foto: EU u Srbiji

Agresija Rusije na Ukrajinu donela je ne samo dodatne brige za evropsku zajednicu, već i novu dinamiku u procesu proširenja Evropske unije na prostoru Zapadnog Balkana, kao i među državama tzv. Istočnog partnerstva. Skorašnje kritike Evropske komisije, posebno njenog Generalnog direktorata za proširenje, suštinski su premestile Srbiju sa mesta favorita, na začelje liste kandidata. 

Obeležavanje godišnjice pada nadstrešnice je ponovo pokazalo da je Budimpešta jedini preostali saveznik srpske administracije. Odlučivši da ne učestvuje u zajedničkom saopštenju ambasada zemalja članica EU, kojim izražavaju duboko saučešće i napominju da će pomno pratiti aktuelnu političku i društvenu krizu. Iz tog razloga, bilo bi korisno podsetiti na napore srpske vlasti da iskoriste pozitivan geopolitički momentum koji je za njih trajao sve do 1. novembra 2024. godine.   

Iako se čini kao davna prošlost, prethodni komesar za proširenje dolazio je upravo iz susedne Mađarske. Oliver Varhelji, mađarski komesar blizak vladajućoj Orbanovoj stranci, nadgledao je proces proširenja punih 5 godina. Usled pomenutog novog momentuma, percepcija prema Zapadnom Balkanu se promenila, od „pouzdanog i stabilnog partnera“ postao je prostor koji se danas sve češće opisuje kao unutrašnje dvorište Evropske unije. Prema logici realpolitike1 njega bi trebalo integrisati u što skorijem roku kako bi se predupredili spoljni uticaji, prevashodno Rusije i Kine, ali i Trampove Amerike. Ipak, vlast u Beogradu samo je delimično razumela nove međunarodne okolnosti stvorene ratom u Istočnoj Evropi. Polazeći od pretpostavke da je integracija preostalih država Balkana sada geopolitička nužnost, verovala je da će Srbija doživeti sudbinu Rumunije i Bugarske, tj. da će postati članica EU više iz strateških potreba nego kao rezultat stvarnog napretka u sprovođenju reformi. U prilog tome govori i poseta predsednice Evropske komisije krajem oktobra 2024. godine, tokom koje je Srbija još uvek nazivana favoritom evrointegracija na Balkanu. 

Osim toga, transverzala Beograd–Budimpešta i dalje ima je još jednog značajnog saigrača – Bratislavu. Drugi ključan saveznik je Slovačka. Uticajni politički akteri, poput sadašnjeg premijera Roberta Fica, bivšeg ministra spoljnih poslova i nekadašnjeg specijalnog predstavnika EU za dijalog Beograda i Prištine Miroslava Lajčaka, kao i izvestioca za Srbiju u Evropskom parlamentu Vladimíra Bilčika, imali su zapaženu ulogu u oblikovanju narativa i imidža srpskih vlasti u Briselu. U tom kontekstu, u Beogradu je preovladavalo uverenje da je Srbija danas potrebnija Evropskoj uniji nego obrnuto, kako zbog vojne podrške Ukrajini, tako i zbog svojih prirodnih resursa i strateškog položaja u regionu. Sve do formiranja novog saziva Evropske komisije u decembru 2024. godine delovalo je da zvanični Beograd može zadržati status favorita, uprkos spoljnoj politici „sedenja na više stolica“. Savezništva sa Budimpeštom i Bratislavom, ali (nezaobilazni) geografski položaj u centru Balkana odavali su takav utisak. 

Imajući u vidu sve prethodno navedeno, potrebno je pojasniti šta bi zapravo značilo „do Brisela putem Wild Card principa“. Termin wild card u ovom kontekstu nije pravno utvrđen mehanizam u ugovorima o pristupanju Evropskoj uniji, već politički izraz koji se koristi za opis izuzetaka ili politički ubrzanih puteva ka članstvu. To je situacija u kojoj geopolitički interesi i osećaj hitnosti mogu dovesti do ubrzane ili selektivne primene pogodnosti članstva, uz odstupanja od stroge politike uslovljavanja. Takav pristup u javnoj sferi funkcioniše kao metafora za neočekivane ili politički motivisane pogodnosti koje se mogu dodeliti državi kandidatu u okviru procesa proširenja. 

