Sektorsko pristupanje Evropskoj uniji: Koliko je Zapadni Balkan zaista integrisan?
foto: Evropska unija
Od pokretanja Procesa stabilizacije i pridruživanja, Evropska unija (EU) je svoju strategiju proširenja na Zapadni Balkan gradila na idejama postepenog uključivanja regiona u različite sektore i javne politike Unije, kako bi ove države unapred pripremila za izazove punopravnog članstva. Zaključivanjem ugovora o osnivanju Energetske i kasnije Transportne zajednice za Jugoistočnu Evropu, Zajedničkog evropskog vazdužnog prostora, te šest sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa državama Zapadnog Balkana, EU i njene države članice nastojale su da region integrišu u različite aspekte jedinstvenog tržišta već u toku samog pristupnog procesa. Od ovih sporazuma se očekivalo da države regiona podstaknu na usaglašavanje sa propisima i standardima koji važe u EU i tako ih približe članstvu. Međutim, ispostaviće se da je ovaj sektorski pristup imao ograničeni uticaj na procese pristupanja i da nije uspeo da proizvede očekivane transformativne efekte u državama Zapadnog Balkana. Sada Unija nastoji da, kroz predloženi Novi plan rasta za Zapadni Balkan, dodatno produbi integraciju regiona sa jedinstvenim tržištem EU, ali ovoga puta pokušavajući da to učini na sistematičan i na zaslugama zasnovan način.
Šta je do sada postignuto?
Premda je više od dve decenije od Solunskog samita na kojima je državama Zapadnog Balkana obećana tzv. evropska perspektiva, samo je Hrvatska uspela da postane punopravna članica Unije, bilo bi nepošteno reći da su za ostatak regiona ovo u potpunosti bile „godine koje su pojeli skakavci“. Zaključujući sporazume o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) sa EU i njenim državama članicama, ekonomije Zapadnog Balkana postale su deo evropske zone slobodne trgovine, uspostavljajući pravni osnov za sve dublju integraciju u jedinstveno tržište Unije. Uvođenjem obaveze progresivne harmonizacije nacionalnih zakonodavstava sa pravnim tekovina EU, SSP je otvorio vrata postepene sektorske integracije ekonomija regiona sa jedinstvenim tržištem Unije, te unapređenju saradnje država Zapadnog Balkana sa EU u mnogobrojnim oblastima. Imajući u vidu da je u periodu nakon 2010. godine – kada je većina ovih sporazuma stupila na snagu – trgovinska razmena EU i Zapadnog Balkana porasla za gotovo 130%, dok je izvoz regiona u EU više nego utrostručen,[1] pozitivni ekonomski efekti SSP-a su nesporno značajni. Činjenica da, i pored osnaženog prisustva drugih ekonomskih aktera u regiona, ubedljivo najveći udeo stranih direktnih investicija u region dolazi iz EU, predstavlja još jedan jasan pokazatelj ekonomske integrisanosti regiona sa EU.
Drugi primer sektorske integracije regiona delimično je sproveden u oblasti energetske saradnje. Naime, Unija (tada Zajednica) s jedne, odnosno države regiona s druge strane, krajem 2005. godine zaključile su Ugovor o osnivanju Energetske zajednice s osnovnim ciljem integrisanja regiona u tržište energije EU. Prihvatanjem da najvažnije pravne tekovine EU u oblasti energetike, odnosno pravila i principi koji važe na unutrašnjem tržištu gasa i električne energije EU, budu primenjivane i na njihovim tržištima, države kandidati otvorile su vrata postepenoj integraciji i u ovaj važan sektor jedinstvenog tržišta EU. Mada poslednji izveštaj Sekretarijata Energetske zajednice pokazuje da je nivo implementacije obaveza u državama Zapadnog Balkana uglavnom tek nešto više od 50% ili 60% – uz izuzetak BiH koja se nalazi na svega 35% – nema sumnje da saradnja pod okriljem Energetske zajednice podstiče ne samo postepenu integraciju regiona u energetsko tržište Unije, već Zapadni Balkan približava standardima i ciljevima EU kada su Evropski zeleni dogovor i borba s klimatskim promenama u pitanju.
