Sara Vagenkneht: Nova nemačka gvozdena dama

foto: Ferran Cornellà

Prošlo je već dva meseca od poslednjih izbora koji su se održali u nemačkoj pokrajini Brandenburg, a koje su obeležili tesna pobeda socijaldemokrata (SPD) nad Alternativom za Nemačku (AfD), kolaps vladajućih Zelenih i Liberala, a odskora osnovani levičarski Savez razuma i pravde Sare Vagenkneht (BSV) počeo je svoj iznenadni uspon zauzimajući treće mesto, preteknuvši demohrišćane (CDU/CSU). Koalicioni razgovori između CDU/CSU, SPD i BSV u pokrajinama Tiringiji, Saksoniji i Brandenburgu za nastanak saveza i formiranje lokalnih vlada sporo teku i stalno su na ivici da propadnu – pogotovo jer Vagenknehtova ne popušta u pitanjima rata i mira što najviše utiče na pregovore koje predsednica stranke BSV u Tiringiji, Katja Volf, vodi sa CDU i SPD.

Premijer Brandenburga, Ditmar Vojtke, zajedno sa rukovodstvom SPD, od početka želi da formira koalicionu vladu sa BSV i CDU – strankom koja sama po sebi nije dovoljna za koaliciju. Razgovori između SPD i BSV uveliko pokazuju da ovo neće biti „brak iz ljubavi“ već hitno rešenje. Naime, BSV je ključan za formiranje vladajuće koalicije u sve tri pokrajine, pa ne čudi što je, sada bivši generalni sekretar Šolcovog SPD, Kevin Kinert predvideo da će biti „otvorena Pandorina kutija“ kada krenu pregovori sa Savezom Sare Vagenkneht. Upravo to BSV, koji je zauzeo treće mesto samo devet meseci nakon svog osnivanja, čini kreatorom politike u ove tri pokrajine – što je neprijatna realnost za CDU i SPD jer im najveću prepreku u koalicionim razgovorima čine Vagenknehtini uslovi na temu svetske i federalne politike.

Lokalni izbori ili deo mnogo veće slike

Ona insistira da se vlade u sve tri istočne pokrajine, uz učešće BSV, založe za više diplomatije povodom sukoba Rusije i Ukrajine, usprotive postavljanju američkih raketa dugog dometa u Nemačkoj i pozivaju na „zakon o amnestiji korona virusa“ kako bi se zaustavili tekući postupci. Ne samo CDU, već se i SPD bori sa ovim zahtevima.

S druge strane, novi predsednik državnog parlamenta u Tiringiji iz CDU, Tadaus Kenig, smatra da ako se CDU, BSV i SPD „fokusiraju na lokalnu politiku, postoje rešenja“ jer se „ne radi o spoljnoj politici“, već o pitanjima pokrajina, zato što je to „jedina opcija da se formira [lokalna] vlada bez AfD“. Diskusije između predstavnika ove tri partije se nedeljama vode iza zatvorenih vrata u Saksoniji i Tiringiji, još pre pre izbora u Brandenburgu. I poslanik Tiringije, Mario Fojt, i premijer Saksonije, Mihael Krečmer, takođe su se sastali sa Sarom Vagenkneht u Berlinu kako bi razmenili ideje. Do sada nije mnogo objavljeno o sadržaju tih razgovora.

Iako je AfD na drugom mestu ostale stranke ga neće razmatrati za koaliciju – istovremeno, Sara Vagenkneht nije isključila saradnju sa AfD tamo gde su njihovi partijski programi usklađeni – pa će stoga AfD imati tzv. „blokirajuću manjinu“, odnosno moći će da blokiraju sve odluke u Saksoniji, Tiringiji i Brandenburgu za koje je neophodna dvotrećinska većina u lokalnim parlamentima.

Populistička, ali ne i ekstremistička: „levi konzervativizam“ opasnost za desno krilo?

Međutim, Sara Vagenkneht je podjednako popularna među pristalicama kao i među vođstvom AfD. S druge strane, iz partije AfD se čuju opisi da BSV predstavlja strateški postavljenog, flagrantnog „trojanskog konja“ za interese Moskve koji pokušava da spreči istorijske pobede Alternative za Nemačku.

Sara Vagenkneht istovremeno šalje antimigrantske poruke biračima, zalažući se za korišćenje konvencionalnih izvora energije i kritikujući program zabrane dizel motora. Tako gledano, BSV je izgrađen kao političko-komercijalni projekat koji očigledno pokušava da pronađe svoje mesto između revizijske, ili čak oživljene, komunističke prošlosti i sve većeg protesta radničke klase, zabrinute za ekonomsku situaciju i migracione politike. Zato se svaki glas računa, a svaki glasač je dobrodošao.

