foto: Medija centar

Prvog dana aktuelne skupštinske sednice, šef poslaničke grupe Srpske napredne stranke Milenko Jovanov hvalio je opoziciju i studente što ne sarađuju. Prvo se zahvalio većini opozicije što nije poslušala studente i što je došla na sednicu, a kasnije je konstatovao da je dobro za studente što ne žele da idu na izbore sa opozicionim strankama.

Ne treba biti politički genije da bi se uvidelo da vlast želi da studentski pokret i opozicione stranke budu u svađi, a ni sama vlast nije previše suptilna u skrivanju toga. U pitanju je stara dobra taktika „zavadi pa vladaj“. Aktuelna spirala nepoverenja između studenata i opozicije daje vlasti priliku da je ponovo sprovode.

Od početka studentskih protesta vladali su podozrivost i ograđivanje studenata od opozicionih stranaka. Međutim, prelomni momenat u njihovim odnosima, koji ih i danas definiše, bila je odluka studenata početkom maja da će učestvovati na izborima. To je bila njihova najbolja odluka do sada, jer je pružila dugoočekivanu političku artikulaciju protestima, ali istovremeno i jedna od kontroverznijih, zbog zahteva da se opozicione stranke povuku sa izbora i podrže studentsku listu.

Pet meseci kasnije, jasno je da je samo manji deo opozicije spreman da, makar bezuslovno, prihvati takav scenario. Većina ga doživljava kao poziv za odlazak na marginu sa koje će teško biti povratka. S druge strane, studenti i njihove pristalice odbijanje opozicije doživljavaju kao usporavanje promena. Te okolnosti su savršeno plodno tle za neslogu, koja se trenutno najviše manifestuje u vidu „proksi-ratova“ na društvenim mrežama, uz obostrano odapinjanje otrovnih strelica.

Ako ovakvo stanje potraje do narednih izbora, da li to znači da je su protivnici vlasti nužno osuđeni na poraz? Ne znači. Javno mnjenje se većinski okrenulo protiv vlasti u poslednjih godinu dana, i nema naznaka da će se vratiti u pređašnje stanje. Na horizontu, takođe, nema posebnih prilika za vlast da značajno preokrene političku dinamiku. Sve to dovodi do povoljne situacije za izborne izazivače, makar oni bili međusobno podeljeni. Međutim, nesloga će biti teg oko vrata koji će im otežati pripremu za buduće izbore, dati vlasti priliku da igra na kartu razdora i skrenuti fokus borbe na međusobna rivalstva. Drugim rečima, rizik da se moguća pobeda prokocka biće veći.

Međusobne odnose bi mogla da relaksira odluka obe strane da prosto prestanu da se bave jedna drugom. Naročito studentski pokret, koji svakako uživa daleko veću podršku, mogao bi prosto da ignoriše opoziciju. Međutim, kao što smo videli na primeru aktuelnog skupštinskog zasedanja, ni studentska strana ne može da prestane da se bavi onime šta radi opozicija. Osim toga, neki akteri se očigledno pozivaju na studentski pokret kako bi se iz različitih razloga obračunavali sa opozicijom, što produbljuje podele i bez učešća samih studenata. S druge strane, opozicione stranke su trenutno u vrlo stvarnoj borbi za političko preživljavanje, što ih takođe povremeno vodi u sukobe sa studentskim pokretom, makar po pitanju strategije.

Sumorna vest za protivnike vlasti jeste da je i pre pojave studentskog pokreta već bilo ovakvih situacija na opozicionoj strani, u kojoj se različiti akteri nađu u međusobnoj spirali nepoverenja koja ne može da se prevaziđe sve do izbora. Na osnovu prethodnog iskustva, verujem da je to i najverovatniji scenario i sada. U tom smislu, najbolja stvar bi bila da na dnevni red ponovo dođu događaji, poput novog talasa velikih protesta, koji bi podele bacili u drugi plan. Tako nešto uopšte nije isključeno. Ipak, podele će ostati da ključaju ispod površine.

To je, dakle, najverovatniji scenario. Takođe bih mogao da skiciram ono što bi bio najpoželjniji scenario. On bi podrazumevao da obe strane prihvate neprijatnu istinu – studentski pokret da opozicija neće bezuslovno pristati da se povuče sa izbora u njihovu korist, a opozicija da će morati da se ukrupni i nastupi zajednički pred studentskim pokretom. Na toj osnovi bi onda trebalo da se održe pregovori o redefinisanju međusobnih odnosa.

Redefinisanje odnosa bi značilo da strane postignu saglasnost oko toga šta koja od njih radi do izbora, na izborima i posle izbora. To bi uspostavilo poverenje koje nedostaje. Glavni cilj studentskog pokreta u ovim pregovorima bi, bio, naravno, kako da maksimizuje svoje šanse za pobedu, a opozicije kako da politički preživi i nađe svoje mesto posle izbora. Dogovor bi morao da ispuni interese obe strane.

Ako je isključena mogućnost da opozicija učestvuje na studentskoj listi, a neprihvatljivo joj je da je bezuslovno podrži, pregovori bi trebalo da ispitaju da li postoje neki uslovi pod kojima bi ona mogla da je podrži. To bi značilo da studentski pokret mora nešto da ponudi opoziciji. Ponuda bi verovatno morala da uključuje izvore finansiranja za opozicione stranke iz budžeta i izgled njihovog vrlo brzog povratka u politički život – recimo, leks specijalis o vanrednim lokalnim izborima u celoj zemlji po smeni vlasti. Možda dogovor o jednoj listi na kraju ne bi mogao da se postigne, ali nisu ni izbliza iscrpljene mogućnosti pregovora.

Zamislimo, na trenutak, da studentski pokret i opozicione stranke postignu ovakvu vrstu dogovora, bez obzira na format nastupa na izborima. To bi automatski promenilo društveno-političku atmosferu i vratilo momentum na njihovu stranu. Takav dogovor ulio bi samopouzdanje i nadu protivnicima vlasti da su promene moguće i nadohvat ruke, a ista ta percepcija bi dovela do demoralizacije i osipanja vlasti, čiji bi mnogi pripadnici gledali kako da se pozicioniraju pred moguće promene.

Koristi međusobnog dogovora su toliko velike da izgleda neracionalno da se on ne postigne. Ipak, ono što znamo o političkom životu jeste da iracionalni motivi vrlo često pretežu. Zato ostajem pri oceni da je najizgledniji scenario „mrcvarenje“ do izbora, koji će svakako biti neizvesni – ali uz međusobni dogovor izgledi za protivnike vlasti bi bili daleko veći.

 Autor: Aleksandar Ivković

Savremena politika