Raspad vlade Francuske - Razlozi raspada i mogući epilozi

foto: Ank Kumar

Kada je 4. decembra 2024. godine francuski parlament glasao o nepoverenju vladi Mišela Barnijea, politička scena Francuske je potresena načinom kakav nije viđen od 1962. godine i smene Pompidua. Sa 331 glasom za nepoverenje, Barnije je postao prvi premijer u savremenoj istoriji Francuske koji je smenjen od strane poslanika. Ovim događajem označen je vrhunac političke krize koja je započeta mesecima ranije, bacivši Francusku u još dublji politički haos.

Ko je Mišel Barnije?

Mišel Barnije, golistički konzervativac sa nepokolebljivom reputacijom smirenog i staloženog pregovarača stekao je međunarodnu slavu tokom pregovora o Bregzitu sa Britancima. Upravo zbog tih veština, delovao je kao idealan izbor predsednika Emanuela Makrona, koji bi uspeo da iznađe kompromis sa svim partijama na pozornici francuske politike. Makronova odluka bila je takođe i strateška; Barnije kao lider Les Républicains, stranke koja je na izborima u junu osvojila 47 mesta, imao je potencijal da privuče umerenu desnicu, dok je njegova reputacija u evropskim krugovima trebalo da donese stabilnost i kredibilitet Makronovoj manjinskoj vladi.

Postavljen na mesto premijera 5. septembra, Barnije je dobio gotovo sizifovski zadatak da popravi podeljeni politički pejzaž Francuske, ublaži strahove od ekonomske propasti i donese stabilnost zemlji iscrpljenoj posledicama odluke Makrona da raspusti parlament i raspiše vanredne izbore. U političkom životu često je delovao kao personifikacija francuskog stoicizma; viđen kako pešači na sastanke i odbijajući da koristi luksuz i raskoš Matinjona, zvanične rezidencije premijera.

Međutim, ono što je trebalo da bude zen-smirenost, pokazalo se kao politička inertnost u jednom od najizazovnijih trenutaka za Francusku u poslednjih par godina. Njegov imidž štedljivog političara, upotpunjen nadimkom “Babar” po mirnom slonu iz francuske dečije literature, čija je odeća bila prevelika za njega – simbolizovao je dodeljivanje uloge koja prevazilazi njegove realne kapacitete. Barnijeova smirenost i metodičan stil nisu bili dovoljni da odgovore na izazove fragmentisanog parlamenta i nacije na ivici.

Zašto je pala Vlada Francuske?

Koreni ovog debakla sežu unazad do odluke predsednika Makrona da u junu raspiše vanredne izbore, pokušavajući da povrati kontrolu nakon ponižavajućeg poraza svojih centrističkih snaga na evropskim izborima. Ipak, rezultati izbora doneli su još veći izazov – parlament je bio podeljen u tri približno jednake grupe, bez jasne većine: Makronova centristička koalicija, levi savez Novi narodni front (NFP) i krajnja desnica Nacionalno okupljanje (RN). Novi narodni front, pod vođstvom Žan-Lika Melanšona, osvojio je najveći broj poslaničkih mesta i samim tim, zahtevao pravo da imenuje premijera. Makronova odluka da odbije njihov zahtev i umesto toga postavi Barnijea, oslanjajući se na klimavi savez centrističkih i desničarskih snaga, pokazala se kao rizično rešenje u već nestabilnom političkom okruženju.

Napetosti su kulminirale 2. decembra kada je Barnije odlučio da posegne za primenom ustavne mere poznate kao član 49.3 kako bi usvojio zakon o finansiranju socijalnog osiguranja, bez odobrenja parlamenta. Glavna tačka sporenja bio je nacrt budžeta za 2025. godinu za socijalno osiguranje, koji je predviđao 40 milijardi evra smanjenja potrošnje i 20 milijardi evra povećanja poreza u pokušaju smanjenja rastućeg budžetskog deficita Francuske. Imajući u vidu da je ovakva odluka doneta bez konsultacija sa parlamentom, levica je optužila Barnijea za ugrožavanje socijalne sigurnosti, dok je desnica odbacila dodatne poreze. Paradoksalno, njegova odluka koja je trebalo da stabilizuje situaciju i potvrdi njegovu pregovaračku sposobnost, postala je glavni uzrok njegovog pada.

Novi premijer – novo političko poglavlje?

Francuska je u petak 13. decembra dobila novog premijera – Fransoa Bajrua, Makronovog dugogodišnjeg centrističkog saveznika. Kao četvrti premijer Francuske u ovoj godini, otvorilo se pitanje da li je Makron konačno našao ključ za stabilnost u ovom veteranu francuske politike. Fransoa Bajru, 73-godišnji lider MoDem-a, poznat kao treći čovek francuske politike i predstavljajući treći put između levice i desnice, Bajru je svoju reputaciju gradio decenijama – od ministarskih funkcija, preko kandidatura za predsednika, do mesta gradonačelnika grada Pou.

Od samog početka svog mandata, od Bajrua se očekuje da bude u visokom startu. Kao predvodnik u novoj političkoj konstelaciji, suočiće se sa pritiscima za ekspresno rešavanje aktuelnih izazova; da brzo stabilizuje budžet, povrati poverenje građana i obezbedi funkcionalnu saradnju unutar parlamenta. Njegova spremnost na kompromis i odlučnost biće ključni faktori, ali će mu, uprkos iskustvu, biti neophodna podrška ne samo političkih saveznika, već i sire javnosti. Očekivanja su visoka, a vremena malo – svaka greška može biti preskupa u trenutku kada se zahteva brz i precizan odgovor na kompleksne probleme.

Ipak, dok Bajru preuzima novu ulogu sa jasnim izazovima, pred sobom, opozicione partije ne propuštaju priliku da kritikuju ovaj izbor. Krajnja levica, predvođena Matildom Pano iz stranke Nepokorena Francuska, nazvala je njegovo imenovanje „lošim uličnim teatrom“. Ni liderka Nacionalnog okupljanja, Marin Le Pen, nije bila blagonaklona, upozoravajući da je ovo samo „nastavak makronizma“ i ističući kako „Francuska zaslužuje promenu, a ne recikliranje starih politika.“

Dok Fransoa Bajru preuzima odgovornost, otvara se pitanje da li će ovo označiti početak novog političkog poglavlja za Francusku. Jasno je da je Makron ponovo odabrao kartu iskustva i stabilnosti, no ostaje neizvesno hoće li Bajru uspeti da izbegne sudbinu svog prethodnika u stalno promenljivom političkom okruženju. Njegova politička prošlost pruža određeni kredibilitet, ali pravi izazov leži u njegovoj sposobnosti da ostvari ono što mnogi smatraju gotovo nemogućim – izgradnju široke koalicije u jednom od najpodeljenijih parlamenata u savremenoj istoriji Francuske.

Jedno je sigurno: politička scena Francuske nalazi se u periodu punom izazova i promena, a Bajruova sposobnost da vodi brod kroz ove nemirne vode mogao bi postaviti temelje ne samo za njegov mandat, već i za budućnost celokupne Makronove administracije. Njihov zajednički proklamovani cilj – stabilna i prosperitetna Francuska – naći će se na ozbiljnom testu u mesecima koji dolaze. Kako je sam Bajru rekao: „Put će biti dug, ali svaka kriza je prilika za promenu.“

Autorka: Maša Mihajilović