(Perspektiva) Nina Čolić: Rado (ne) ide Srbin u vojnike

foto: BOŠ

„Rado ide Srbin u vojnike“ stih je koji poslednjih meseci doživljava drugu mladost, naročito nakon što je i zvanično najavljeno uvođenje obaveznog služenja vojnog roka za sve mlade muškarce u Srbiji. I dok ga jedni citiraju doslovno, oni drugi ga ipak koriste u sarkastičnom kontekstu. No, da bismo mogli uopšte da uplivamo u vode mirne diskusije i debate na ovu temu, dobro bi bilo najpre razjasniti jednu stvar - piscu ovih redova militarizam u osnovni jeste blisko stanovište, ali ne u kontekstu imperijalističkih ili ekspanzionističkih ideoloških komponenti, već iz ugla odbrane suvereniteta i, najprostije rečeno, zarad sigurnosti države u pogledu zaštite građana, a zbog čega je neophodno i negovanje kulture postojanja dobro obučenih i osposobljenih vojnih struktura.

Kao primer lične, na momente utopiji nalik, vizije u kom formatu vojska treba da postoji, poslužimo se primerom Švajcarske. Oružane snage Švajcarske, odnosno narodna vojska, stare su isto onoliko koliko i sama neutralnost države u pogledu oružanih sukoba u svetu, mada ne i unutar samih granica. Prema nekim podacima, profesionalni vojnici čine samo pet odsto od ukupnog broja vojnika, dok ostatak čine isključivo muškarci uzrasta od 19 do 35, a u nekim slučajevima i do 50 godina starosti. Zbog svoje neutralnosti švajcarske oružane snage učestvuju samo u mirovnim misijama. I tako posložene stvari zapravo i predstavljaju ideal kom treba težiti.

Ipak, iako Srbija možda nije geografski značajnije udaljena od Švajcarske, mentalitetom i državnim uređenjem razdaljina se meri u svetlosnim godinama. Dok Švajcarci, vrlo verovatno, ispraćaje u vojsku ni nemaju, kod nas su se na proslavama orili stihovi poput: „Zbogom prvi nerođeni sine; Zbogom, ružo, zbogom, ruzmarine; Zbogom, leto, jeseni, i zimo; Odlazimo da se ne vratimo”. Ukoliko na stranu ostavimo kakvu je pomenuta pesma dobila konotaciju tokom kraja prošlog milenijuma, u takvom mentalitetu ima nečeg, posve časnog i u isto vreme izuzetno morbidnog.

Kada je 2010. godine u Srbiji ukinuto služenje vojske za sve one koji ne žele da nose oružje, uvedena je profesionalna vojska od koje se očekivalo da će biti „motivisanija“ u odbrani nacionalnih interesa. Ipak, praksa je pokazala nešto sasvim drugo, budući da je, prema nekim procenama, samo u poslednjih pet godina istu napustilo oko 13.000 profesionalaca - zbog izuzetno loših uslova. Nisu retki slučajevi kada se može čuti da su vojsku napuštali čak i oni koji su se već od srednjoškolskih dana odlučivali za vojne škole, pa čak i po cenu da moraju državi da vrate po više hiljada evra „duga“, odnosno sredstava koje je država u njih tokom školovanja i uložila. Razlozi za napuštanje su mahom jednostavni - izuzetno loše plate i vrlo jasna kadrovska politika, odnosno unapređenja isključivo po političkoj, a ne po vojno-profesionalnoj liniji.

Očekivano, nameću se pitanja - kada država nije bila u stanju da obezbedi uslove i plate onima koji su se odlučili da svoje živote praktično prepišu državi i stave joj ih na raspolaganje, kako očekivati dobro organizovano služenje vojske u još većim kapacitetima? Kakvu će korist imati država, ali i sami građani, od vojnog roka koji traje 75 dana? Šta se i da li se uopšte išta može dobiti sa tako kratkim služenjem vojnog roka osim iskrivljene slike da svi oni koji eventualno prođu obuku imaju bilo kakvu predstavu o tome kako „stečena znanja“ i da primene? Gde će biti smešteni svi ti vojnici kada je veliki deo vojne infrastrukture decenijama zapušten, a na neke kasarne po unutrašnjosti, kako se može čuti, oko su bacili isti oni koji su deo sistema odbrane?

Već sa prvim detaljima o tome kako će služenje vojske izgledati, ako se to detaljima uopšte i može nazvati, pokazalo se da državni vrh još jednom preuzima korake ishitreno, bez konkretnog plana i programa, samo sa jednim ciljem - da se već dovoljno zbunjenom i sluđenom narodu dodatno pomuti razum i da se još jednom podelimo - na „patriote“ i „izdajnike“.

Opet se pokazalo na delu da, kada u društvu postoje gorući problemi, a u Srbiji je uvek gorući problem situacija na Kosovu i Metohiji, kao i odnedavno tema iskopavanja litijuma, „kec iz rukava“ za skretanje pažnje mora da bude izuzetno jak, što tema vojnog roka svakako i jeste, budući da se godinama unazad koristila upravo u takve svrhe.

Na kraju, kako generaciji koja ne zna šta je ni kosovski ciklus pesama, već uglavnom sluša pesme sa gomilom nabacanih reči vulgarnog i jeftinog značenja,  a ni školovanje uopšteno ne shvata ozbiljno, objasniti da vojska nije igrica u kojoj se skuplja najveći broj “hedšotova” i da se iz runde u rundu iznova nećete roditi i nastaviti igricu tamo gde ste stali pre nego što su vas „upucali“?

Nikako. Zato što priča o rodoljublju, patriotizmu ili nekom osećaju zahvalnosti zemlji odavno ne pije vodu. Zemlja u kojoj je mladima jasno stavljeno do znanja da se čast, poštenje i sve drugo gore nabrojano ni u kakvom obliku ne isplati, ne može da očekuje ništa manje nego da će, na prvi signal da će vojnog roka ponovo biti, krenuti i potraga za izgovorima kako isti izbeći, koje dioptrije ne prolaze na regrutaciji, da li su ravni tabani razlog za izuzeće i čuveni “prigovor savesti”.

Ma koliko se u teoriji  smatra da je sama ideja „prigovora savesti“ vrlo izmišljena i da služi isključivo kao izgovor, praksa u Srbiji svakako to demantuje. Kada sistem u državi sačinjavaju ljudi vrlo upitnog morala i etike, kada oni koji donose odluke u svojim biografijama imaju pregršt materijala za sudske predmete, a čija deca su važnija od druge dece i gotovo sigurno vojsku neće služiti, makar u zamišljenom formatu, nameće se pitanje da li imamo pravo da zameramo omladini što ne oseća da ima na bilo čemu da zahvali svojoj zemlji ili što nema poverenja da će je ista ičemu korisnom naučiti, a da za uzvrat svoj život treba da stavi na pauzu, pa makar i tih 75 dana.

Sve dok pojam „vojska“ bude asocijacija na režim, a ne na deo uređenog državnog sistema koji je potkrepljen patriotizmom, ni od mladih se ne može očekivati da sa osmehom na licu prihvate nešto što ni ne shvataju. Dokle god bude postojao znak jednakosti između države i vladajuće partije, ma koja na vlasti bila, neće rado ići Srbin u vojnike, već u emigraciju.

Autorka: Nina Čolić, Danas