Treći aspekt u kojem je EU nastojala da integriše Zapadni Balkan i pre njihovog stupanja u formalno članstvo jeste oblast transportne politike i transevropskih mreža. Osnivanjem Transportne zajednice, Unija je nastojala da države regiona, već neodvojivo uvezane sa evropskim tržištem, podstakne i na ubrzano usklađivanje sa evropskim pravilima u oblasti transporta, te posledično ubrza protok robe i ljudi u regionu. Tranzitni karakter Zapadnog Balkana čini ovaj region naročito važnim za evropsku privredu, zbog čega su EU i njene države članice bile veoma zainteresovane za uspostavljanje tzv. Zelenih i Plavih linija na ključnim graničnim prelazima kako bi olakšale transport kopnenim, odnosno pomorskim putevima. S tim u vezi, pod okriljem Transportne zajednice, vođeni su intenzivni pregovori i postignuti dogovori o uspostavljanju integrisanih graničnih kontrola (engl. one-stop shop) u, kako drumskom, tako i železničkom transportu. Ipak, s obzirom na tek delimičnu implementaciju aranžmana dogovorenih u okviru Transportne zajednice, ali i pre svega još uvek veoma nizak nivo razvijenosti saobraćajne infrastrukture u regionu, može se zaključiti da je Zapadni Balkan još uvek nedovoljno integrisani deo evropskog kopna. Nasuprot zajedničkom evropskom tržištu tesno integrisanih privreda 31 države (EU 27 + EFTA 4) i preko 450 miliona potrošača, mala tržišta Zapadnog Balkana još uvek su opterećena mnogobrojnim barijerama carinske i, pre svega, necarinske prirode, kako u odnosu prema EU, tako i između svojih ekonomija.
Novi plan rasta za Zapadni Balkan i šansa da se sektorski pristup unapredi?
Mada je dosadašnji sektorski pristup Zapadni Balkan približio Uniji u mnogim aspektima, on nije uspeo da podstakne dubinske reformske procese u ovim državama. Jedan od razloga je i taj šta su se ove inicijative mahom bavile uključivanjem regiona u različite aspekte jedinstvenog tržišta, bez da su insistirala da to bude praćeno reformama u fundamentalnim oblastima poput vladavine prave ili funkcionisanja demokratskih institucija. Štaviše, dosadašnja sektorska integracija nije bila zasnovana na meritokratskoj osnovi. Sve države regiona, bez obzira na stanje demokratije ili vladavine prava, postajale su deo ovih inicijativa kroz zaključivanje međudržavnih ugovora. Na ovaj način, države kandidati nisu bile naročito motivisane da se posvete internim reformskim procesima, niti da se dosledno pridržavaju svojih obaveza preuzetih zaključivanjem pomenutih sektorskih sporazuma, što je rezultovalo njihovim stagniranjem ili čak nazadovanjem u stepenu pripremljenosti za članstvo.
S druge strane, Novi plan rasta za Zapadni Balkan ima za cilj da unapredi dosadašnji pristup i delimično otkloni njegove nedostatke. Podsticajna struktura kreirana Novim planom rasta bazirana je na dve osnovne grupe pretpristupnih benefita. S jedne strane, državama Zapadnog Balkana biće omogućena dublja integracija u jedinstveno tržište EU, ali pod uslovom usaglašavanja sa pravilima i standardima koja važe na ovom tržištu, te istovremenom primenom obaveza iz Akcionog plana za Zajedničko regionalno tržište. Nudeći im mogućnost uključivanja u važne aspekte svog unutrašnjeg tržišta – između ostalog, da postanu deo Digitalnog tržišta EU i Jedinstvene zone plaćanja evrom što bi njihovim privredama donelo velike uštede i značajno olakšalo poslovanje – Unija želi da podstakne države kandidate da se što pre usklade sa tržišnim pravilima koja tamo važe, ali i prodube ekonomsku integraciju u sopstvenom regionu, te se tako pripreme za punopravno članstvo.
S druge strane, pored harmonizacije tržišne regulative i sprovođenja neophodnih socio-ekonomskih reformi, Plan rasta poseban naglasak stavlja i na reforme u fundamentalnim oblastima. Obezbeđujući dodatne 2 milijarde evra bespovratne pomoći i 4 milijarde evra u vidu povoljnih kredita, EU će finansijski dobrano nagraditi države koje ostvare napredak u reformama, te omogućiti nova kapitalna ulaganja u infrastrukturu kojima bi se region dodatno približio tržištu Unije. Na ovaj način, finansijski izdašan i na zaslugama zasnovan Plan rasta, mogao bi da značajno da unapredi dosadašnji sektorski pristup. Uvažavajući postojeće i otvarajući mogućnost za nove oblike sektorske integracije, EU nastoji da Planom rasta dodatno integriše region i pre njegovog punopravnog članstva. Dovodeći sektorsku integraciju u neposrednu vezu sa reformama u fundamentalnim oblastima, on otklanja najveći nedostatak dosadašnjeg pristupa, stvarajući preduslove za sveobuhvatnu transformaciju regiona postepeno sve više integrisanog u Evropsku uniju.
Autor: Sava Mitrović,
Istraživač-pripravnik Fakulteta političkih nauka & spoljni saradnik Centra za evropske politike