U tom kontekstu, u Beogradu je postojalo uverenje da će Budimpešta i Bratislava, kroz svoje uticajne političke kanale, pokušati da „poguraju“ ovaj wild card pristup u korist Srbije. Računalo se na političku podršku mađarskog i slovačkog rukovodstva, koja su u prethodnim godinama pokazivala razumevanje za pozicije srpskih vlasti. Međutim, takvi pokušaji nisu dali očekivane rezultate. Iako Mađarska i dalje blokira ubrzani proces pristupanja Ukrajine i snažno zagovara neophodnu integraciju Zapadnog Balkana, u praksi nije uspela da obezbedi širi konsenzus među državama članicama za bilo kakav oblik prečice ka članstvu Srbije. 

U praksi, ipak, proces pristupanja ostaje čvrsto utemeljen na jasno definisanim kriterijumima iz Kopenhagena i preciznim procedurama koje sprovodi Evropska komisija, dok konačna odluka zahteva jednoglasnu saglasnost država članica. To znači da bi svako wild card rešenje bilo u velikoj meri politički kompromis, koji mora proći institucionalne procedure i potvrdu svih članica, a ne jednostrani akt Komisije. Drugim rečima, politička volja može privremeno ubrzati ili olakšati put ka članstvu, ali ne može sama po sebi obezbediti punopravno članstvo bez ispunjavanja formalnih i suštinskih kriterijuma. 

Prednosti hipotetičkog wild card pristupa su očigledne: brža institucionalna integracija Zapadnog Balkana mogla bi smanjiti prostor za delovanje spoljnih aktera (posebno Rusije i Kine), poslati snažan signal političke stabilnosti i doprineti geostrateškoj koheziji Evrope. Ipak, rizici su podjednako ozbiljni. Slabljenje politike uslovljavanja moglo bi umanjiti podsticaj za istinske reforme u oblasti vladavine prava, nezavisnosti institucija i slobode medija, izazvati otpor pojedinih članica koje insistiraju na doslednosti standarda i, dugoročno, narušiti kredibilitet same Unije. 

Konkretno kada je reč o Srbiji, poslednji izveštaji Evropske komisije i Evropskog parlamenta ukazali su na pogoršanje u oblastima demokratije, funkcionisanja institucija i vladavine prava, čime je Beograd izgubio raniji status favorita. Režim, oslanjajući se pretežno na geopolitičke argumente, zanemario je činjenicu da članstvo u Uniji više nije moguće ostvariti samo na osnovu političke važnosti ili geografskog položaja. Današnja Evropska unija očekuje od kandidata ne samo geopolitičku usklađenost, već i postojanje funkcionalne demokratije i pravne države koja neće predstavljati prepreku radu i vrednostima institucija Unije. 

Neotvaranje preostalih pregovaračkih poglavlja u okviru klastera 3 krajem 2025. godine ukazuje na to da za punopravno članstvo više nije dovoljno samo odgovarajuće geopolitičko opredeljenje. U današnjim okolnostima, to se najbolje može videti prema primerima Crne Gore i Albanije, koje su napredak u svojim EU integracijama ostvarile sprovođenjem neophodnih reformi u poglavljima nezavisnosti pravosuđa i vladavine prava. S tim u vezi, skorašnje kritike komesarke za proširenje povodom novih zakona koji „umanjuju nezavisnost sudstva i tužilaštva“2 jasno potvrđuju doslednost u primeni kopenhaških kriterijuma u procesu proširenja. 

Svojim nečinjenjem, ali čini se i neinteresovanjem, Srbija rizikuje da preuzme status Gruzije ili Turske. Višegodišnje stagniranje pregovora i spora dinamika reformi, naročito u prethodno pomenutim oblastima, kao i normalizacije odnosa sa Prištinom, dovele su do toga da se već mogu videti obronci politike „večne kandidature“ u kojoj ne postoji jasna namera završetka procesa.  

