Igor Novaković: Evropska unija nije najvažniji cilj Beograda

foto: Privatna arhiva

Postoji mogućnost da će nova administracija u SAD postepeno tražiti od Srbije da se sve više usaglašava sa američkim pristupom, pre svega po pitanju Kine i Bliskog istoka, što bi značilo i smanjenje mogućnosti za multipolarnu politiku, bar u ovom obimu u kojem je to danas slučaj.

U dinamičnom geopolitičkom trenutku – ratovi u Ukrajini i na Bliskom istoku i dalje traju, a Donald Tramp je došao na čelo SAD – spoljnopolitička strategija Evropske unije, te pozicija Srbije postaju sve važnije teme za razmatranje. Kako se Evropska unija suočava s pokušajima da problikuje svoj spoljnopolitički identitet? Uspeva li Srbija u svemu ovome da balansira? Da li će novi saziv Komisije nešto promeniti u odnosima EU−Srbija? O ovim i drugim pitanjima razgovaramo sa Igorom Novakovićem, direktorom istraživanja ISAC Fonda.

Progovori o pregovorima: Kakvo vreme da se bude živ i prati međunarodna politika! Rat u Ukrajini polako se približava ulasku u četvrtu godinu trajanja, rat na Bliskom istoku pokazuje tendencije širenja, dok se Donald Tramp vratio u Belu kuću. Šta bi date međunarodne okolnosti trebalo da znače za Evropsku uniju i njenu Zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku?

Igor Novaković: Evropska unija dugo ima problem da pronađe svoj spoljnopolitički identitet. Njene reakcije na ratove u Ukrajini i na Bliskom istoku su više reaktivne nego proaktivne. Jasnih dugoročnih politika nema i stavove više diktira javno mnjenje (npr. oko pomoći Ukrajini), iako je verovatno da proširenja EU na ovu zemlju neće biti, kao i da Ukrajina ne može da se nada brzom okončanju sukoba. Piritom, rat u Ukrajini je povećao značaj NATO-a, koji je na neki način povratio status koji je imao za vreme Hladnog rata, dok je značaj EU opao. Donald Tramp će verovatno ići na partnerstva s pojedinim članicama EU, dok će prema nekima, naročito onima koji ne troše 2% budžeta na odbranu, imati tvrđi pristup. Konačno, potpuna je nepoznanica Trampov pristup prema Ukrajini, ali kakav god da bude, možemo očekivati da se od EU traži da prati pristup SAD.

POP: Kao što i kažete, aktuelni međunarodni sukobi dobrim delom uticali su na slabljenje položaja i značaja međunarodnih i nadnacionalnih institucija, poput Evropske unije. Može li se uopšte govoriti o Zajedničkoj spoljnoj i bezbednosnoj politici (ZSBP) u trenutnim okolnostima u kojima se čini da važi princip every country for itself?

I.N.: Može se govoriti i dalje o njoj kao važnom činiocu. ZSBP nikad nije ni bila potpuno formatirana i aktivna politika, već najmanji zajednički sadržalac spoljnih politika država članica. Stoga, ona će se nastaviti, pošto postoji visoki nivo saglasnosti oko određenih tema. Ali ne treba očekivati da će postati efektivnija u budućem periodu, pogotovo ako uzmemo u obzir poziciju SAD pod dolazećom Trampovom administracijom. Ipak, njen značaj za pregovore i pristupanje država kandidata, poput Srbije, veoma je velik, jer govori o poklapanju interesa EU i država kandidata. Drugim rečima, usaglašavanje je neka vrsta garancije je da, kada postane članica, sadašnje države kandidati neće blokirati spoljnu politiku Unije kao celine.

Na drugoj strani, u delu ZSBP koji je posvećen bezbednosti i odbrani, Zajedničkoj bezbednosnoj i odbrambenoj politici, postoji sve veći zamah i tu se stvari menjaju u pravcu unapređene saradnje i jačanja odbrambenih industrija.

POP: Kada u pomenutim okolnostima pogledate položaj Srbije, šta vam delanje Srbije na međunarodnoj sceni govori: prepoznajte li jasne spoljnopolitičke ciljeve?

I.N.: Spoljnopolitička pozicija Srbije je uglavnom diktirana pitanjem Kosova, i to iz dva razloga. Bez rešavanja pitanja Kosova Srbija ne može da se nada ulasku u EU, a na drugoj strani to je jedna od najznačajnijih odrednica naše unutrašnje političke situacije. Drugim rečima, Srbija stoga igra na nekoliko strana, ali treba priznati da za takav pristup postoji utemeljenje u vremenu SFRJ i Pokreta nesvrstanih. Koliko je to dugoročno u našem interesu, drugo je pitanje. Ulazak u EU ostaje bitan za zvanični Beograd, ali se ne čini da je i najvažniji cilj, pogotovo što se proevropski diskurs unutar Srbije urušio.

Drugi spoljnopolitički ciljevi su se oblikovali kroz sprovođenje politike vezane za pitanje Kosova, ali su u nekim slučajevima otišli i dalje od toga, kao što je u slučaju Kine. Međutim, multipolarni pristup može biti i izazovan u predstojećim danima, pre svega zbog stavova dolazeće Trampove administracije. Kako to izgleda mogli smo da vidimo iz sadržaja Vašingtonskog sporazuma iz 2020, čija je tema bila i 5G tehnologija.

POP: Prema poslednjem izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije, procenat usaglašenosti sa Zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom Unije niži je za 3% nego u prethodnom izveštaju. Koje su ključne odluke, ne računajući sankcije Ruskoj Federaciji, s kojima se Srbije nije usaglasila, a trebalo bi, shodno svom deklarativnom spoljnopolitičkom cilju?

