rutinskog, svakodnevnog uključivanja aktera iz civilnog društva u procese kreiranja javne politike. Osim toga, ako se akteri iz civilnog društva oslanjaju samo na uticaj EU kako bi se njihov glas čuo, male su šanse da njihovo uključivanje bude održivo i nakon utvrđivanja datuma pristupanja zemlje Uniji. Akteri iz civilnog društva u zemljama obuhvaćenim procesom proširenja bi, stoga, trebalo da pokušaju da gledaju dalje od pregovora o članstvu i da teže unapređenju postupaka konsultacija na nacionalnom nivou, koji bi nastavili da se primenjuju i nakon što njihove zemlje uđu u EU.
BOŠ: Osim pristupa odozgo nadole, kako biste ocenili delotvornost postojećih modela učešća civilnog društva u pristupnim pregovorima Srbije i Crne Gore? Kako ocenjujete njihovu organizaciju i stručnost i šta su najveći izazovi u tom smislu?
Nataša Vunš: Postoji čitav niz različitih modela učešća civilnog društva u zemljama u regionu i, premda kolektivni oblici najčešće dobijaju najveću pažnju, paralelno postojanje i formalnih kanala za uključivanje i vaninstitucionalnih oblika, poput koalicija za praćenje, najviše obećava budući da omogućava nekoliko vrsta uključivanja koje se mogu međusobno dopunjavati. Međutim, ono što je suštinski bitno bez obzira na oblik mobilizacije je to da uključivanje bude propraćeno visokom stručnošću kojom akteri iz civilnog društva mogu da potpomognu proces kreiranja javne politike. Sedenje za stolom tek da bi se moglo reći da sedimo ne može biti dovoljno i stvara rizik od toga da državni akteri sa punim pravom mogu isticati nedostatak značajnih doprinosa civilnog društva ovom procesu.
BOŠ: Proces pristupanja EU može promeniti i unaprediti rad institucija i kulturu kreiranja javne politike u zemljama obuhvaćenim procesom proširenja. Da li smatrate da će trenutna situacija dovesti do takvog stanja stvari kao krajnjeg ishoda ovog procesa?
Nataša Vunš: Održivost promena, kako na nivou javne politike tako i u pogledu inkluzivnosti postupaka njenog kreiranja, u velikoj meri će zavisiti od toga šta je postignuto tokom procesa pridruživanja. Rizik od pogoršanja stanja nakon pristupanja EU je utoliko veći ako su izmene javne politike napravljene u hodu, pod snažnim pritiskom EU, ili su se dogodile previše kasno u procesu da bi se mogle delotvorno sprovesti pre pristupanja. Zato civilno društvo treba da definiše svoje prioritete u ranoj fazi, obezbedi adekvatne kanale delovanja i maksimalno iskoristi sam proces pristupanja EU da podstakne pozitivne društvene promene. Imajući u vidu tendenciju produžavanja procesa pristupanja civilno društvo bi trebalo da iskoristi pomoć EU kako bi ostvarilo veći uticaj na promene u zemlji. Prilikom toga uvek se mora razmišljati o održivosti promena nakon pristupanja, kao i na prihvatanje tih promena u društvu i njihove uticaje na svakodnevni život.
BOŠ: Kako bi civilno društvo moglo da prevaziđe poteškoće u vršenju uticaja na kreiranje javnih politika i kvalitetno doprinese ovom procesu?
Nataša Vunš: Civilno društvo bi trebalo da stavi jači akcenat ne samo na procesne aspekte već i na sadržaj javnih politika. Uključivanje jeste važno, ali je potrebno i da bude prihvaćeno, a kreatorima politike će biti utoliko teže da ignorišu doprinos civilnog društva kada se tim doprinosom delotvorno rešavaju neki od izazova koje proces pristupanja EU nosi sa sobom. Otvorena kritika nekompetentnosti vlade i nedostatka volje za saradnjom ne pomaže – umesto toga, akteri iz civilnog društva treba da teže da sami, bilo kolektivno ili na nivou pojedinačnih organizacija, izgrade stručnost sa kredibilitetom i ponude je i evropskim i domaćim akterima.
Intervju pripremili Vanja Dolapčev i Tamara Branković
