O nemačko-francuskom predlogu: SLOJEVI I NIJANSE PONUĐENOG REŠENJA

Foto: unsplash.com

I nezavisno od puta ka EU, postoje jasni argumenti koji idu u prilog novom dogovoru Beograda i Prištine. Prvi je da zamrznuti konflikt ne podrazumeva status kvo. Drugi je da većina problema između srpske i albanske strane ne može biti trajno rešena bez novog sporazuma koji će se doticati i statusa. Treći je konstanta koja se neće promeniti: bez obzira na geopolitičke konstelacije, Albanci Srbiju neće doživljavati kao svoju državu, a Srbi, uprkos integraciji u kosovski sistem, Srbiju vide kao državu u kojoj žive i u čije institucije imaju poverenje.  

Nakon rasprave u Narodnoj skupštini, „nemačko-francuski” ili „evropski” predlog i dalje sadrži značajne nepoznanice. Nije jasno da li je predloženi, nikada u potpunosti objavljen, tekst i dalje podložan promenama. Takođe, nije izvesno da će ga obe strane u dijalogu na kraju prihvatiti iako su se „u načelu” saglasile s njim. I najvažnije, uprkos najavi predlagača, javnost nije u potpunosti ubeđena u domet sankcija koje mogu da uslede zbog eventualnog odbijanja sporazuma.

Postavljaju se pitanja: da li, na osnovu informacija kojima raspolažemo, možemo tvrditi da je reč o priznanju Kosova? Šta može biti direktna posledica ovog sporazuma? Da li nam je sporazum uopšte potreban?

Pre svega, bitno je naglasiti nekoliko ključnih promena koje su s predlogom usledile. Prvo, postoji jedinstvo i usaglašenost između EU i SAD oko teksta sporazuma i namere da Beograd i Priština što skorije potpišu predloženi dokument. U zemlje koje podržavaju sporazum spada i pet članica EU koje dosad nisu priznale jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova. Drugo, sporazum za medijatore procesa predstavlja novi pregovarački okvir i normalizaciju odnosa usmerava ka srednjoročnom sporazumu koji će imati statusni element. Treće, kao formalno novi pregovarački okvir, ovaj proces postaje dodatni politički uslov pred Srbijom u daljem procesu pristupanja Evropskoj uniji.

Priznanje, uz smokvin list

U obraćanju Narodnoj skupštini, predsednik države je istakao da se medijska verzija sporazuma u 90% poklapa sa stvarnim tekstom sporazuma. Takođe, da se to odnosi i na spornu tačku 4. koja predviđa: „Strane polaze od pretpostavke da nijedna od njih ne može predstavljati drugu stranu u međunarodnoj sferi ili delovati u njeno ime. Srbija se neće protiviti članstvu Kosova u bilo kojoj međunarodnoj organizaciji.” Takođe, u članu 2. se navodi da će se obe strane rukovoditi Poveljom Ujedinjenih nacija, „posebno onim o suverenim pravima država, poštovanju njihove nezavisnosti, autonomije i teritorijalnog integriteta, pravu na samoopredeljenje i zaštiti ljudskih prava i nediskriminacije.”

Pored ostalih tačaka koje bi trebalo da normalizuju slobodu kretanja i ostvarivanje prava pojedinaca, izvesno je da je osnovna namera „nemačko-francuskog” sporazuma deblokada članstva Prištine u međunarodnim organizacijama, gde bi se od Beograda verovatno zahtevao prekid politike otpriznavanja i „konstruktivna tišina” prilikom apliciranja Prištine za članstvo u različitim međunarodnim telima. Ipak, iako sporazum jasno definiše Srbiju i Kosovo kao dva odvojena politička sistema, preambula dokumenta nudi Beogradu „smokvin list” u formulaciji „bez prejudiciranja različitih stavova stranaka o osnovnim pitanjima, uključujući pitanje statusa”.

Poredeći nezvaničan tekst ovog sporazuma sa Sporazumom dve Nemačke, Pavle Kilibarda u autorskom tekstu za Kossev navodi da se priznanje „ne spominje, ali ono je tu sadržano kao puno, de jure priznanje strane države”, te da „pravo na teritorijalni integritet, nepovredivost granica, zabrana upotrebe sile, pravo na nezavisno predstavljanje u međunarodnim odnosima” pripadaju državama, kao i da bi ovim formulacijama Srbija „bespovratno priznala nezavisnost Kosova, a za njom bi verovatno usledile i druge države koje to još uvek nisu učinile”.