I.N.: Teme su uglavnom povezane s Rusijom i Kinom, odnosno s njihovim građanima i interesima. Na primer, neusaglašavanje s pojedinim sankcijama usmerenim protiv određenih država, odnose se i na ruske državljane koji su umešani u konkretne događaje koji se u toj zemlji dešavaju (npr. Sirija). Ali tu su ponovo, nakon dužeg vremena i deklaracije vezane za druge zemlje, poput Belorusije, Irana, Venecuele i čak Severne Koreje. Najveći problem s neusaglašavanjem je dakako stvaranje nepoverenja prema Srbiji kod pojedinih država članica. Posledica toga je da Srbija sve do danas, deset godina nakon procesa skrininga Poglavlja 31, nije dobila izveštaj o istom.

POP: Koliko balansiranje Srbije između, s jedne strane, Evropske unije i, s druge strane, Kine i Rusije u okolnostima zauzimanja strana na međunarodnoj sceni predstavlja izvor nestabilnosti?

I.N.: Mislim da balansiranje ne predstavlja izvor nestabilnosti per se. Nestabilnost indukuju nerešena pitanja u regionu poput Kosova, i unutrašnje situacije u Severnoj Makedoniji i Bosni i Hercegovini.

Prostor za mešanje Rusije je radikalno smanjen od izbijanja rata u Ukrajini. Međutim, postoji mogućnost da će nova administracija u SAD postepeno tražiti od Srbije da se sve više usaglašava sa američkim pristupom, pre svega po pitanju Kine i Bliskog istoka, što bi značilo i smanjenje mogućnosti za multipolarnu politiku, bar u ovom obimu u kojem je to danas slučaj.

POP: Prilikom uručivanja Izveštaja Komisije predsedniku Republike (ako izuzmemo pitanje zašto je predsednik primio to, a ne zamenik predsednika Vlade, ukoliko je već naš premijer u inostranstvu), šef Delegacije Evropske unije u Republici Srbiji Emanuele Žiofre je izjavio da će sastav nove Komisije u potpunosti biti posvećen proširenju, dok s druge strane očekuje da se Srbija polako uskladi sa spoljnom politikom Unije, uputivši pohvale za srpsku pomoć Ukrajini. Imajući u vidu novi sastav Komisije (nezvanično odabran), očekujete li proširenje za trajanje njenog mandata, odnosno postepeno usklađivanje Srbije s međunarodnom politikom Unije?

I.N.: Predsednica Komisije je jasno najavila da će se proširenje desiti za vreme njenog mandata i u ovom momentu Crna Gora je najizgledniji kandidat za tako nešto. Što se tiče usklađivanja, bez nekih radikalnih pomaka oko pitanja Kosova ne očekujem promenu pozicije Srbije prema Ruskoj Federaciji i samim tim nastavak neusaglašavanja a deklaracijama i merama EU usmerenim prema ovoj zemlji. A upravo te deklaracije su ključne za promenu pozicije pojedinih država članica prema Srbiji.

POP: Da li Vas je iznenadila odluka da predsednik Republike umesto u Kazanj na Samit BRIKS-a ostane u Srbiji i ugosti predsednicu Evropske komisije Ursulu fon der Lajen? Kome je poslata poruka?

I.N.: Ne, nije me iznenadila. Mislim da je i poziv koji je Putin uputio bio krajnje nediplomatski. Ali s druge strane, vlast u Beogradu se potrudila da ipak uputi jasnu poruku Ruskoj Federaciji da će nastaviti saradnju iako su mogućnosti za nju u praktičnom smislu sve manje.

POP: Novom sazivu Evropskog parlamenta, odnosno u novom sazivu Komisije, desile su se dve značajne novine. Umesto Vladimira Bilčika izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju je Tonino Picula, nekadašnji izvestilac Parlamenta za Crnu Goru, dok je mesto komesara za proširenje Oliver Varhelji (po svemu sudeći) ustupljeno Marti Kos. Šta to znači za Srbiju?

IN..: Mislim da znači mnogo oštriju razmenu između izvestioca i vlasti u Beogradu. To je već pokazano u prethodnim nedeljama. Što se tiče Marte Kos, verovatno će pristup nove komesarke biti tvrđi nego što je bio Varheljijev. Ali očekujem da će EU postupati i drugačije u političkom smislu, nudeći i neke konkretne nove inicijative, poput Plana rasta, kako bi pogurali reforme.

POP: Na samom kraju razgovora, hajde da se osvrnemo na konferenciju koju organizuje ISAC Fond, 12. decembra pod nazivom „Izgledi i implikacije za Zajedničku, spoljnu i bezbednosnu politiku Evropske unije u 2025. godini”. Ukratko nam predstavite program konferencije i recite zašto su informacije koje ćemo čuti na konferenciji važne za građanke i građane Srbije.

I.N.: Prvo, naše godišnje konferencije su jedinstveni događaji koji su posvećeni Zajedničkoj spoljnoj i bezbednosnoj politici u Srbiji. Na njima se trudimo da govorimo ne samo o poziciji Srbije već i da razmatramo novine u spoljnopolitičkom i bezbednosnom pristupu EU, ključne spoljnopolitičke izazove sa kojima se Unija suočava, kao i korake koje preuzima. Na svakom panelu će biti prisutni učesnici iz bitnih institucija iz država članica EU, koji se bave spoljnom politikom, i sama konferencija daje priliku da se čuju mišljenja i informacije koje nisu prisutne u javnom diskursu u Srbiji.

Intervju priredio: Branislav Cvetković

Intervju je prvobitno objavljen u 114. broju biltena Progovori o pregovorima