Šta će biti s Beogradom i Prištinom nakon povratka Trampa u Belu kuću?

foto: Bela kuća

Trećeg septembra 2020. godine počeli su preogovori u Beloj kući. Lideri Srbije i Kosova* nisu potpisali sporazum o normalizaciji ekonomskih odnosa, niti su potpisali bilateralne sporazume sa Sjedinjenim Američkim Državama. Nijedna od strana nije potpisala istovetan ugovor, a tadašnji predsednik SAD-a, potpisao je samo vid diplomatskog pisma kojim pozdravlja obe strane. Izjave o namerama koje su potpisali lideri Srbije i Kosova* sadrže elemente koji bi se mogli podvesti pod pojmom “ekonomska normalizacija odnosa”. Nepoštovanje ovog sporazuma s te strane ne podleže pravnoj odgovornosti ni Beograda ni Prištine.

Pitanje koje se postavlja, sada kada je zasigurno da će Donald Tramp 20. januara 2025. postati 47. predsednik Sjedinjenih Američkih Država, je suštinsko primenjivanje Vašingtonskog sporazuma.

Stručnjak za spoljnopolitičke odnose docent Fakulteta političkiuh nauka Marko Dašić objašnjava da je u kontekstu ovog ugovora, a koji je važan za Srbiju, neizostavno razumeti da sam ugovor nije bio direktno povezan samo sa dijalogom Beograda i Prištine, već i sa nekim bliskoistočnim pitanjima (Hezbolah i ambasada u Izraelu), tehnološkim (5G mreža i pouzdani dobavljači opreme i usluga) ili unutar pravnim (prava određenih društvenih grupa).

Zbog toga  Dašić smatra da je teško govoriti o „Vašingtonskim papirima“ kao celovitom i koherentnom dokumentu koji će se dolaskom Donalda Trampa na predsedničku funkciju u nepromenjenom obliku samo ponovo aktivirati.

Iako je narativ u medijima u vreme poitpisivanja Vašingtonskog sporazuma imao određenu negativnu konotaciju, važno je znati da je samo skroman deo pažnje posvećen odnosima Srbije i Kosova*. Te tačke u najvećem delu se odnose na izgradnju nove železnice Beograd-Priština, istoimenog autoputa, pristupanju obe strane „Mini Šengen“ zoni (koju čine Srbija, Albanija i Severna Makedonija) kao i zajedničkom rešavanju spora oko jezera Gazivode. Pitanje oko zajedničkog korišćenja izvora energije jezera Gazivode posebno je važno za stanovništvo Kosova*, kako srpskog tako i albanskog, jer jezero predstavlja oko 70 odsto izvora vode za čitav region Kosova i Metohije. Problem koji Beograd i Priština ne mogu da reše vodi se pretežno oko toga što Srbija na jednoj trećini prostora jezera drži sve energetske izvore kao i, naravno, oko toga čije je jezero. U tom pogledu moglo bi da se debatuje i oko činjenice da je jezero u vlasništvu Crne Gore, kako reka Ibar (koja je izvorište jezera Gazivode) izvire u Crnoj Gori.

Ipak, implementacija ovih tačaka ostaje sporna, a četiri godine nakon potpisivanja sporazuma i dalje nema značajnih rezultata.

Dašić smatra da se sporazum može posmatrati kao polazna tačka, opšti okvir za dalju operacionalizaciju, ali „sumnja da se neće uvažiti protek vremena, izmena okolnosti i odnosi koji su razvijani u međuvremenu sa osobama iz Trampovog bliskog porodičnog i poslovnog okruženja“. Otuda smatra da se neće vršti nekritički pritisak na ispunjenje tačaka ovog dokumenta, ali imajući na umu Trampov diplomatski stil, sa izvesnim stepenom sigurnosti se može tvrditi da će se u dijalogu Beograda i Prištine insistirati na efikasnosti, rezultatima i napretku u procesu.

Ričarda Grenel posebni izaslanik Bele kuće za dijalog Beograda i Prištine, iz prethodnog Trampovog mandata, od januara će se naći na poziciji izaslanika za specijalne misije. Grenel je upravo bio taj koji je radio na kreiranju Vašingtonskog sporazuma, zalagajući se za stabilizaciju ekonomskih odnosa Beograda i Prištine.

„Za vreme Džona Boltona na mestu Savetnika za nacionalnu bezbednost govorilo se o razmeni teritorija, a Grenel je umeo često da govori o tome koliko je bio blizu dogovora Vučića i Tačija, bez ukazivanja na sadržaj takvog sporazuma ali sve skupa, insistiralo se na rezultatima i ubrzanju postizanja konačnog sporazuma. Tako nešto je moguće očekivati i od 20. januara 2025. godine“, objašnjava Dašić.

Spoljnopolitički diskurs američke politike se zaista ne menja radikalno, bez obzira na promenu administracije, a posebno ne u slučaju kada se predsednik vraća u Belu kuću.

Fokus Trampove politike svakako će biti rusko-ukrajnski sukob, sukobi na Bliskom istoku koji iz dana u dan sve više eskaliraju, a možda i najvažnije pitanje njegove politike – Kina.

Najnovije najave izabranog republikanskog predsednika su podizanje carina Kini na 60 odsto, ali bi ta cifra svakako mogla da poraste.

S te strane, može se očekivati određen pritisak na srpsku vlast i njene odnose sa Kinom koja se u ovom trenutku smatra „najvećim ekonomskim partnerom Srbije“.

Korist vraćanja Vašingtonskog sporazuma na dnevni red odnosila bi se u smanjivanju pritiska na ubrzano rešavanje spora sa Kosovom*, koji vrše Evropska unija, a i druge zapadne države. Ovaj sporazum, iako ne predstavlja zvaničan međunarodni ugovor, ipak sadrži određene mehanizme za bolje funkcionisanje dve strane u sporu.

Da li bi implementacija tačaka ovog sporazuma mogla da ubrza proces pristupanja Srbije u EU, i dalje ostaje nepoznato. Sa druge strane, ono što je sigurno je da bi neke od ovih tačaka unapredile život srpskog stanovništva na Kosovu* i dalo dodatni podsticaj za konačno rešavanje pitanja nestalih i interno raseljenih lica, među kojimaje i veliki broj interno raseljenih i nestalih Srba, kako je spomenuto u jednoj od tačaka sporazuma.

Produbljivanje odnosa Srbije i SAD-a svakako je nešto na čemu srpski zvaničnici žele da rade. Najbolji pokazatelj toga je upravo plan Džareda Kušnera, Trampovog zeta, da zgradu Generalštaba u Beograd pretvori u luksuzni hotel.

Iako ova investicija nema direktnu političku konotaciju, svakako otvara vrata dublje saradnje sa  američkom administracijom. Ukoliko bi ovaj projekat „doveo“ Trampa u Beograd, to bi bila prva poseta nekog američkog predsednika nakon 45 godina, kada je davne 1980. godine Džimi Karter posetio Titov grob.

Autorka: Dunja Milanović