Usklađivanje međunarodnog humanitarnog prava sa izazovima sajber rata: Uloga EU i NATO-a
foto: jannoon028 / Freepik
Dvadeseti vek obeležili su brojni oružani sukobi. Ipak, u tom periodu dolazi do kodifikacije pravila kojima se ograničavaju ratna dejstva. Međunarodnim humanitarnim pravom ili pravom oružanih sukoba reguliše se pravo na upotrebu sile (jus ad bellum) i ponašanje strana u sukobu (jus in bello). Usvajanjem Povelje Organizacije Ujedinjenih nacija ograničeno je pravo na upotrebu sile u međunarodnim odnosima. Povelja predviđa dva izuzetka od navedenog pravila i to su: u slučaju samoodbrane; ili u okolnostima kada Savet bezbednosti smatra da postoji pretnja miru, povreda mira ili agresija. Ipak, kada dođe do situacija u kojima postoji upotreba sile, strane u sukobu su dužne da poštuju određene principe međunarodnog humanitarnog prava i to princip distinkcije, princip proporcionalnost, kao i princip vojne potrebe. Svojevrstan izazov odredbama međunarodnog humanitarnog prava predstavlja sajber rat, kao nov vid sukoba današnjice.
Sajber rat nema iste karakteristike kao tradicionalni oružani sukobi. Pretnja potiče iz sajber ili digitalnog prostora koji je danas dostupan svakome. Teško je utvrditi odgovornost aktera koji stoji iza napada jer je u sajber prostoru lako sakriti identitet. Udaljenost od mete napada isto ne predstavlja problem, kao ni resursi. Svako sa imalo informatičkog znanja i želje može da postane akter sajber rata, a njegova meta napada obično su informacije i informaciono-komunikaciona infrastruktura protivnika. S obzirom da se napad odvija u digitalnom prostoru sredstva, metode i oružja sajber rata su specifična. Posledice napada mogu imati ogromne razmere, te danas države dosta ulažu u oblast sajber i informatičke bezbednosti. Razvijajući sopstvene kapacitete u ovoj oblasti i formirajući tela koja se bave sajber bezbednošću, države usvajaju različita dokumenta na nacionalnom i regionalnom nivou. Ipak, na međunarodnom nivou ovo pitanje je još uvek neregulisano jer je teško postići konsenzus među državama.
S obzirom da su postale svesne pretnji koje dolaze iz sajber prostora, države su preduzele određene korake u vidu ulaganja značajnih sredstava u ovu oblast. Mnoge regionalne organizacije, kao što su Evropska unija i NATO, posvećuju obimnu pažnju sajber bezbednosti i preduzimaju mere za jačanje sajber odbrane. Napad na Estoniju koji se dogodio tokom 2007. godine bio je od velike važnosti za NATO. I pored ogromnih posledica po stanovništvo i institucije Estonije, razmere ovog napada su se ogledale u činjenici da je njime dovedena u pitanje mogućnost da sajber napad na jednu članicu NATO-a aktivira princip kolektivne odrane. Posle tih dešavanja, u Talinu je osnovan Centar za sajber odbranu NATO-a (NATO Cooperative Cyber Defence Centre of Excellence), a organizacija je nastavila da usmerava svoje aktivnosti ka poboljšanju sajber bezbednosti.
U okviru NATO-a je izrađen Talinski priručnik o međunarodnom pravu koje se primenjuje na sajber rat (Tallinn Manual on the International Law Applicable to Cyber Warfare). Tokom 2017. godine objavljena je revidirana i proširena verzija ovog priručnika, Talin 2.0. Njegovi autori zauzimaju pozitivan stav prema mogućnosti primene pravila međunarodnog humanitarnog prava jus ad bellum i jus in bello na sajber rat. Isto tako, Evropska unija promoviše integraciju postojećih principa međunarodnog humanitarnog prava u oblast sajber ratovanja. Ova regionalna organizacija je razvila niz inicijativa i regulativa kako bi poboljšala sajber bezbednost. Neki od ključnih dokumenata jesu Direktiva o mrežama i informacionim sistemima bezbednosti (NIS direktiva), kao i Evropska strategija za sajber bezbednost. Unapređenje saradnje između država članica ostvaruje se kroz Centar za sajber bezbednost Evropske unije (EU Cybersecurity Agency), a Evropska unija je aktivna i na globalnom planu, promovišući međunarodnu saradnju u ovoj oblasti.
Važnost Talinskog priručnika i drugih dokumenata u oblasti sajber bezbednosti ogleda se u pružanju smernica za tumačenje postojećih pravnih pravila u kontekstu savremenih tehnologija, podstičući dalji razvoj prava u ovoj oblasti. Ipak, Talinski priručnik nije pravno obavezujući za države. U međunarodnoj areni još uvek ne postoji konsenzus po pitanju primene postojećih pravila međunarodnog humanitarnog prava na sajber ratovanje. Ujedno, konsenzus ne postoji ni po pitanju usvajanja novog normativnog okvira koji bi regulisao ovo pitanje. Međutim, države u svojim odnosima ne mogu delovati proizvoljno, pa ni kada je sajber rat u pitanju. U tom kontekstu, značajna podrška za navedenu tvrdnju prizilazi iz De Martensove klauzule, koja ima ključnu ulogu u situacijama kada ne postoji pisani zakon.
Autorka: Sanela Veljković
