foto:  DC Studio / Freepik

Iako je od održavanja Minhenske bezbednosne konferencije prošlo nešto više od mesec dana, njeni zaključci ostaju izrazito relevantni za razumevanje aktuelnih globalnih previranja. Razlog za to leži u činjenici da su se brojni trendovi najavljeni u Minhenu u međuvremenu dodatno intenzivirali – od eskalacije bezbednosnih kriza do sve jasnijeg redefinisanja spoljnopolitičkih prioriteta velikih sila. Upravo zato, analiza ove konferencije pruža važan okvir za razumevanje položaja Evrope, ali i Zapadnog Balkana, u savremenom međunarodnom poretku.

U tom kontekstu, posebno se otvara pitanje sposobnosti Evropske unije da odgovori na promene u globalnom okruženju, kao i pozicije Zapadnog Balkana koji se sve više suočava sa posledicama promenjene dinamike unutar Unije i šireg transatlantskog okvira. Ovi procesi imaju direktne implikacije i na politiku proširenja, čija se dinamika sve više uslovljava geopolitičkim, a sve manje normativnim faktorima.

Svet koji se ne reformiše, već demontira

Minhenska bezbednosna konferencija 2026. godine, održana po 62. put pod simboličnim nazivom „Under Destruction“, došla je u trenutku intenzivne globalne nestabilnosti i ubrzane transformacije međunarodnog poretka. Za razliku od ranijih godina, kada je konferencija pre svega služila kao forum za razmenu stavova, ovogodišnji skup odvijao se paralelno sa nizom konkretnih bezbednosnih kriza: od najava o preusmeravanju američkih vojnih kapaciteta ka Bliskom istoku, preko eskalacije odnosa sa Iranom, do sve izraženijeg redefinisanja globalnih prioriteta Sjedinjenih Američkih Država.

Centralna ideja ovogodišnjeg izveštaja može se sažeti u tvrdnji da se globalni poredak više ne reformiše, već postepeno demontira. Umesto prilagođavanja postojećih institucija, sve je izraženija praksa njihovog zaobilaženja ili potiskivanja, dok politički akteri sve češće biraju kratkoročne, interesno vođene poteze. Ovakva „transakciona logika“ postaje dominantan obrazac međunarodnih odnosa, u kojem se savezništva i pravila ne podrazumevaju, već se stalno iznova pregovaraju. Upravo ta promena posebno pogađa Evropu, čija je bezbednosna arhitektura decenijama bila zasnovana na relativno stabilnoj i predvidivoj ulozi Sjedinjenih Američkih Država.

Transatlantski odnosi pod pritiskom

Kriza transatlantskih odnosa bila je u samom fokusu ovogodišnje konferencije. Pored kontinuiranih zahteva Vašingtona za većim evropskim ulaganjima u odbranu, dodatne tenzije izazvale su i američke spoljnopolitičke pozicije, uključujući kontroverzne stavove u vezi sa Grenlandom, koji su dodatno otvorili pitanje prirode savezništva unutar Zapada.

Iako su zvanične poruke američkih predstavnika nastojale da reafirmišu partnerstvo sa Evropom, u pozadini ostaje jasna činjenica da se američka spoljna politika sve više vodi principima strateške selektivnosti i nacionalnog interesa. Najave o preusmeravanju fokusa ka Indo-Pacifiku i drugim regionima dodatno pojačavaju percepciju da evropska bezbednost više nije primarni prioritet Vašingtona.

Selektivni fokus i ograničenja međunarodnih foruma

Paradoksalno, neke od najhitnijih globalnih kriza ostale su na marginama same konferencije. Uprkos rastućim tenzijama sa Iranom, koje su ubrzo nakon Minhena eskalirale u direktne vojne operacije, ova tema nije zauzimala centralno mesto u zvaničnim diskusijama.

Slično tome, širi spektar globalnih bezbednosnih izazova – od intervencija u Latinskoj Americi do borbe protiv transnacionalnog kriminala – ostao je van fokusa, što dodatno ukazuje na određeni raskorak između političkog diskursa i realnih bezbednosnih dinamika. Ovakva selektivnost u pristupu otvara pitanje sposobnosti postojećih foruma da adekvatno odgovore na kompleksnost savremenih pretnji.

Evropa između ambicije i zavisnosti

U takvom okruženju, Evropa se suočava sa dvostrukim pritiskom – spoljnim, u vidu bezbednosnih izazova i slabljenja američke podrške, i unutrašnjim, kroz sopstvenu institucionalnu fragmentaciju. Iako su na nivou NATO-a i Evropske unije najavljena značajna povećanja izdvajanja za odbranu, uključujući ambiciozne ciljeve do 2035. godine, ostaje otvoreno pitanje da li će ova sredstva biti dovoljna da nadomeste strukturne slabosti evropskog sistema.

Dodatni problem predstavlja i zavisnost od američke vojne i tehnološke infrastrukture, što otežava proces izgradnje istinske strateške autonomije. Upravo u tom raskoraku između političkih ambicija i operativnih kapaciteta leži jedan od ključnih izazova savremene Evrope.

Ovakve okolnosti imaju direktne posledice i na politiku proširenja Evropske unije. U uslovima rastuće geopolitičke neizvesnosti, proširenje sve više dobija stratešku dimenziju, ali istovremeno ostaje ograničeno unutrašnjim kapacitetima i političkom voljom država članica. Time se dodatno produbljuje jaz između deklarativne podrške integraciji Zapadnog Balkana i njenog stvarnog tempa.

Zapadni Balkan u senci globalnih promena

Za Zapadni Balkan, ovakva transformacija globalnog poretka nosi dodatne rizike. Slabljenje kohezije unutar Evropske unije i neizvesnost transatlantskih odnosa otvaraju prostor za jačanje uticaja drugih globalnih aktera, ali i za izraženiji povratak politike sfera uticaja.

U takvom kontekstu, region se sve više posmatra kroz prizmu strateških interesa velikih sila, a manje kao prostor integracije i stabilizacije. To dodatno naglašava značaj aktivnijeg i autonomnijeg pristupa evropskim integracijama, kao i jačanja unutrašnjih institucionalnih kapaciteta.

Trenutak rizika i prilike

Ovogodišnja Minhenska bezbednosna konferencija potvrdila je da se međunarodni poredak nalazi u fazi duboke transformacije, u kojoj se pravila sve manje podrazumevaju, a sve više pregovaraju. Evropa se u tom procesu suočava sa potrebom da redefiniše svoju ulogu: od oslanjanja na spoljne garancije ka izgradnji sopstvenih kapaciteta.

Iako ovaj trenutak nosi značajne rizike, on istovremeno predstavlja i priliku za strateško repozicioniranje. Evropska unija više nema luksuz strateške pasivnosti, već se nalazi pred imperativom da uskladi političke ambicije sa operativnim kapacitetima.

Ključno pitanje ostaje da li će Evropska unija uspeti da premosti jaz između političkih ambicija i operativne realnosti u svetu koji postaje sve nepredvidiviji, kao i da li će u tom procesu Zapadni Balkan posmatrati kao periferni prostor ili kao integralni deo svoje buduće stabilnosti i bezbednosti.

 Autorka: Ivana Janković