Problem ove politike bi mogao biti u tome što ukoliko Srbija ne ispuni potrebne bezbednosne i demokratske standarde koje EU postavlja kandidatima, ne samo da bi ostala „zamrznuta“ u pogledu EU integracija, već bi se aktivirali mehanizmi koji mogu dovesti do neželjenih posledica van samog pristupnog procesa. Evropska unija poseduje instrumente praćenja i uslovljavanja koji omogućavaju da, u slučaju sistemskog nazadovanja u oblastima vladavine prava, slobode medija, kontrole migracija i usklađivanja vizne politike sa EU standardima, reaguje prema trećim zemljama koje koriste bezvizni režim. U takvim okolnostima moguće je privremeno suspendovati ili čak ukinuti bezvizni režim za države koje ne ispunjavaju preuzete obaveze, što se u javnim i institucionalnim raspravama trenutno pominje i u kontekstu Gruzije zbog procena o nazadovanju u demokratskim standardima i neispunjavanju preporuka Evropske komisije. U tom smislu, nije zgoreg podsetiti i na primer Turske čijim državljanima, uprkos dugogodišnjem statusu kandidata za članstvo u EU, je i dalje potrebna turistička viza za ulazak u šengenski prostor. 

Ovakav razvoj događaja imao bi nesumnjive implikacije za sektor turizma i mobilnost građana, ali i šire ekonomske posledice ako to dodatno naruši poverenje i olakša uvođenje ograničenja na slobodan protok ljudi i robe između Srbije i EU. Povratak ili uvođenje strožih viznih režima mogao bi otežati poslovanje, smanjiti broj turista i poslovnih putnika, ali i povećati administrativne barijere za izvoz robe na tržište EU, što bi negativno uticalo na našu privredu kojoj EU predstavlja najveće izvozno tržište. 

Već se, praktično, mogu videti prvi efekti strožije kontrole u okviru novih sistema kao što su Entry/Exit System (EES) i predstojeći ETIAS, koji značajno utiču na profesionalne vozače kamiona iz Srbije i zemalja Zapadnog Balkana. EES je od oktobra 2025. uveden kao digitalni sistem za elektronsko praćenje ulaska i izlaska svih državljana trećih zemalja u Šengen zonu i biće potpuno implementiran do aprila 2026. godine, čime se automatizuje praćenje boravka. Višestruki prelazak granice više se ne potvrđuje pečatom u pasošu, već se evidentira u centralnom sistemu i računa prema pravilu od 90 dana u okviru 180 dana. 

Profesionalni vozači kamiona, koji zbog prirode svog posla često ulaze i izlaze iz EU više puta u kratkom periodu, zbog toga su izrazili nezadovoljstvo jer EES praktično tretira njihovu čestu mobilnost kao običan boravak turista, ograničavajući ih na istih 90 dana u 6 meseci, bez posebnih izuzetaka za radne putnike. To je dovelo do protesta i blokada na graničnim terminalima teretnog saobraćaja u regionu početkom 2026. godine jer su neki vozači odbijeni na ulazu ili čak deportovani zbog navodnog prekoračenja dozvoljenog boravka, što je već imalo negativne posledice po funkcionisanje transportnih lanaca i logističkih kompanija. Ovakvi problemi ukazuju na to kako usklađivanje sa EU standardima i kontolom granica utiče van same formalne politike pristupanja, jer pogoršanje uslova za ključne privredne sektore kao što je transport može dodatno opteretiti ekonomsku saradnju sa EU tržištem. 

Ipak, sportskim žargonom rečeno, wild card princip na koji se Beograd dugo oslanjao, uz podršku Budimpešte i Bratislave, više nije u igri. Napomena Marte Kos da se anti-EU retorika više neće tolerisati ukazuje na mogući „faul pred isključenje“ u kontekstu evrointegracija. Ono što svakako daje razloga za optimizam jeste sada već izvesna integracija Crne Gore i Albanije (a potencijalno i Severne Makedonije) do kraja ove decenije, što bi dodatno povezalo srpsku privredu s jedinstvenim tržištem EU. Samim tim, vrata Unije ostaju otvorena, ali samo za one koji poštuju pravila, standarde i vrednosti na kojima ona počiva. 

Autor: Danilo Kostić