Reformska agenda Srbije: Brže u susret Evropskoj uniji?

foto: Evropska unija

Reformska agenda Srbije: Brže u susret Evropskoj uniji?

Plan rasta za Zapadni Balkan, paket mera Evropske unije vredan 6 milijardi evra, trebalo bi da udvostruči privredni rast regiona u periodu od 2024. do 2027. godine. Od ukupne sume, dve milijarde su predviđene kao bespovratna sredstva, dok će preostale četiri milijarde biti dostupne kroz niskokamatne kredite. Srbija može da povuče blizu 1,6 milijardi evra, najviše od svih ekonomija regiona.

Pola godine od predstavljanja Plana rasta, Evropska komisija je u maju 2024. donela Uredbu kojom se definiše izrada Reformskih agendi kao ključnih instrumenata za sprovođenje ovog plana. Reformske agende treba da ubrzaju proces pristupanja Uniji, uz vidljive reforme koje će ojačati institucionalni i ekonomski okvir regiona.

Prioritetne mere i reforme na agendi Srbije

Već početkom oktobra 2024. godine Vlada Srbije je usvojila Reformsku agendu Republike Srbije. Dokument sadrži četiri velike oblasti javnih politika: 1) Razvoj poslovnog okruženja i privatnog sektora; 2) Zelena i digitalna tranzicija; 3) Ljudski kapital i 4) Osnove. Svaka od oblasti sadrži dve ili više podoblasti, od kojih svaka dalje predviđa najčešće jednu, dve ili čak sedam reformi, poput razvoja poslovnog okruženja, unapređenja kvaliteta nastave i učenja, poboljšanja statusa pripadnika nacionalnih manjina,  borbe protiv organizovanog kriminala, promocije slobode izražavanja itd.

Kako je Vlada Republike Srbije došla do prioriteta Reformske agende?

Uredba o uspostavljanju instrumenta za reforme i rast za Zapadni Balkan propisala je svrhu reformskih agendi, sadržinu, uslove pod kojima je moguće finansiranje iz Plana rasta, učesnike u procesu donošenja i u procesu sprovođenja reformske agende, ali i nadzoru nad sprovođenjem i izveštavanju.

Određivanje prioritetnih reformi otežava činjenica da Srbija još uvek nema usvojen Plan razvoja, kao krovni razvojni dokument koji bi trebalo da uključuje reforme potrebne za ubrzanje pristupanja Evropskoj uniji ali i dostizanje ciljeva održivog razvoja kroz Agendu 2030. Slično je i sa drugim sektorskim strateškim dokumentima na čije se usvajanje čeka po nekoliko godina. Drugi način na koji bi bilo moguće odrediti prioritete je širok društveni dijalog sa svim zainteresovanim stranama kroz koji bi se došlo do zajedničkih prioriteta.

U nedostatku Plana razvoja i širokog društvenog dijaloga ostaje nejasno na koji način su se prioriteti našli u Reformskoj agendi. Na primer, sektor energetike je jedna od prioritetnih oblasti za finansiranje reformi u okviru oblasti Zelena i digitalna tranzicija, a kao jedno od obrazloženja za prioritizaciju se navodi doprinos energetike BDP-u od 4%. Međutim, u istom dokumentu se navodi da poljoprivreda, šumarstvo i ribarstvo u proseku u BDP-u učestvuju sa 6,2%. Može se postaviti pitanje zašto poljoprivreda nije jedna od prioritetnih oblasti?

