Regulisanje platformskog rada na nacionalnom nivou u državama članicama Evropske unije

foto: Brett Jordan na Unsplash

Platformsko tržište rada: Izazovi i regulacija u Evropskoj uniji

Platformska ekonomija jedan je od glavnih trendova i izazova na evropskom tržištu rada. Procenjuje se da rad na digitalnim platformama kao što su Uber, Wolt, Freelancer, Deliveroo i druge na nivou Evropske unije (EU) obavlja oko 28 miliona ljudi, kao i da će do 2025. godine taj broj porasti na 43 miliona.[1]

Problem kod ovakvog vida rada predstavlja to što se većina pravila koja regulišu uslove rada na EU i nivou država članica odnosi samo na zaposlene, što nije slučaj sa oko 5.5 miliona pogrešno kvalifikovanih platformskih radnika. Oni se često pogrešno posmatraju kao samozaposleni, odnosno nezavisni izvođači radova dok zapravo posluju pod sličnim pravilima i nivoom kontrole koja važe za obične zaposlene, dok im je sa druge strane ograničen pristup radnim i socijalnim pravima. Dodatno, specifični izazovi algoritamskog upravljanja u okviru platformi nisu regulisani postojećim zakonima o radu na nivou EU.

Regulisanje rada na platformi u državama članicama Evropske unije

Regulisanje platformskog rada na nivou država članica EU raznovrsno je, razvija se neujednačeno i uglavnom se odnose na sektore usluga vožnje ili dostave hrane. Grčka, Španija, Francuska, Italija i Protugal usvojile su zakone koji su usmereni na poboljšanje radnih uslova i pristup socijalnoj zaštiti u platformskom radu, dok su zemlje poput Finske, Austrije i susedne Hrvatske položaj platformskih radnika regulisale širim, ne-platformskim zakonodavnim inicijativama.[2]

U Grčkoj je novi zakon o radu (4808/2021) usvojen 2021. godine. On definiše platformski rad, ugovorni odnos između platformi i pružalaca usluga, te prepoznaje dva oblika zapošljavanja: ugovor o nezavisnim uslugama ili „ugovor o projektu“ i ugovor o zaposlenju sa zavisnim radnim odnosom. Takođe, uvodi pretpostavku protiv kvalifikovanja ugovornog odnosa kao „zavisnog zapošljavanja“ navođenjem uslova koje pružalac usluga treba da ispuni kako ne bi bio smatran zavisnim radnikom. Najzad, zakon im garantuje i sindikalna prava, kao što su pravo na zastupanje profesionalnih interesa, pravo na štrajk, pravo na kolektivno pregovaranje i sklapanje kolektivnih ugovora. Zakon još reguliše i zdravstvene i bezbednosne uslove svih radnika bez obzira na vrstu ugovora kojim su povezani sa platformom.[3]

Španski zakon o dostavljačima (Kraljevski dekret br. 9/2021) usvojen je takođe 2021. godine i pod određenim okolnostima prepoznaje platformske dostavljače hrane i paketa kao zaposlene, umesto kao nezavisne izvođače, stavljajući teret dokazivanja nezavisnosti na platformu. Novi zakon takođe zahteva od kompanija da pruže sindikatima detalje o tome kako, između ostalog, njihovi sistemi veštačkog upravljanja dodeljuju poslove i procenjuju radnike.[4]

Ovaj zakon predstavlja pionirski propis u EU usvojen u okviru konsultacija socijalnih partnera u skladu sa članom 154 Ugovora o funkcionisanju Evropske unije (TFEU),[5] a promovisan je i od strane Evropske komisije kao moguće rešenje za izazove vezane za radne uslove u platformskom radu.