Interes za nastavak pregovora

Međutim, u političkom smislu ostaju dve nepoznanice. Prva, da li diskutujemo o finalnoj verziji teksta, odnosno postoji li mogućnost ublažavanja određenih formulacija. Drugo, budući da je očigledno fokus na zemljama „nepriznavačima” koje su članice EU i NATO, pitanje je da li će ovakva forma sporazuma zaista dovesti do promene stava kod svih zemalja. Stoga, verovatno da potpisivanje francusko-nemačkog predloga ne bi automatski dovelo do formalnog priznanja nezavisnosti Kosova od strane „nepriznavača”, ali bi sudeći po formulacijama koje su iznete, potpisivanje dokumenta u kombinaciji sa snažnim američkim i nemačkim pritiskom moglo da vodi ka mekšem stavu ovih zemalja u pogledu članstva Kosova u međunarodnim organizacijama koje ne uključuju i Ujedinjene nacije.

Bez obzira na odredbe nemačko-francuskog sporazuma, važno je istaći da postoje mnogi razlozi zbog kojih Beograd ima interes da nastavi pregovore i dođe do određenih rešenja. Rezultati istraživanja projekta „Nationals” iz 2022. pokazuju da su građani najviše bili saglasni sa sledećim nacionalnim interesima: Fizička bezbednost Srba na Kosovu i mogućnost da normalno žive i rade (73,1%), očuvanje kulturno-istorijskog nasleđa i duhovne baštine Srba na Kosovu (65,8%), kao očuvanje pravoslavnih manastira (68,1%).

Sever Kosova, uprkos procesima integracije, i dalje predstavlja prostor visokog bezbednosnog rizika usled mera Prištine da potpuno kontroliše ovaj deo teritorije i želje većinski srpskog stanovništva da ostane povezano sa Srbijom. Direktna posledica takvog stanja su izrazito negativni trendovi koje je istraživao NGO „Aktiv”. Svaki drugi ispitanik ne vidi sebe na Kosovu u narednih pet godina, dok druga polovina ispitanika ili čeka da im se ukaže prilika ili je već donela odluku da napusti Kosovo. Ovaj podatak već godinama unazad ukazuje na alarmantno loše stanje u kojem Srbi na Kosovu žive, a za mnoge od njih je odlazak sa Kosova percipiran kao jedino rešenje. Skoro 50% ispitanika navodi pitanje bezbednosti, političku nestabilnost i manjak prava kao faktore koji ih opredeljuju da napuste Kosovo.

Takođe, nezavisno od puta ka EU, postoje jasni argumenti koji idu u prilog novom dogovoru Beograda i Prištine. Prvi je da zamrznuti konflikt ne podrazumeva status kvo. Naprotiv, konflikt se održava ekscesnim situacijama, uz realnu opasnost od mogućih većih sukoba. Drugi je da većina problema između srpske i albanske strane, uključujući pitanja ličnih karata, registarskih tablica, različitih dozvola i licenci, ne može biti trajno rešeno bez novog sporazuma koji će se doticati i statusa. Treći je konstanta koja se neće promeniti kod obe nacije: bez obzira na geopolitičke konstelacije, Albanci Srbiju neće doživljavati kao svoju državu, a Srbi, uprkos integraciji u kosovski sistem, Srbiju vide kao državu u kojoj žive i u čije institucije imaju poverenje.

U navedenim okolnostima, očekivana politička gimnastika Srbije je da ne načini bilo kakav korak koji bi značio formalno priznanje nezavisnosti Kosova i time doveo do trajne unutarpolitičke nestabilnosti, da osigura poseban status za srpsku zajednicu i kulturnu baštinu na Kosovu kroz formiranje ZSO, kao i da obezbedi dalji nesmetani put ka punopravnom članstvu u EU.

Stefan Surlić

RESECO

Analiza je prvobitno objavljenja u 93. broju biltena Progovori o pregovorima