foto: Hüseyin Sevgi / Pixabay

Prema mišljenu nekih istoričara Mustafa Kemal Ataturk, osnivač savremene Turske, uradio je za deceniju i po ono za šta je Zapadu trebalo 150 godina. Od Osmanskog carstva u kom je štampanje knjiga bilo zabranjeno, a žene se čak nisu ni brojale na popisu, stvorio je republiku, koja je 1934. postala prva muslimanska zemlja u kom su žene dobile pravo da biraju i budu birane na izborima. Nastojao je da od ukidanja kalifata, preko uvođenja latiničnog pisma, do Zakon o prezimenima napravi potpuno sekularnu, modernu i evropeizovanu državu. I uspeo je u tome. Fesovi i feredže postali su zabranjeni u javnosti, a na ulicama Istanbula ljudi su se pozdravljali skidanjem šešira, kao u Parizu.

Ataturkove reforme danas mogu poslužiti kao neugodan podsetnik kandidatima za članstvo u Evropskoj uniji. Od društva u kojem je šerijat je bio osnov sudskog sistema, napravio je Tursku koja je usvojila građanski zakonik zasnovan na švajcarskom modelu. U poređenju s tim, zahtevi koje Brisel danas postavlja kandidatima: slobodni mediji, poštovanje manjinskih prava, usklađivanje zakonodavstva — deluju skromno. Ipak, čini se da je problem ne u državama, već u interesu njihovih vladajućih elita. Otvaranje medija značilo bi određeni gubitak kontrole nad javnošću, a oslobađanje institucija rizik od krivične odgovornosti, što se videlo u Rumuniji za vreme Laure Koveši. U Turskoj je taj strah posebno izražen, budući da je vladajuća Partija pravde i razvoja (AKP) godinama optuživana da je uspostavila sistem u kojem su najveći infrastrukturni poslovi, poput izgradnje aerodroma, mostova i saobraćajnica, koncentrisani u rukama uskog kruga kompanija bliskih vlasti.

Ne možemo znati da li bi Turska da je Ataturk poživeo malo duže danas bila deo Evropske unije, kao što to Vuk Drašković tvrdi za Jugoslaviju da je ostala monarhija. Ono što se međutim zna, jeste da je evropska perspektiva Turske, formalizovana kandidaturom još 1999. godine, već decenijama svedena na mrtvo slovo na papiru.

Kada je sadašnji turski predsednik Redžep Tajip Erdogan 2003. godine prvi put postao premijer, politika njegove AKP bila je u skladu sa Ataturkovom vizijom evropeizacije Turske. Period između 2003. i 2008. godine često se u literaturi opisuje kao zlatno doba reformi, u kojem su sprovedene ključne izmene u skladu sa Kopenhaškim kriterijumima: ukinuta je smrtna kazna, unapređena su prava manjina i ograničena je uloga vojske u politici. Međutim, nakon niza kriza kroz koje je prošla Ankara, taj evropski put postao je slepa ulica. Proces pristupanja je faktički zamrznut nakon neuspelog puča protiv Erdogana 2016. godine, zbog njegove odmazde i hapšenja hiljada vojnika, novinara, sudija, opozicionih političara...  

Uzroci ovog zaokreta su višeslojni. Sa jedne strane, Erdoganova vladavina je tokom godina postajala sve autoritarnija, što je dovodio do sve većih tenzija sa Briselom. Sa druge strane, pojedini evropski lideri poput nekadašnjeg francuskog predsednika Nikole Sarkozija javno su isticali da Turskoj nije mesto u EU, što je dodatno ohladilo entuzijazam Ankare.
U takvim okolnostima,  iako Turska formalno i dalje zadržava status kandidata i sarađuje sa EU u oblastima kao što su migracije i energetika, Erdoganova retorika sve više sadrži antizapadne elemente. Učestale su kritike na račun evropskog „islamofobnog diskursa“, kao i naglašavanje da EU „zavlači“ Tursku što se tiče proširenja. Paralelno s tim, Ankara se sve više okreće drugim opcijama, kroz jačanje odnosa sa Rusijom i Kinom, zauzimanjem aktivnije uloge na Bliskom istoku, u skladu sa svojim insistiranjem na konceptu „strateške autonomije“.

Taj zaokret imao je i vrlo vidljive posledice. Od ukupno 35 pregovaračkih poglavlja, Turska je do danas otvorila samo 16, dok je zatvoreno svega jedno — i to još 2006. godine. Nakon 2018. godine, Savet EU je zvanično konstatovao da Turska „više ne napreduje“ ka članstvu, a Evropski parlament je u više navrata pozvao na formalnu suspenziju pristupnih pregovora.

Autor: Vasilije Filipović