foto: Jörg Braukmann

Nemačka se sprema za održavanje italijanskih izbora. Ovo su reči kojima je naslovljen novi članak Politico-a u kome se prate tačke razvoja političkog sistema Nemačke kroz izborne cikluse poslednjih par decenija. Moguće je da ćete se zateći sa prstom na čelu nakon što pročitate takav naslov. Dok je Italija i njen politički sistem već istorijski etabliran simbol nestabilnosti, visoke fragmentisanosti i nepredvidivosti, politički identitet posleratne Nemačke kreiran je upravo na ideji stabilnosti i maksimalne efikasnosti. Za bilo koga ko imalo poznaje političke arene obe ove zemlje ovakvo poređenje deluje nestvarno, naivno, pa čak i bezobrazno.

Decembarski pad takozvane semafor koalicije (SPD, FDP, Zeleni) doveo je građane najveće članice Evropske unije u situaciju prevremenih izbora. Ovo su četvrti vanredni izbori u istoriji posleratne Nemačke (prethodni vanredni ciklusi bili su 1972, 1983, 2005. godine) i oni su prva tačka za koju se vezujemo prilikom ocene nemačkih izbora kao italijanskih.

Važan faktor stabilnog političkog sistema čine i akteri koji se sukobljavaju i sarađuju međusobno, odnosno političke partije. Partijski sistem Nemačke važio je dosta dugo za institucionalizovani dvopartizam; dve velike partije (CDU/CSU i SPD) vode glavnu reč dok manje partije (prvo samo umereniji FDP i Zeleni, kasnije i ekstremi) mogu igrati ulogu kingmejkera. U slučaju da ni jedna ni druga partija ne mogu doći do dogovora, neretko bi zeleni ili liberali pomogli prilikom stvaranja koalicije, što bi u tom trenutku pomerilo sistem ka dvoipopartijskom, ali svakako izvesnom i stabilnom. Druga tačka koja čini ove izbore italijanskim nalazi se sakrivena u predizbornim sondažama.

Pregled relevantnih sondaža nam govori, za sada, dve izvesnosti. Prva jeste ta da će četiri partije održati sebe u parlamentarnom sedlu. CDU/CSU (29%), AfD (21%), SPD (16%) i Zeleni (13%) jesu partije koje će zasigurno imati uticaj na preraspodelu snaga u budućem 21. zasedanju Bundestaga. Druga izvesnost, paradoksalno manje izvesna, jeste ta da će ostale tri partije morati da probude svoje birače ne bi li preskočile izborni prag od 5% - Die Linke, FDP i nova u svakom kontekstu radikalna partija BSW. Međutim, sve tri partije mogu svoj spas pronaći u institucionalnim aranžmanima, konkretno u izbornom sistemu.

Jasno je da partija postaje parlamentarna onog momenta kada preskoči prag od 5% osvojenih glasova; ipak, većinski segment mešovitog izbornog sistema Nemačke daje mandate i onim partijama koje osvoje iste u tri različite izborne jedinice. Takav mandatno kompenzacijiski mešoviti sistem, za sve nas entuzijaste (čitaj: štrebere) u oblasti izbornih studija, omogućava da partije koje imaju uporište u nekim izbornim jedinicama održe svoja parlamentarna mesta (primer: izborna jedinica Berlin-Treptow-Köpenick kao utočište die Linke). Tako je i otvoren prostor za “sofisticirano” ili strateško glasanje, gde u većinskom segmentu glasove često dobijaju jedna od dve velike partije, dok manje partije osvajaju svoja mesta na listovnom (proporcionalnom) segmentu. Kao što smo pokazali gore, moguće je da dođe i do zamene redosleda, upravo u mestima gde manje partije imaju svoja sigurne birače. Druga tačka, polarizovani partijski sistem, deluje kao potvrđena.

Treća tačka koja je vredna pomena jeste stvaranje koalicija. Zasigurno je da će CDU/CSU biti partija stožer ovih izbora, te da će oni imati najveći uticaj na to kako će vladajuća koalicija izgledati. Ako bismo se ponovo vratili italijanskom scenariju, koalicije koje čine vladu neretko su sastavljene od većeg broja partija i one raspodeljuju resore u skladu sa koalicionim dogovorima, koji neretko ne bivaju uspešni.

Sa tim u vidu, moguće koalicije zavisiće od dva faktora; prvi jeste taj da li će male partije ostati u Bundestagu, a drugi je volja CDU/CSU da gradi tropartijsku koaliciju. Ukoliko manje partije (FDP, BSW, Linke) ne osvoje mandate, koalicioni potencijal se pomera u stranu dvopartijskih aranžmana u vidu crno-crvene (GroKo, odnosno velika koalicija – vidi legendu partija na kraju teksta) ili crno-zelene (Kiwi) koalicije. Ako bi sve male partije ostale parlamentarne, lista se proširuje na crno-crveno-žutu (Nemačka) i crno-crveno-zelenu (Kenija) koaliciju. Sve navedeno nas može navesti na pomisao da će, ukoliko ona bude tropartijska, buduća nemačka vladajuća koalicija ispuniti kriterijum italijanske nestabilnosti, te tako i potvrditi našu treću tačku.

Zanimljivost u ovom ciklusu jeste svakako to da standardne, gorenavedene koalicije sada ruši munjeviti uspon krajnje desnog AfD, čiji ucenjivački potencijal svakako nije dovoljan da natera ostale partije, partije mejnstrima, na saradnju. Važno je podsetiti se da je posleratna Nemačka svoj politički identitet gradila sa jednom institucionalnom idejom - da jedina desna partija koja može imati politički uticaj bude iz tabora hrišćansko-demokratske desnica, odnosno CDU/CSU. Crno-plava koalicija (Midnight) značila bi kraj jedne političke ere ali i kraj liberalno-demokratskog političkog identiteta. Premda je hrišćansko-demokratski kandidat za kancelara Nemačke, Fridrih Merz, koketirao sa krajnjom desnicom prilikom predloga za restriktivniju migrantsku politiku u januarskom zasedanju Bundestaga, čini se da će se nemačka verzija sanitarnog kordona (ukratko, mera kojom se sistem štiti od ekstremnih uticaja) pod imenom brandmauer (vatrobran) održati još uvek na snazi i tako sprečiti dalji uticaj krajnje desnice.

Dobar politikolog zna da ne sme olako da predviđa izbornu borbu. Naročito ne sme to sebi da dopusti prilikom analize izbora u ključnoj zemlji Evropske unije, sa izuzetno komplikovanim i inovativnim institucionalnim rešenjima, pa i podsticajima za ponašanje aktera. Još bolji student zna da takve politikološke opreznosti mora poštovati. Uz takve opreznosti, možemo tvrditi da je sledeća tvrdnja neizbežna; parlamentarni izbori u nedelju promeniće politički sistem zemlje koja je svoj politički identitet gradila kolektivnim društvenim kapacitetom poslednjih 80 godina.

Autor: David Tadić

Legenda partija:

CDU/CSU - centar-desno, crna

SPD - centar-levo, crvena

FDP - centar, žuta

Zeleni - centar-levo, zelena

AfD - krajnje desno, plava

die Linke - krajnje levo, bordo

BSW - levo, ljubičasta