foto: Boris Dimitrov

Izbori su ponovo goruća tema u Srbiji. Što i ne čudi, jer ako malo bolje pogledate, „institucija” vanrednih parlamentarnih izbora je toliko zaživela u 35 godina srpske krhke demokratije da vode ubedljivo u utakmici s redovnim ciklusima (10 : 4). Komentatori najavljuju da se rezultat na semaforu može ponovo promeniti u korist vanrednih izbora, koji bi potencijalno rešili višemesečnu političku i društvenu krizu legitimiteta. To je, svakako, i jedna od uloga dobrog izbornog sistema, da bude institucionalni ventil tenzija u društvu. A koliko je on dobar ventil, ali i zupčanik koji pokreće točkove demokratije?

Servisiranje, menjanje ulja i čišćenje zupčanika   

Koji zupčanici se mogu podmazati? To su oni koji su raspravljani na okruglom stolu delova opozicionih partija i organizacija civilnog društva. Dakle, prvenstveno bauk biračkog spiska, jedan od naizgled najspornijih zupčanika mašine, koji pored raznoraznih preporuka za servisiranje, bilo od domaćih ili stranih radionica, ipak nastavlja sa svojim starim delovima. Šta sve servisiranje postiže? Pored toga što proverava i ispravlja greške procesa izbora u Srbiji, ono može strateški poslužiti kao signal opozicionim biračima da postoje veće šanse da na ovim izborima dođe do smene vladajuće partije. Ipak, pitanje je da li će se taj mali servis tumačiti kao pozitivan signal.

Nekada, međutim, podmazivanje zupčanika nije rešenje – na rđu ulje ne deluje. Analiza izbornih sistema se može podeliti na minimalističku i maksimalističku; prva ispituje sistemske posledice nekog izbornog sistema, dok druga obuhvata i sve bočne arene, poput odnosa mediji−izbori ili finansije−partije. Problem s takvim segmentiranim rešavanjem problema kao što je regulisanje medijskog servisa (neka to bude RTS) ili rešavanje problema biračkog spiska (koji nije najveći problem) jeste što suština ostaje ista. Slavni italijanski režiser Felini je jednom prilikom nazvao daljinski upravljač „streljačkim vodom”: jedan klik i čitavi svetovi i lica su obrisana. Ne samo da su obrisana već se kod nas promena jednog kanala van javnog servisa nadovezuje na drugi, praktično identičan program, koji neće nužno biti više regulisan u odnosu na prethodni (sve van javnog servisa je interes privatnih medijskih kuća). Zbog toga se maksimalistički pristup, ironično, mora zadovoljiti minimalnim korekcijama.

Svakako da bi izbalansirano izveštavanje pomoglo u većoj meri, naročito ako bude nove utakmice u skorije vreme. Važno je samo imati u vidu da to samo po sebi ne može rešiti probleme o kojima govorimo. Ni pitanje biračkog spiska to neće učiniti, jer je dvojako. Dok s jedne strane zaista veliki deo odgovornosti leži na neefikasnoj izbornoj administraciji, druga strana medalje jeste da brojke nekad lažu. Naime brojke lažu, jer dobar deo problema s biračkim spiskom jesu dijaspora i unutrašnje migracije. Veliki broj ljudi otišao je iz zemlje ili se preselio u drugu opštinu, dok je njihovo prebivalište ostalo isto. Oni se nadovezuju tako i na razgovor o izlaznosti, koja – kada se zapravo uračunaju i ovi disbalansi – daje dva zaključka: prvi je taj da izlaznost u Srbiji na izborima i nije toliko niža od evropskog proseka (nakon korigovanja, stvarna izlaznost u Srbiji, kao i drugim zemljama Jugoistočne Evrope, može iznosti 70%−75%), dok je drugi, važniji zaključak, taj da ne postoji veći broj apstinenata koji sede na rezervnim klupama, spremni da preokrenu budući izborni rezultat.

Dijagnostika i tri kratke napomene

Jedina iskrena, suštinska i funkcionalna promena demokratske mašine Srbije desiće se onog trenutka kada se onaj zupčanik koji je zarđao nakon 25 godina korišćenja konačno zameni. Čak i varijante ponuđene u tekstu mogu biti interpretirane kao dugotrajni procesi skidanja rđe, ako su vam već stari zupčanici bliski srcu. Dva ključna mehanizma koja stvaraju rđu unutar trenutnog izbornog mehanizma jesu zatvorene blokirane liste i jedna izborna jedinica. Ukratko, prvi mehanizam omogućava partijama, pre svega vrhovima iste, da odrede ko će biti budući poslanici, bez ikakvog uticaja birača da to izmene. Dok partije mogu voditi računa o tome da na listi zastupe različite slojeve društva (postoje i obavezne kvote za manje zastupljen pol), drugi problem je vezan za postojane jedne velike izborne jedinice. Naime, u takvoj strukturi, ne postoji nikakav podsticaj ni partiji, a ni biračima, da vode računa o teritorijalnoj zastupljenosti. Rezultat – metropolizacija parlamenta, koncept koji opisuje dodelu većeg broja poslaničkih mesta kandidatima iz glavnih i/ili većih gradova. Fenomen jedne izborne jedinice svakako nije poseban slučaj (pogledati: Stamenković, 2022), no čini se da su ostale zemlje našle bolja rešenja za kvarove koji se ispoljavaju.

Postoji relativno lako rešenje velikog problema. Prvobitni impuls jeste da, ukoliko primetite da su partije preuzele apsolutnu kontrolu nad kandidatima ili podsticajima koji se pružaju biračima, jednostavno odustanete od njih. Ne skroz, jer bez njih demokratije nema, ali umesto glasanja za iste, težinu prebacite na pojedinačne kandidate, koji se predstavljaju svojim imenom i prezimenom. To nas vodi većinskom sistemu, dinosaurusu izbornih sistema koji nikako da odumre. 

