foto: medija centar

U analizi skupa „15. за 15“ predsednik Srbije Aleksandar Vučić, je istakao da je „obojena revolucija bila predvođena lažima, ali da laž ne može da pobedi“. Pa zar isto ne važi i za njegovu „kontrarevoluciju“?

Nikako ne treba podcenjivati Vučićevu „tihu većinu“, ali fenomen masovnosti sad je na strani antivučićevske Srbije. Na skupu „15. за 15“, u subotu 15. marta u Beogradu, bilo je  mnogo više ljudi i u odnosu na prelomni opozicioni 5. oktobar 2000. kad je s vlasti oboren Slobodan Milošević, i u odnosu na Miloševićev miting „Bratstva i jedinstva“ (ciničnog naziva i kriptojugoslovenske ikonografije) 19. novembra 1988. u Beogradu na Ušću, a to je sa Gazimestanom na Vidovdan 1989. zenit Miloševićeve „antibirokratske revolucije“. Bilo je sad mnogo više građana i u odnosu na kultni 9. mart 1991. prve velike i borbene demonstracije protiv Miloševića, kao što je više bilo prisutnih i u odnosu na proslavu takozvane Srpske nove godine 1997. u sklopu građansko-studentskih protesta protiv izborne krađe na lokalnim izborima 1996. kad je pevao Đorđe Balašević.

Uglavnom, u istoriji Beograda većeg skupa nije bilo od ovog. Po poslednjim procenama koje Demostat ima, u pojednim trenucima na ulicama je bilo 450 hiljada građana.

Skup „15. за 15“ bio je nekoliko puta veći nego Vučićev kontramiting od 19. aprila 2019. u  okviru kampanje „Budućnost Srbije“ u Beogradu ispred Skupštine, a koji je realno bio jedan od masovnijih u Beogradu. Gde je ipak većina ljudi - naroda „na revers“ - dovedena. Vučić je tada s ponosom istakao da nikad nije govorio pred više ljudi. I izgleda da će ostati tako.

Sad se neko pita - kako je stotine hiljada ljudi na ulicama Beograda, a Vučić je i dalje na vlasti i nije ništa manje ciničan. Pa, prvo studenti su pokazali realizam i na vreme rekli da ovo nije poslednji skup u procesu, da njihov cilj nije nasilno preuzimanje vlasti, kao što, s druge strane, studenti nisu realni ako misle da ovu masovnost mogu tek tako ponoviti. Drugo, sam Vučić je decembra 2018. naglasio takođe cinično: „Šetajte do mile volje, ja nijedan zahtev nikada neću da vam ispunim. Može i pet miliona da vas se skupi“ (odatle je i opozicija preuzela slogan tadašnjih protesta). Najmasovniji sklup u istoriji Beograda demistifikovao je i mit o takozvanoj kritičnoj masi, o kojoj se mašta, koja fascinira i kad se okupi, ali koja sama po sebi ne mora da znači ništa. Otuda i rizik da se euforija pretvori u apatiju onih koji žude za prevratom.

Popularna je pred subotu bila i „procena“ da će policija i žandarmerija biti uz narod a protiv režima koji iz EU najviše ceni efikasnost francuske policije. Da policija bude „na strani naroda“, može da bude ali samo ako je narod (ili njegovi predstavnici) jači od policije, ili ako su lideri opozicije sklopili dogovor sa njihovim glavnim komandirima. Tek je sad sve komplikovanije kad policija i vojska očigledno nemaju monopol sile u Vučićevoj Srbiji. Što ne zhači da možda nije bilo koordinacije između studenata i delova bezbednosnog aparata koji nije siva zona, odnosno falanga.

Skup „15. за 15“ sigurno je zbog masovnosti demoralisao Vučića da napravi najavljeni kontraskup na otvorenom na koji će „pozvati celu Srbiju“, da dokaže da može logistički i motivaciono jednako ili više u odnosu na masu koju je Milošević okupio na Gazimestanu na Vidovdan 1989. Inače, iako je skup bio izrazito masovan, cifre od milion do dva milona tada na Gazimestanu takođe su mit.

Ovoga puta se u Beogradu izgleda izbegla Vučićeva zamka iz Novog Sada (skup nakon pada nadstrešnice na Želežničkoj stanici, najmasovniji do tada u ovom gradu), o promeni narativa i percepcije skupa, da bi se njegovo dostojanstvo i masovnost sveli na huliganstvo. Izbegnuti su ozbiljniji sukobi, a navodna upotreba zvučnog topa koju vlast trapavo negira kompromitovala je „kontrarevoluciju“ predsednika Srbije. Neki od uticajnih faktora vlasti nisu se ovako  - zbog zvučnog topa - obradovali ni kad je Putin demonstrirao moćno oružje „Oreškin“. Tehnički premijer Miloš Vučević rekao je kako je država spremna na istragu i da navode o „zvučnom topu“ mogu da provere, ako treba i FBI i FSB, (američka i ruska služba). Što po ozbiljnosti malo podseća na tekst pesme „Aiaio radi radio“ Bijelog Dugmeta – Zaspao je KGB, zaspala je CIA, odmara se naša milicija Ili pesme „Minus i plus“ grupe Magazin – K'o minus i plus, k'o Amer i Rus, u mom svijetu ti si korov, a ja hibiskus.

Srpski studenti zaista deluju kao senzacija u odnosu na čamotinju srpske hibridne demokratije. Oni deluju avangardno mnogo šire od Srbije, ali je rizično pripisivati im razne levičarske fatamorgane o promeni sveta jer srpski studenti su u suštini ustavne patriote i zalažu se za elementarnu normalnost jedne države koja formalno ima demokratski Ustav i neke institucije koje su sad uglavnom prazne ljušture.

Iako se čini da u Srbiji postoji mnoštvo političkih entiteta, postoji samo neformalni taborski dvopartizam. Faktički imamo radikale i demokrate, što su naravno širi pojmovi od SRS i DS. Front demokarta, artikuliše li se, bio bi po definiciji „masovna partija“ (kao odgovor na Vučićev keč-ol), u kome bi bili i oni za EU i antivučićevski putinisti, i sa fokusom na nekoliko tačaka gde se može održati mobilizacija izbornih apstinenata koje su iz političke hibernacije i odsutnosti trgli studentski protesti.

Osnova „fronta“, sutra možda i nove srpske republike, su studentsko Sretenjsko pismo iz Kragujevca i Studentski edikt iz Niša. Prelazna vlada je instrument. Ali, Vučićev režim ne može da se reformiše a da sam sebe ne podrije. Što ne znači da ne može da pravi taktičke ustupke. I to se u četiri meseca izjalovilo jer je studentski algoritam pokazao otpornost na takve perfidnosti. Katastrofalnim kriznim pi-arom, režim se u četiri meseca dodatno ogolio, pokazao da zlokobnost dolazi iz opskurnosti. Taktika štapa i šargarepe pokazala se kao kontraproduktivna.

Povratila se parola studentskih protesta iz 1996/97. – „Beograd je svet“, ali svet nije više isti. Za sada su međunarodne okolnosti išle Vučiću na ruku, a i on je mogao tom promenjenom svetu da garantuje stabilokratiju. „Srpsko proleće“ ugrozilo mu je tu poziciju. Ne znači i definitivno. Dok taj svet ne prepozna i prizna alternativu.

autor: Zoran Panović, programski direktor Demostata