foto: Mauro Bottaro / EC- Audiovisual Service

Iako po pravilu Strategije nacionalne bezbednosti nisu dokumenti koje odlučioci konsultuju pri kreiranju politike, ovakav tip dokumenata pokazuje kako administracije vide međunarodne odnose i njihove subjekte, te kako žele da sebe predstave domaćoj i stranoj javnosti. U tom pogledu, nova Trampova Strategija nacionalne bezbednosti (National Security Strategy - NSS) iz decembra 2025. Evropskoj Uniji (EU) donosi malo toga dobrog. Strategija je zapravo lakmus odnosa Sjedinjenih američkih država (SAD) i Evropske unije za vreme drugog mandata predsednika Trampa. Ona popisuje ono što je potpredsednik Vens rekao na Mihnenskoj bezbednosnoj konferenciji i adekvatno dočarava stagnaciju transatlantskih odnosa i novi spoljnopolitički kurs Trampove administracije prema Starom kontinentu. Transatlantske podele, ranije fokusirane oko pitanja vojnog finansiranja, partnerstva u okviru NATO te pitanja ekonomije, sada su produbljene agresivnom retorikom o civilizacijskim, ideološkim i kulturnim pitanjima, što osim društvene polarizacije u Americi preti da stvori sličnu klimu i unutar Evropske unije i njenih država članica (moguće čak uz učešće Vašingtona).

Premda se može debatovati da Evropa nije glavna tačka Nacionalne strategije (to je Zapadna hemisfera, Azija ili čak unutrašnja politika) reč “Evropa” pomenuta je čak 48 puta, mada je “EU” pomenuta samo jednom, zajedno sa drugim međunarodnim akterima koji ugrožavaju političku slobodu. Tako, iako je samo jedna od komponenti nove Trampove strategije nacionalne bezbednosti, poglavlje koji govori o Evropi (podnaslova: “Promoting European Greatness”) možda i najbolje sažima novu “trampovsku” spoljnu politiku. Prisutna je već tradicionalna kritika preregulisanog ekonomskog modela i nedovoljnog trošenja na vojsku, ali ono što je “trampovsko” u novoj Strategiji zapravo je ono vrednosno, ideološko i kulturno.

Konkretno, u pitanju je kombinacija vrednosnih i kulturnih pitanja (pogotovo migracija), interesa američkih ekonomskih i poslovnih krugova, odgovornosti za povećavanje finansiranja u domenu tvrde bezbednosti i pitanja odnosa sa Rusijom. Po svim ovim tačkama, smatraju u Administraciji, SAD i EU stoje na oprečnim stanovištima.

Krenućemo od najzabrinjavajućeg i najnovijeg sastojka i dimenzije prekookeanskih odnosa povodom koje su, sve do ove Strategije, Brisel i Vašington stajale rame uz rame na istim pozicijama. Drugim Trampovim dolaskom to se pak menja. U pitanju je, za Evropljane poprilično zabrinjavajuć, diskurs o “gubitku civilizacijskog samopouzdanja”, gubitku nacionalnog identiteta i mogućnosti da će Evropa za 20 godina biti neprepoznatljiva. Prisutna je i kritika na račun cenzure, slobode govora i “subverzije demokratskih procesa” od strane vlada zemalja članica sa “nestabilnim manjinskim vladama koje umnogome krše osnovne demokratske principe” i suzbijaju opoziciju – lako je pretpostaviti koju. Mešanje u unutrašnje poslove se više ni ne krije – Strategija govori o porastu evropskih “patriotskih” partija kao o razlogu za optimizam. "Patriotske" partije zapravo predstavljaju Trampove glavne ideološke saveznike koji bi u idealnom scenariju mogli da preoblikuju Evropsku uniju prema njegovom ukusu. To su stranke poput AfD-a, Nacionalnog saveza i britanskog Reform-a koje dele Trampu bliske pozicije, pogotovo povodom migracija (kao glavno unutrašnje političko pitanje od kad se Tramp vratio u Belu kuću), drugih socijalnih i demografskih pitanja i odnosa prema Briselu i Uniji.

Sem vrednosnog momenta, glavni problem iz ugla (dela) Evrope je američka percepcija i vizija odnosa sa Rusijom. Dok se o Rusiji govori prilično blago i izbegava pominjanje odgovornosti za invaziju i rat, Evropa se kritikuje zbog sabotiranja mirovnih pregovora. Za razliku od prethodne Trampove Strategije iz 2017, Rusija se više ne opisuje kao revizionistička sila već se govori o nužnosti ponovnog uspostavljanja strateške stabilnosti sa Moskvom. Zapravo, dosta se toga u Strategiji „poklapa se sa ruskom vizijom“ (kako kaže Dimitrij Peskov) – poput podele odgovornosti, odnosno smanjene posvećenosti evropskoj odbrani, najave kraja ekspanzije NATO, mirovnih pregovora i odnosa prema Ukrajini ili podrške „patriotskim“ strankama, od kojih su mnoge ako ne proruski orijentisane, a ono bar ambivalentne.

Još jedna tradicionalno relevantna dimenzija američko-evropskih odnosa je ekonomija, gde Trampova administracija Uniji zamera preregulisanost ekonomije te neujednačenu robnu razmenu, pozivajući na otvaranje evropskog tržišta američkim proizvodima. Retorika povodom ovog pitanja nije nova, ali je svakako radikalnija. Osim toga, Trampova ekonomska i carinska politika u zadnjih godinu dana i novi trgovinski ugovor potpisan između EU i SAD-a u julu mesecu, vođeni principima balansirane razmene tereta, dokazuju da su prazne reči daleka prošlost. Blisko ovome, u sferi oblasti ne treba čitati samo Nacionalnu strategiju da bismo otkrili prirodu odnosa SAD-EU. Pravac podele odgovornosti i smanjivanja posvećenosti Amerike evropskoj odbrani naslućuje se u skorašnjim događajima poput kupovine američkog oružja za potrebe Ukrajine i povećanja doprinosa za NATO na 5% BDP-a.

Uloga i mešanje Amerike u Evropi predstavlja se gotovo kao akt benevolentnosti, pomoć u ispravljanju trenutnog pravca i odgovornost, pa i pomoć da Evropa „ostane evropska“. Osim toga, ona je ta koja će posredovati i preuzeti diplomatsku incijativu usmerenu na uređivanje odnosa Evrope i Rusije. Sve ovo istovremeno predstavlja kontradiktornost i paternalizam jer se u Strategiji naglašava značaj nezavisnosti, poštovanja suverenosti država i užeg poimanja nacionalnog interesa (America First), dok je istovremeno jasno uočljiva težnja da se evropska pitanja rešavaju bez Evrope ili sa Evropom u drugom planu. Prioritetno je okončanje neprijateljstava i uspostava strateške stabilnosti sa Rusijom, iako se ne vodi računa o tome da bi upravo strateška (ne)stabilnost Evrope mogla biti nova polazna osnova za neki budući sukob, o čemu svedoči Nacrt plana za Ukrajinu i reakcije na isti.

Tako, u ovim izazovnim vremenima pitanje budućnosti saradnje između EU i SAD, barem za vreme tekućeg Trampovog mandata, ostaje širom otvoreno, baš kao i pitanje budućnosti EU – da li će ovu neželjenu priliku iskoristiti da sebe transformiše u relativno nezavisnu silu i aktera u međunarodnim odnosima ili će postupati po diktatu SAD, prepuštajući inicijative u domenu evropske bezbednosti, čak i dozvoliti ekstenzivno mešanje u “unutrašnja” pitanja i pitanja budućnosti same Unije?

Autor: Stefan Mandić