foto: Bela kuća / Daniel Torok

Gotovo svi američki predsednici isticali su potrebu da evropske države u okviru NATO-a povećaju ulaganja u svoju odbranu, iako su se motivi tih zahteva razlikovali. Dok prethodne administracije nisu bile suviše eksplicitne, postoje jasni dokazi o sve većem gubitku strpljenja SAD-a zbog, kako se smatra, nedovoljnih napora NATO saveznika da ispune svoje obaveze u pogledu zajedničke odbrane. Međutim, nijedan drugi američki predsednik osim Donalda Trampa nije direktno dovodio u pitanje ulogu NATO-a kao fundamentalnog dela nacionalne bezbednosti Sjedinjenih Američkih Država i da njihova posvećenost savezu treba da bude uslovna.

Od početka drugog mandata Donalda Trampa, svedočimo čitavom nizu izjava koje dovode u pitanje osnovne principe trenutnog međunarodnog poretka. Samim tim, Trampovim pretnjama o mogućem povlačenju SAD iz saveza, ukoliko evropske države ne preuzmu veći teret finansiranja zajedničke odbrane, takođe se preispituju temeljni principi na kojima je NATO zasnovan 1949. godine što nas postavlja pred misaoni eksperiment: da li je ovakva promena moguća i šta bi bilo kad bi zaista došlo do takve promene u transatlantskim odnosima?

Međutim, ako se prisetimo Trampovog prvog mandata i njegovih tadašnjih kritika, podjednako je bio prisutan nekonvencionalan i kritički nastrojen stav prema NATO-u kao i na početku ovog drugog mandata. Shodno tome, da li su aktuelne pretnje, koje gotovo svakodnevno stižu iz njegove administracije, zaista nešto novo ili samo nastavak ranije započete politike?

Tokom svog prvog predsedničkog mandata, Donald Tramp je u više navrata javno preispitivao korisnost NATO saveza, tvrdeći da članice ne ispunjavaju svoje finansijske obaveze i da, samim tim, SAD snose nesrazmeran teret kolektivne odbrane. Njegova retorika prema NATO-u oscilirala je između otvorenih pretnji povlačenjem iz saveza i zahteva za većim finansijskim doprinosom evropskih saveznika. Dok je samo 5 država članica NATO tokom njegovog prvog mandata ispunjavala svoju obavezu izdvajanja 2% BDP-a za odbranu, ostale države su najavile da će dostići taj nivo izdvajanja do 2024. godine. Ruska invazija Ukrajine primorala je pojedine države da povećaju svoja izdvajanja, međutim, i dalje se dosta zaostaje za tim ciljem.

Kada se Tramp vratio na predsedničku funkciju 2025. godine, nastavio je sa kritikovanjem NATO-a, ali u nešto drugačijem kontekstu. U drugom mandatu, Tramp je razmatrao mogućnost redefinisanja uloge Sjedinjenih Američkih Država u savezu, s naglaskom na povećanje učešća evropskih država u odbrambenim troškovima. Međutim, jedna od ključnih promena u njegovoj retorici jeste isticanje mogućnosti da SAD ne brani zemlje članice koje ne ispunjavaju vojni budžet, što bi značilo suštinsku promenu u tumačenju člana 5.

Trampove pretnje o napuštanju NATO-a tokom oba njegova mandata možda nisu odražavale stvarnu političku nameru, ali su svakako deo njegove šire strategije privlačenja pažnje, oblikovanja javnog diskursa, kao i preusmeravanje fokusa na druge bezbednosne rizike. Ovakva retorika može se posmatrati kao instrument pritiska na evropske saveznike, ali istovremeno otvaraju prostor za spekulacije o potencijalnoj promeni u odnosima između SAD i Rusije. Naime, ključna tačka u funkcionisanju Severnoatlantske alijanse zasniva se na principu kredibilne posvećenosti (credible commitment). Iako član 5 garantuje da će napad na jednu članicu biti smatran napadom na sve, ne postoji automatski mehanizam koji obavezuje članice da vojno intervenišu. Umesto formalne obaveze, efikasnost NATO-a počiva na uverenju potencijalnih protivnika da su SAD spremne da odgovore na bilo kakvu pretnju saveznicima. Drugim rečima, postavlja se pitanje da li Trampova retorika ukazuje na promenu u percepciji Rusije – od neposredne bezbednosne pretnje ka manje prioritetnom izazovu za Sjedinjene Američke Države.

Iako Trampove izjave možda nisu bile konkretan plan za napuštanje NATO-a, one su dovele do dubljih razmatranja pitanja kredibilnosti američkih bezbednosnih garancija, kao i pitanja buduće održivosti transatlantskog partnerstva. Shodno tome, strateška autonomija Evrope, uz promociju plana ReArm Europe, sve više se javlja kao mogućnost za razmatranje, ne bi li razvili strategiju koja neće biti u potpunosti zavisna od SAD-a. U tom kontekstu, NATO bi mogao doživeti značajno „preformulisanje“ svojih odnosa, gde bi Evropa bila prisiljena da preuzme veću odgovornost za svoju bezbednost. Ovaj proces ne bi nužno označavao kraj NATO-a, ali označava njegovu transformaciju u nešto što se može značajno razlikovati od forme u kojoj je postojala decenijama.

Autorka: Maša Mihajilović