Usvojena Reformska agenda Republike Srbije: 98 koraka ka ubrzanom članstvu u Evropskoj uniji

foto: Medija centar

Na jučerašnjnoj sednici, dana 3. oktobra 2024. godine, Vlade Republike Srbije usvojila je dugo iščekivanu Reformsku agendu. Ovaj sveobuhvatan strateški dokument dolazi kao rezultat novog pristupa Evropske unije (EU) politici proširenja na Zapadnom Balkanu, oličenom u novom Planu rasta. Zasnovan na četiri stuba, Plan rasta je državama regiona ponudio mogućnost sektorskog uključivanja u različite aspekte jedinstvenog tržišta EU, ali i uslovno obećao čak 6 milijardi evra kroz novoustanovljeni Instrument za reformu i rast – 2 milijarde bespovratnih sredstava i 4 milijarde u formi povoljnih kredita.

Srbiji bi, kao najmnogoljudnijoj državi i najvećoj ekonomiji regiona, trebalo da pripadne bezmalo 1,6 milijardi evra do kraja 2027. godine, što u vidu direktne budžetske podrške, što kroz Investicioni okvir za Zapadni Balkan (Western Balkans Investment Framework – WBIF). Međutim, da bi se ova dobrano uvećana finansijska podrška regionu ostvarila, države Zapadnog Balkana pozvane su da, u konsultacijima sa Evropskom komisijom, pripreme svoje pojedinačne Reformske agende sa konkretnim setom reformskih mera od čijeg bi ispunjenja zavisilo povlačenje novčanih sredstava.

Četiri reformske oblasti i 98 mera: Šta sadrži Reformska agenda Srbije?

Napominjujući da Reformska agenda Srbije formalno tek treba da bude usvojena od strane Komiteta za IPA (Instrument for Pre-accession Assistance) u kojem su predstavljene sve države članice, ali i uz pretpostavku da ta procedura ne bi trebalo da dovede do suštinskih izmena ovog dokumenta, već sada se može pristupiti njegovoj analizi.

U pogledu strukture, Reformska agenda Srbije sačinjena tako da sadrži četiri velike oblasti javnih politika od kojih je svaka podeljena na dve ili više podoblasti. Svaka od podoblasti sadrži najčešće jednu ili dve, nekada pet ili čak sedam reformi koje u njoj treba da budu sprovedene. Na kraju, sprovođenje ovih, inicijalno šire postavljenih reformi se potom operacionalizuje nizom vrlo konkretnih aktivnosti ili mera, sa jasno naznačenim vremenskim rokom za njihovu implementaciju. Može se zaključiti da Reformska agenda Srbije uključuje tačno 98 reformskih mera, od čega bi najmanje sedam moralo da bude sprovedeno do kraja tekuće godine, dok je kod njih četrnaest kao krajnji rok za sprovođenje predviđen decembar 2027. godine.

Evropska komisija, ali i celokupna zainteresovana evropska i domaća javnost, moći će da prati realizaciju aktivnosti i ocene ispunjenost prvih mera predviđenih Reformskom agendom već početkom 2025. godine, te potom na svakih šest meseci sve do kraja 2027. godine do kada bi u idealnom scenariju Srbija trebalo da ispuni svih 98 mera i povuče kompletan iznos od 1,58 milijardi evra iz Instrumenta za reformu i rast.

Kao što je već napomenuto, reformske mere raspoređene su u četiri velike oblasti javnih politika koje uključuju: razvoj poslovnog okruženja i privatnog sektora, zelenu i digitalnu tranziciju, ljudski kapital i osnove. Na prvi pogled, u oči upada činjenica da su osnove (demokratija, ljudska prava, borba protiv korupcije, pravosuđe i dr.) u Reformskoj agendi uvrštene tek kao poslednja oblast politika, mada bi po logici stvari one morale da idu na prvom mestu. Ne samo da je ovde reč o temama koje sačinjavu jezgro klastera 1 u pristupnim pregovorima sa EU, već je u samoj suštini Novog plana rasta osnaživanje fundamentalnih reformi u državama Zapadnog Balkana koje bi potom bile nagrađane obećanim finansijskim sredstvima. Naravno, to gde se osnove formalno nalaze u Reformskoj agendi ne mora imati nikakvog uticaja na njihovu poziciju među reformskim prioritetima Vlade. Da dokaže svoju suštinsku posvećenost reformama u oblasti demokratije i vladavine prava, Vlada Srbije će imati potrebu već u narednih nekoliko meseci.