Takođe, nisu jasni načini na koje su definisane prioritetne reforme unutar oblasti. Na primer, oblast Zelena i digitalna tranzicija kao jednu od reformi predviđa sprovođenje Akcionog plana za pravednu tranziciju i podrazumeva dva konkretna koraka, uspostavljanje Fonda za pravednu tranziciju (do decembra 2025.) i realizaciju pilot projekta prekvalifikacije i dokvalifikacije radnika zaposlenih u JP PEU Resavica i Kostolac do juna 2027. godine. Iako nisu poznati detalji u vezi sa uspostavljanjem i funkcionisanjem Fonda, navedeno je da će sredstva za Fond biti obezbeđena i kroz ,,...veće korišćenje kritičnih mineralnih sirovina kojima je naša zemlja bogata”. Pored toga, nepoznato je zbog čega su zaposleni u TE Kolubara izostavljeni iz projekta prekvalifikacije i dokvalifikacije, s obzirom na to da je Elektroprivreda Srbije krajem oktobra raspisala tender za izradu planova za prestanak rada dve najstarije termoelektrane u Srbiji, TE Kolubara u Lazarevcu i TE Morava u Svilajncu. Program prekvalifikacije radnika zaposlenih u ovim termoelektranama i dalje je nepoznat, a slična je sudbina i ostalih njihovih kolega zaposlenih u termoenergetskim postrojenjima širom zemlje. Obe ove mere pozivaju se na Akcioni plan za energetsku tranziciju -  dokument koji i dalje nije usvojen a od kog se očekuje da pruži odgovor na pitanje kakva će biti sudbina gotovo 30.000 radnika u energetskom sektoru koji će biti direktno pogođeni postepenim ukidanjem korišćenja uglja u Srbiji do 2050. godine. Strateški, zakonodavni i institucionalni okvir koji bi omogućio da se proces prelaska sa fosilnih goriva na obnovljive izvore energije sprovede na socijalno pravedan i ekonomski održiv način još uvek je u začetku. U međuvremenu, brojni energetski objekti širom Srbije približavaju se kraju svog radnog veka što postavlja pitanje njihovog budućeg statusa i upotrebe.

Izraditi Reformsku agendu transparentno, na principu inkluzije i partnerstva

Uredba u svom uvodu izričito propisuje da reformske agende treba da se pripremaju na principu inkluzivnog partnerstva, kao i da Evropska komisija treba da nastoji da osigura da su sve zainteresovane strane (od parlamenata, lokalnih vlasti, socijalnih partnera do civilnog društva) konsultovane i da su imale dovoljno vremena i pristup relevantnim informacijama kako bi na svrsishodan način učestvovale u procesu pripreme reformi. Ovu obavezu konsultacija sa zainteresovanim stranama Uredba sumira u članu  11. gde se eksplicitno zahteva da se reformske agende pripreme na inkluzivan i transparentan način.

O Reformskoj agendi u Srbiji nije bilo javnih konsultacija, uprkos jasnim zahtevima evropske regulative da se u pripremu reformskih agendi uključe sve zainteresovane strane, a naročito socijalni partneri i civilno društvo. Nije bilo javnog poziva za učešće civilnog društva u izradi ovog dokumenta.

U februaru 2024. godine Republika Srbija je uspostavila koordinacionu strukturu za izradu Reformske agende, koju čine koordinatori za oblasti politika odgovorni za pripremanje odeljaka u okviru svojih nadležnosti. U ime Vlade, glavni koordinator za Plan rasta je potpredsednik Vlade, ministar finansija Siniša Mali i ministarka za evropske integracije Tanja Miščević.

Već u martu smo u izjavama za medije mogli da pročitamo da je formiran tim za Plan rasta za Zapadni Balkan, i da su već sprovedene konsultacije sa predstavnicima poslovne zajednice i civilnog sektora u dva navrata, kao da će biti sprovedene dodatne konsultacije pre usvajanja Reformske agende na sednici Vlade.

Iste informacije se o konsultacijama nalaze i u samom dokumentu Reformske agende, gde stoji da je konsultativni proces imao svoj neformalni i formalni deo. Prema Agendi, Srbija je već u proleće 2024. godine izradila nacrt prvih strateških reformi i o njima organizovala razmenu mišljenja sa Nacionalnim konventom o EU kao i sa poslovnom zajednicom. Dodaje se da su svi koordinatori za Reformsku agendu imali su razgovore sa Nacionalnim konventom, govoreći o logici predloženih reformi kao i o idejama za moguće indikatore. Međutim, o ovome u javnosti nema nikakvih informacija. Nacionalni konvent o EU, kao platforma za učešće civilnog društva u procesu pregovaranja sa EU, o tome nije izvestio javnost. Jedina vest koja se može javno pronaći je da je početkom marta organizovan sastanak Ministarstva za evropske integracije i Nacionalnog konventa o EU, na kome se razgovaralo o deceniji pregovora Srbije sa EU, novinama u politici proširenja i praćenju reformskih procesa u kontekstu Plana rasta za Zapadni Balkan. O nacrtu Reformske agende i strateškim reformama – ni reči. Civilno društvo koje nije deo NKEU o ovome nije bilo obavešteno niti je u neformalnim konsultacijama učestvovalo.

