foto: Nikola Mirković / Canva

Šta su kritični minerali i zašto su važni?

Kritični minerali su sirovine bez kojih moderna ekonomija ne može da funkcioniše. To su litijum, kobalt, nikl, grafit i drugi retki zemni elementi. Koriste se u proizvodnji baterija za električna vozila, vetroturbina, solarnih panela, ali su i neophodni element u telefonima, računarima i vojnoj opremi.

Njihova važnost proizilazi iz dve stvari: teško ih je zameniti i teško ih je pronaći. Nema ih svuda. Kada neka država zavisi od uvoza ovih resursa, ona zapravo zavisi i od političkih odnosa sa zemljama koje te resurse kontrolišu.

Danas je jasno da bez stabilnog snabdevanja ovim mineralima nema energetske tranzicije niti razvoja novih tehnologija. Zato pitanje kritičnih minerala više nije samo ekonomsko, već i političko i bezbednosno.

Kako je Kina izgradila dominaciju u ovom polju?

Kina danas ima ključnu ulogu u lancu snabdevanja kritičnim mineralima, ali njena prednost ne dolazi samo iz pukog posedovanja rudnika i postojanja ovih resursa na njenoj teritoriji. Mnogo važnije je to što kontroliše fazu prerade, a to je proces u kome se sirovina pretvara u materijal spreman za industrijsku upotrebu. Upravo tu leži prednost Kine i tu je napravila razliku u odnosu na ostatak sveta.

Tokom prethodnih decenija, Kina je planski ulagala u razvoj kapaciteta za preradu. Dok su druge države uglavnom izvozile sirovine ili se fokusirale na finalne proizvode, Kina je gradila infrastrukturu koja povezuje ceo proces: od rudnika do gotovog materijala. Zbog toga se danas ruda iskopa u Africi ili Južnoj Americi, a zatim šalje u Kinu na obradu. Tek nakon tog procesa ona postaje upotrebljiva za proizvodnju baterija, elektronike, energetske opreme i ostalih stvari kojima se svakodnevno služimo.

Kontrolom prerade, ona praktično drži najvažniji deo lanca snabdevanja. Političke ili trgovinske tenzije mogu uticati na tempo i obim isporuka, što direktno pogađa industriju u drugim delovima sveta. Upravo zbog te zavisnosti zapadne države danas pokušavaju da razviju sopstvene kapacitete i smanje oslanjanje na Kinu.

Izvor: Statista

Ugao Evropske unije: između zavisnosti i ambicije

Za Evropsku uniju, pitanje kritičnih minerala pre svega je pitanje (ne)zavisnosti. Veći deo ovih sirovina EU uvozi, i to često od malog broja partnera. U pojedinim slučajevima, zavisnost od jednog dobavljača prelazi i 90%, što znači da svaki poremećaj u snabdevanju može brzo da se prelije na industriju i ekonomiju.

Zbog toga EU pokušava da promeni pristup. Cilj je da se smanji oslanjanje na spoljne izvore i izgradi sopstveni stabilniji sistem. Ta strategija ima tri jasna pravca: povećanje domaće proizvodnje, razvoj kapaciteta za preradu i širenje mreže partnera. U praksi, to znači otvaranje novih rudnika u Evropi, ali i sklapanje dugoročnih dogovora sa državama koje imaju potrebne resurse.

Ipak, EU ima dodatni izazov koji kod drugih aktera često ne postoji u istoj meri. Industrijski razvoj mora da uskladi sa strogim pravilima zaštite životne sredine i sa zahtevima lokalnih zajednica. To proces čini sporijim i skupljim, ali istovremeno postavlja više standarde kada je reč o održivosti proizvodnje.

Saradnja sa SAD Evropskoj uniji donosi pristup većem tržištu, dodatnim investicijama i jaču političku poziciju. Istovremeno, omogućava da zajedno sa ideološkim i kulturološkim partnerom pokuša da smanji zavisnost od drugih velikih aktera (pre svega Kine) i izgradi sigurniji lanac snabdevanja za budućnost.

Uloga SAD i novi pristup

SAD su u poslednjih nekoliko godina značajno promenile strategiju snabdevanja ključnim resursima. Umesto oslanjanja na globalno tržište i jeftin uvoz, sve više ulažu u sopstvenu proizvodnju i sigurnije, politički pouzdane lance snabdevanja.