Naime, samom Reformskom agendom, Vlada se obavezala da do kraja decembra, sprovede temeljnu reviziju biračkog spiska prema preporukama ODIHR-a (Office for Democratic Institutions and Human Rights) uz formiranje komisije koja bi uključila predstavnike opozicije i civilnog društva. Takođe, novi članovi Saveta REM-a morali bi biti izabrani kroz transparentan i inkluzivan postupak. S tim u vezi, Srbija se obavezala i da u ovom periodu donese novi Zakon o javnim medijskim servisima usklađen sa pravnim tekovinama EU i standardima Saveta Evrope, te da postojeći Zakon o elektronskim medijima i Zakon o javnom informisanju izmeni kako bi ih u potpunosti uskladila sa pomenutim evropskim standardima.

Pored toga, Srbiju očekuje i intenzivna zakonodavna aktivnost u oblasti krivičnog i porodičnog prava, ali i skoro usvajanje Akcionog plana za borbu protiv korupcije, kao i Akcionog plana za ostvarivanje prava nacionalnih manjina. Ispunjavanjem ovih, premda pretežno tehničkih mera, Srbija bi makar na prvom koraku demonstrirala ozbiljnost u sprovođenju svoje Reformske agende, dok bi se u narednim ciklusima od nje očekivali krupniji iskoraci i suštinska implementacija usvojenih propisa, strategija i akcionih planova. 

Zanimljivo je da primetimo da se u Reformskoj agendi Srbije gotovo u potpunosti ignoriše pitanje usaglašenosti sa Zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom (ZSBP) EU. Osim generalnog navoda da reforme mogu da „doprinesu progresivnom i kontinuiranom usklađivanju sa ZSBP EU, uključujući i restriktivne mere“, njome se ne propisuju niti eksplicitni, niti implicitni rokovi i mere koje Srbija namera da sprovede kako bi uvećala svoj stepen usaglašenosti sa spoljnom politikom Unije. Mada se može razumeti da je Srbija nastojala da izbegne da sebi kao uslov za dobijanje dodatnih finansijskih sredstava iz EU fondova nametne podizanje nivoa usklađenosti sa spoljnopolitičkim deklaracijama i merama EU, začuđujuće je da Evropska komisija nije u većoj meri zahtevala da ovo pitanje ipak bude deo Reformske agende Srbije, na čemu su insistirali pojedini poslanici Evropskog parlamenta.[1] S druge strane, treba istaći da se Srbija Reformskom agendom još jednom obavezala da ni u kom slučaju neće dozvoli da se preko njene teritorije i/ili od strane pravnih subjekata registrovanih u Srbiji zaobilaze režimi restriktivnih mera EU, te je iskazala spremnost da pruži pomoć ispitivanju sumnjivih slučajeva zaobilaženja sankcija EU. Iako se ovakva vrsta „obavezivanja“ čini nedovoljno merljivom i opipljivom u poređenju sa ostatkom Reformske agende, te bi u duhu ovog dokumenta mnogo prikladnije bili propisati obavezu procentualnog podizanja nivoa usaglašenosti sa deklaracijama i merama Unije iz godine u godinu, čini se da je u ovom trenutku ovo maksimum koji Unija od Vlade Srbije može dobiti. 

Sve u svemu, Reformska agenda Srbije se svakako može ocenite kao sveobuhvatan i veoma ambiciozan strateški dokument. Direktni finansijski podsticaji koje je Unija ponudila, zajedno sa indirektnim koristima od postepenog uključivanja u jedinstveno tržište EU i produbljivanja regionalnih ekonomskih integracija, ali i mnogobrojnim društveno-ekonomskim benefitima koje usvajanja evropskih standarda sa sobom nosi, trebalo bi da posluže kao više nego dovoljni motivi Vladi Srbije da zaista odgovorno pristupi reformama na koje se ovim dokumentom obavezala. Rokovi za sprovođenje su već počeli da teku, a prvi rezultati bi trebalo da se vide nešto pre Nove godine, zajedno sa prvom tranšom vrednom oko 112 miliona evra.

Autor: Sava Mitrović

Istraživač-pripravnik Fakulteta političkih nauka & spoljni saradnik Centra za evropske politike