Francuska je revizijom Zakona o radu (2016-1088) 2016. godine, postala jedina članica EU koja pruža određena radna i socijalna prava platformskim radnicima bez obzira na sektor ekonomske aktivnosti.[6] Zakon je posebno usmeren na tehnološki i ekonomski zavisne samozaposlene osobe dajući im pristup dobrovoljnom osiguranju od nesreća na radu, obzirom da su platforme u obavezi da im plaćaju premije ili kolektivno osiguranje. Platformskim radnicima garantovano je pravo na osnivanje sindikata, kolektivne akcije i nastavak obrazovanja i validaciju stečenog iskustva. Takođe, Francuska je 2019. godine usvojila i zakon o transportu koji, između ostalog, reguliše i platformski rad uvođenjem dobrovoljne povelje kroz koje platforme nude prava i obaveze dostavljačima, dok ih klasificira kao nezavisne izvođače.[7]

U Italiji, na regionalnom nivou u Pijemontu i Laciju zakonima su regulisani uslovi rada i socijalna zaštita platformskih radnika poboljšavajući radna i socijalna prava svih bez obzira na njihov status zaposlenja.[8] Dodatno, Italija je 2019. godine usvojila i nacionalni zakon radi poboljšanja radnih uslova samozaposlenih dostavljača hrane.[9] Ovaj zakon pruža pravo na informacije i transparentne uslove rada; zabranjuje plaćanje po zadatku, već se satnice određuju na osnovu minimalne plate koja se plaća na osnovu kolektivnih ugovora koji se primenjuju na radnike u sličnom sektoru; kao i pravo na dopunske isplate za noćni rad, rad za vreme praznika i rad obavljen u drugim izuzetnim okolnostima.

Najzad, u Portugalu je 2018. godine usvojen zakon o digitalnim radnim platformama u sektoru putničkog transporta koji ima za cilj regulisanje aktivnosti individualnog plaćenog prevoza putnika običnim vozilima (Zakon br. 45/2018 - Zakon o elektronskim platformama za usluge prevoza putnika).[10] Njime se propisuje da samo pravna lica mogu biti angažovana od strane platformi za vožnju vozila i osigurava ograničenja radnog vremena. Takođe, portugalska vlada je 2023. godine predstavila Agendu za dostojan rad (Zakon br. 13/2023), kojom se menjaju Zakon o radu. Ključne izmene relevantne za platformski rad uključuju: postavljanje kriterijuma za pretpostavku zaposlenja između operatora platforme i samozaposlenih radnika, algoritamsko i veštačko upravljanje, transparentne informacije i otkazivanje kolektivnih ugovora, autsorsing i kolektivni radni odnosi.[11]

Regulisanje rada na platformi u Evropskoj uniji

Manjak zakona koji regulišu platformski rad na nivou država članica i EU dovodi do višestrukih problema. Zbog pogrešne klasifikacije, deo platformskih radnika ne uživaju prava i zaštitu EU i nacionalnog radnog zakonodavstva. Takođe, pogrešna klasifikacija negativno utiče i na prilive prihoda u javne budžete država članica jer samozaposleni često plaćaju niže poreze i retko uplaćuju socijalnu zaštitu. Najzad, zbog različitih pristupa država članica radu na platformama, manjka i heterogenih odluka nacionalnih sudova o radnom statusu, digitalne radne platforme se suočavaju sa pravnom nesigurnošću i preprekama za širenje svog poslovanja. To sprečava održiv rast platformske ekonomije u EU i dovodi do opšte fragmentacije jedinstvenog tržišta.[12]

Ovi izazovi ukazuju na to zašto je, pre svega, potrebno regulisati platformski rad na nivou EU.

Iz tog razloga, ministri za zapošljavanje i socijalna pitanja na nivou EU postigli su u februaru 2024. godine privremeni sporazum o Direktivi o radu na platformi.[13] Nakon što se formalni koraci usvajanja završe, članice će imati dve godine da uključe odredbe direktive u svoje nacionalno zakonodavstvo, što će osigurati tačno određivanje radnog statusa platformskih radnika i time im omogućili pristup radnim i socijalnim pravima.

Autorka: Anja Jokić,

Master politikološkinja