Država u tome ima aktivnu ulogu. Kroz velike finansijske podsticaje, SAD podstiču razvoj industrije baterija, električnih vozila i prateće infrastrukture. Jasno, sve to da se ključni delovi proizvodnje vrate unutar zemlje ili prebace u države koje se smatraju pouzdanim partnerima.

Ipak, postoji ograničenje. SAD nema dovoljno sopstvenih rezervi kritičnih minerala da samostalno zadovolje rastuće potrebe industrije. Zbog toga ne mogu da zatvore sistem samo unutar svojih granica, već moraju da grade mrežu saradnje. Tu na scenu stupa Evropska unija. Kao strateški partner sa razvijenom industrijom i sličnim političkim ciljevima, EU je logičan izbor. Saradnja sa Evropom omogućava SAD da prošire lance snabdevanja, ali i da ojačaju širi savez u trenutku kada konkurencija sa Kinom postaje sve izraženija.

Šta tačno predviđa sporazum i gde su njegove granice?

Sve izvesniji sporazum Evropske unije i SAD je pokušaj da se vrlo konkretno uredi kako će izgledati snabdevanje kritičnim mineralima u narednim godinama. Njegov cilj je da poveže tržišta, ubrza proizvodnju i smanji zavisnost od Kine.

Prvo, odnosi se na pristup američkim subvencijama. SAD su već uvele velike podsticaje za industriju baterija i električnih vozila, ali su ti programi u početku favorizovali domaće resurse. Sporazum bi omogućio da se određeni minerali iz Evrope tretiraju kao da dolaze iz „domaćih“ izvora. U praksi, to znači da evropske kompanije ne bi bile u nepovoljnijem položaju i da bi bile ravnopravne na američkom tržištu.

Drugi ključni element su zajednička ulaganja. Plan je da se više novca usmeri u otvaranje novih rudnika, ali još važnije, u razvoj kapaciteta za preradu. Upravo u toj fazi Zapad najviše zaostaje, jer se veliki deo sirovina i dalje šalje u Kinu na obradu. Bez jačanja prerade, ni veća eksploatacija nema pun efekat.

Treći deo sporazuma odnosi se na nastup prema drugim državama. EU i Amerika žele da strateški ulažu u zemlje bogate resursima, posebno u Africi i Latinskoj Americi (oazama kritičnih minerala). Ideja je da tim državama ponude stabilna partnerstva, infrastrukturu i dugoročne ugovore, kako bi stali rame uz rame sa kineskim investicijama koje trenutno dominiraju.

Četvrti važan aspekt su standardi. Evropska unija posebno insistira na tome da eksploatacija i prerada budu usklađene sa pravilima zaštite životne sredine i radnih prava.

Ipak, i pored zajedničkih ciljeva, postoje realne prepreke. Amerika teži bržim odlukama i fleksibilnijim pravilima kako bi ubrzale proizvodnju. EU, sa druge strane, funkcioniše kroz složen sistem država i procedura i često insistira na detaljnoj regulaciji. Ta razlika usporava dogovore i komplikuje proces.

Dodatni problem su ekonomski interesi. Američki sistem subvencija i dalje u određenoj meri daje prednost domaćim kompanijama, što izaziva nepoverenje u Evropi. Postoji i praktično ograničenje: vreme. Otvaranje rudnika, izgradnja postrojenja i razvoj novih lanaca snabdevanja traju godinama. To znači da sporazum može da postavi pravac, ali rezultati neće biti brzi.

Širi geopolitički kontekst

Ovaj potencijalni dogovor treba posmatrati kao početak procesa, a ne kao konačno rešenje. Njegova prava vrednost se ogleda u pokušaju da se dugoročno promeni način na koji Zapad obezbeđuje resurse od kojih zavisi njegova ekonomija.

Ovaj sporazum je deo šireg trenda u globalnoj politici. Svet se udaljava od ideje potpuno slobodne trgovine i okreće se sigurnijim, politički pouzdanim partnerstvima. Istovremeno, zemlje bogate resursima dobijaju na značaju. One postaju akteri koji mogu da utiču na odnose između velikih sila. Na kraju, priča o kritičnim mineralima nije samo priča o sirovinama. To je priča o tome ko će imati kontrolu nad tehnologijama i ekonomijom u budućnosti i po čijim pravilima će se ta budućnost razvijati.

Autor: Nikola Mirković