Većinski sistem ipak nije rešenje. Profesor DušanVučićević je u jednom tekstu pobrojao četiri razloga kao odgovor na sedam teza profesora Mladena Mrdalja, a verovatno možemo dodati još minimum tri stavke na Vučićevićev spisak. Prvi je taj da nema potrebe ići u promenu ka većinskom, kada postoje izborni instituti koji bi doveli do istih efekata koji se smatraju poželjnim kod majorista (teritorijalna reprezentativnost i odgovornost prema biračima). Drugi se nadovezuje na jedan od Vučićevićevih. Premda partije jesu glavni krivac neefikasnosti našeg IS, teza o povećanju broja nezavisnih kandidata kako bi se razbila partitokratija jednostavno ne pije vodu: u malom broju zemalja koje još uvek baštine ovog dinosaurusa, partijske organizacije imaju veliki uticaj u izboru kandidata i veliki broj kandidata svoje sudbine vezuje za partije. Čak i kada nisu izabrani, bivši poslanici nastavljaju rad u toj izbornoj jedinici pod pokrićem svoje partije. Treći razlog bi bio taj da dvorkužni većinski sistemi mogu dovesti do izraženog klijentelizma, jer u drugom krugu izbora partije mogu ciljati (čitaj pre uceniti, potkupiti) izdvojene grupe ljudi.

Stigli novi zupčanici, menjaj stare!

Ukoliko ste došli do ovog dela, shvatili ste koliko je nezahvalan posao dijagnostičara izbornih zupčanika. Pod uverenjem da ipak postoji deo zainteresovane javnosti koju zanimaju predlozi, izložićemo dalje dva rešenja koja bi mogla postati predmet rasprave. Ako se kojim slučajem nađete u situaciji da vas neko pita „šta ne valja sa izborima”, dostupan je i sveže urađen „priručnik” (pogledati: Bursać, 2024), pa da se ne brukate.

1. Otvaranje liste. Otvaranje liste za birače predstavlja jedno od najjednostavnijih mogućih rešenja, dok u sebi čak i krije potencijalnu stratešku prednost, ali i zanimljivost. Naime, holandski model uspostavio je takozvane „gurače liste” (lijstduwers). Gurač liste je kandidat koji je poslednji na listi, recimo Bajaga, koji može biti izabran ukoliko dobije dovoljan broj preferencijalnih glasova. Oni retko kada zapravo pristaju na mandat, ali njihova uloga je svakako dovoljno velika. Kandidat podiže ukupan broj glasova koji je partija osvojila s jedne strane, dok s druge omogućava partiji da komunicira sa širom publikom van njihove standardne, jer postoji mogućnost da gurač liste ipak bude izabran. Tako se javljaju novi podsticaji kod birača prilikom glasanja (ugrubo, glasam jer volim partiju XY, glasam jer volim Bajagu). U zavisnosti od modela, neke zemlje dozvoljavaju samo jedan preferencijalni glas (Holandija, Hrvatska) dok neke druge daju mogućnost takvog glasanja do određenog broja (Češka i Slovačka do četiri).

2. Personalizacija sistema. Ovaj model može rešiti problem koji je ostao u prethodnom predlogu (teritorijalna predstavljenost), ali obuhvata i kombinaciju na više mogućih načina, te iznosim samo jedan od mogućih. Prvi preduslov jeste svakako otvaranje lista, dok je drugi deljenje Srbije na izborne jedinice unutar kojih će glasači birati i kandidate na tim listama, u tim izbornim jedinicama. Te izborne jedinice bi bile izborni okruzi, unutar kojih bi dodatno bili podeljeni po opštinama (ne bi svaka od njih davala isti broj poslanika). Dakle, od 250 poslanika, biranih u 25 okruga (24 + 5 kosovskih spojen u jedan), s tim da ne mora nužno svaki okrug davati podjednak broj poslanika (da se Beograđani ne ljute). Potpisnik ovih redova ima u vidu šta može da škripi u ovom modelu (granice i broj jedinica), te je stoga i više nego rad da se iznetim mišljenjima suprotstavite na kafi.

Dodatno, deljenjem Srbije na N broj izbornih jedinica, otvara se još jedna mogućnost poboljšanja izbornog procesa. Svaka izborna jedinica će imati svoju administraciju koja će voditi računa o granicama te izborne jedince, broju upisanih birača u toj jedinci i procesu unutar te jedinice, što će, barem bi u teoriji trebalo, naterati izbornu administraciju na veću efikasnost.

Za kraj treba podvući nešto što obično ide na početak izlaganja – zašto je važno da sada govorimo o ovome? Institucije su se u skorijim istraživanjima javnog mnjenja pokazale kao izuzetno važne kategorije; pored vladavine prava recimo, 40% ispitanika bi iskoristila moć zlatne ribice zarad upravo tih institucija. U istom istraživanju je naglašena još jedna komponenta koja se nadovezuje na našu raspravu – koncentracija vlasti u rukama predsednika zemlje, odnosno, izvršna vlast koja guta ostale dve. Hoće li moja buduća reforma izbornog sistema ukloniti sve navedene nedostatke i uvesti Srbiju u red demokratskih zemalja? Svakako da neće, ali će omogućiti vrlo važan podsticaj za to. Možda zajedno sa institucionalizacijom posrednog glasanja za predsednika zemlje, ali neka to ostane za sledeći put.

Autor: David Tadić, FPN/CERS