Originalnost ove varijante postkomunizma leži u mešavini radikalnih socijalističkih teza i socio-kulturnog konzervativizma. Vagenknehtova se oslanja na pojave od kojih se građani groze: „vozovi ne polaze na vreme, morate čekati mesecima da zakažete pregled kod specijaliste, nedostaje nastavnika i mesta u vrtićima i nema dovoljno stanova“. Stoga se ona i njeni saveznici zalažu za ograničavanje migracija, ali podržavaju pravo na azil, pozdravljaju napredak i nove tehnologije, ali ne žele da se odreknu neobnovljivih izvora energije, podržavaju preduzetništvo, ali kritikuju velike korporacije, planiraju da povećaju socijalna davanja i penzije i da obnove socijalne pravde prema Nemcima uz zadržavanje sadašnjeg nivoa poreza. Naravno, ovi slogani su daleko od tipične levičarske agende i odjekuju kod biračkog tela partije AfD.

No, čini se da BSV, uprkos antimigrantskoj retorici, privlači natprosečno veliki broj birača migrantskog porekla, socijalno marginalizovanih i grupa sa niskim prihodima – strukture stanovništva koje tradicionalno glasaju za stranke levog centra. Razlog tome je da mnogi građani migrantskog porekla žive i rade u područjima gde se boje konkurencije zbog sve veće imigracije, pa su zato socioekonomski činioci glavno objašnjenje odluke o glasanju za BSV, a ne toliko migrantski status. To takođe objašnjava zašto BSV uživa mnogo veću podršku u istočnoj Nemačkoj, koja ima znatno niži BDP po glavi stanovnika i plate, i višu stopu nezaposlenosti i siromaštva od zapadnog dela. Konačno, deluje da priliv glasova sa centra i desnice potvrđuje poduhvat koji je Sara Vagenkneht preduzela radi stvaranja bloka koji eksploatisane staleže ujedinjuje, ne s progresivnim urbanim krugovima, već sa srednjim slojevima vezanim za mala i srednja preduzeća.

Drugim rečima, u nadi da će privući njihove pristalice u svoj BSV, Sara Vagenkneht je izjavila da su mnogi izabrali da glasaju za AfD „ne zato što su krajnji desničari, već zato što su besni“ tako nastojeći da pruži ukusniju alternativu protiv establišmenta, s ciljem da postane „jedna od glavnih partija u zemlji za 30-40 godina“ i da „fundamentalno promeni politiku“ u Nemačkoj tako što će u duhu industrijskog nacionalizma izvršiti korekciju ekonomskih pravila: moć tržišta mora biti ograničena, a grupe koje dominiraju slomljene. Državni intervencionizam će svakako biti restriktivan, ali će to biti cena koju treba platiti za postizanje ovih ciljeva.

Previše levo ili previše desno?

Ovakav razvoj događaja je prekretnica za nemački partijski sistem. Malo je ko mogao predvideti da će Nemačka, dugo poznata po nedinamičnoj i stabilnoj politici, postati epicentar novog evropskog populističkog revolta – a kamoli ovog koji dolazi i sa desnice i sa levice. Pa ipak, upravo to se dešava. Masovni odmak glasača od starih etabliranih stranaka, kao što su CDU i SPD, u ovom obimu se u Nemačkoj nikada do sada nije dogodio. Politikolog Endre Borbat smatra da za to postoje dve perspektive: jedna prema kojoj su nove stranke poput AfD ili BSV, reakcija na aktuelne događaje, kao što su razmirice u vladajućoj koaliciji ili opšte razočaranje u narodne stranke. Ali postoji i drugo, fundamentalno objašnjenje, koje pokazuje da je u toku sistematska transformacija, odnosno društvena promena, a „nove stranke to predstavljaju. Uveren sam da su razlozi (za ovo što se dogodilo na izborima) promene u društvu kroz nove teme kao što su migracije, evropske integracije ili klimatske promene. Ta pitanja stare velike stranke ne predstavljaju na dobar način.“

U narednom periodu imaćemo priliku da vidimo kako brend ekonomskog nacionalizma Sare Vagenkneht funkcioniše kao program vlasti. Onda ćemo imati odgovor na još jedno pitanje: da li ona zaista ima održiv plan za otklanjanje društvene nejednakosti u Nemačkoj? Ako Šolc ispuni svoje obećanje da će „deportovati u velikom stilu“, Vagenknehtova će možda otkriti da joj nedostaju migranti kada odu. I nema sumnje da će rezultati u narednim sedmicama pokrenuti daleko zanimljivije pitanje u vezi sa opštim izborima zakazanim za sledeću godinu: da li je Nemačka konačno pronašla političara sposobnog da probije njen ideološki zid?

Autor: Aleksa Jadžić