Naredna javnosti dostupna informacija je iz jula 2024. godine kada se istovremeno na sajtu Narodne skupštine i sajtu Nacionalnog konventa o EU pojavilo isto saopštenje u kome se navodi da je na Petoj sednici Odbora za evropske integracije održanoj 18. jula predstavljen Predlog Reformske agende Republike Srbije od strane ministarke za evropske integracije prof. dr Tanje Miščević, a u prisustvu šefa Delegacije EU u Republici Srbiji  ambasadora Emanuela Žiofrea,  i predstavnika Nacionalnog konventa o Evropskoj uniji. U saopštenju se eksplicitno navodi da je sednica Odbora za evropske integracije bila zatvorena za javnost. Ipak, ova sednica Odbora za evropske integracije koja je bila zatvorena za javnost se u Reformskoj agendi Srbije predstavlja kao formalni deo konsultacija sa javnošću. Dokument dalje navodi da je Nacionalni konvent o Evropskoj uniji bio inkluzivna platforma civilnog društva koje je osigurala da “konsultativni proces bude sveobuhvatan i participativan, odražavajući različite perspektive i doprinose civilnog društva.” Ovi navodi Reformske agende nisu istiniti, jer se zatvorena sednica Odbora za evropske integracije u kojoj učestvuju članovi NKEU bez mogućnosti da u to uključe ostatak civilnog društva naprosto ne mogu smatrati javnim konsultacijama. Nakon ovoga u javnosti o Reformskoj agendi nije bilo mnogo informacija, sve do 3. oktobra 2024. godine, kada je Vlada usvojila Reformsku agendu Srbije.

Reformska agenda, očigledno, nije izrađena u skladu sa Uredbom o uspostavljanju instrumenta za reforme i rast za Zapadni Balkan. Ipak, 24. oktobra 2024. godine Evropska komisija je odobrila reformske agende zemalja Zapadnog Balkana. Za Srbiju je konstatovala da je Vlada Republike Srbije sprovela potrebne konsultacije, onako kako je propisano nacionalnim zakonodavstvom. Uprkos tome što javnih konsultacija – nije bilo.

Šansa ili propuštena prilika?

Iako adresira važne oblasti u kojima su reforme neophodne, upitan je način na koji se došlo do odluka o baš ovim prioritetima u Reformskoj agendi. Javne konsultacije, uprkos jasnim zahtevima evropske regulative, u Srbiji nisu održane, a Evropska komisija je prihvatila Reformsku agendu koju je predložila Vlada Republike Srbije dajući zeleno svetlo za sprovođenje definisanih mera i aktivnosti.

Ukoliko Reformska agenda treba da nas vodi ka razvoju demokratije, vladavini prava i onome što se smatra osnovom za funkcionisanje savremenog demokratskog društva, normalizacija  prividnog učešća javnosti u donošenju odluka samo nas udaljava od ovog cilja a izostanak javnog dijaloga ugrožava kredibilitet reformi.

Nastavak reformskih procesa bez stvarnog učešća javnosti vodi u realan rizik da u javnosti reforme budu percipirane kao formalnost za ispunjavanje evropskih zahteva, a ne kao stvarna i potrebna transformacija društva. Srbija treba da pokaže da je spremna za evropske standarde, ne samo deklarativno usvajanjem dokumenata, već i kroz konkretne postupke. To podrazumeva i donošenje strateških dokumenata i kreiranje stvarnog prostora za učešće javnosti, čime se osigurava da ove reforme zaista odražavaju interese čitavog društva.

Autori: Mirjana Jovanović, Lazar Jovčić, Marko Pajović,

Beogradska otvorena škola