Civilno društvo u potrazi za novim modelima upravljanja na Zapadnom Balkanu

Moć Evropske unije da transformiše države Zapadnog Balkana i vodi ih ka stabilnim demokratijama do skoro je bila neupitna. Konstruktivne kritike prevashodno su se odnosile na način na koji je to rađeno i uglavnom se svodile na potrebu balansiranja između onog poslovičnog „štapa” i pronalaženja novih „šargarepa” za domaću javnost, koje bi ojačale podršku i ubrzale proces. Razmatranje suštine preduzetih koraka je, pak, bilo skoro zanemarljivo − naročito na nivou njihovih ulaznih i izlaznih rezultata. A rezultat takvog procesa evropskih integracija vidljiv je danas u državama Zapadnog Balkana, ali i u državama Centralne i Istočne Evrope koje su uz veliki prasak postale članice Evropske unije. Čini se da se svetlo demokratije na kraju tunela pretvorilo u izmaglicu u kojoj se autoritarne tendencije sudaraju i nasumično mešaju sa demokratskim procedurama. Zbog toga je potrebno da debata o samom procesu evropskih integracija promeni svoj sadržaj i pravac.

U 2016. godini kriza demokratije i slabost institucija manifestovala se u većini zemalja u regionu. Prevremeni izbori u Srbiji, praćeni kršenjem ljudskih prava u slučaju rušenja objekata u Savamali, protesti i kriza vlasti u Makedoniji, slučaj navodne pripreme terorističkog napada tokom izbora u Crnoj Gori, kao i kriza bilaterlanih odnosa između Srbije i Hrvatske ukazuju da evropske integracije, same po sebi, ne dovode do suštinske evropeizacije društava Zapadnog Balkana. Čini se da proces evropskih integracija, koji je trebalo da podrži i omogući uspostavljanje sistema demokratije i vladavine prava, postaje obeležen izneverenim očekivanjima. Stabilnost ispred demokratije, suštinsko obeležje odnosa EU prema procesu proširenja na Zapadni Balkan u poslednjih nekoliko godina pre pojačava političke tenzije i doprinosi slabljenju institucija. Građani su svoja prava tražili na ulicama kroz proteste, zbog toga što su vrata institucija, koje bi trebalo da štite i omoguće ostvarivanje njihovih prava, ostala zatvorena. Pojedinačni izveštaji Evropske komisije o zemljama regiona nastavili su da na neujednačen način tretiraju zajedničke fenomene, držeći se principa da se nazivanje stvari pravim imenom može suspendovati ukoliko to može da naruši interese važnije od demokratije. Makedonija je eksplicitno nazvana zarobljenom državom (captured state), dok je kod Srbije pominjanje Savamale netragom nestalo iz izveštaja, a u Bosni i Hercegovini se „šuma sklanja iza drveća” kroz problematično određivanje koja pitanja će biti stavljena na agendu za rešavanje, a koja ne (pogledajte intervju sa Adnanom Ćerimagićem iz Evropske inicijative za stabilnost, Sarajevo)

Uzimajući sve ovo kao realnost društava u regionu, kroz konferenciju „Move. Link. Engage. Novi modeli upravljanja na Zapadnom Balkanu” (eng. Move. Link. Engage. New Modes of Governance in the Western Balkans) promovisan je regionalni pristup u rešavanju zajedničkih problema, povezivanjem predstavnika civilnog društva na čitavom ovom prostoru. Bez obzira na granice koje ih razdvajaju, činjenica je da problemi ne mare za te granice.

Pokrenut je dijalog o tome kako civilno društvo mora i može da javne politike preusmeri iz ruku pojedinaca koji drže pozicije vlasti prema institucijama i da spreči zloupotrebe javnih ovlašćenja za zadovoljavanje partikularnih interesa. Uspostavljanje novih modela upravljanja (New Modes of Governance), odnosno menjanje načina upravljanja od tradicionalnog i vertikalnog ka horizontalnom i participativnom, otvorenom za građane i građanke, interese zajednica i dijalog sa civilnim društvom, uzeto je kao osnovna studija slučaja u diskusiji. Proces evropskih integracija jeste inicirao i podržao različite mehanizme koji omogućavaju uključivanje javnosti, veću transparentnost i odgovornost javnih vlasti. U to spadaju različita akta, kao što su: strategije, smernice, uredbe i odluke, ali i instrumenti, kao što su tela za saradnju sa civilnim društvom i nezavisne institucije (zaštitnik građana i poverenik za informacije od javnog značaja, kao i procedure koje omogućavaju učešće, kao što su javne rasprave). Međutim, čini se da ovi mehanizmi predstavljaju alate koji su vlasti, a i civilnom društvu, još uvek teški za rukovanje (pogledajte autorski tekst Jovane Marović, saradnice Instituta Alternativa, Crna Gora). Siva zona koja se stvara u prostoru između usvajanja i uspostavljanja ovih mehanizama i njihove (slabe) implementacije, zapravo čini prostor u kom je moguće „oprati” stvarni odnos vlasti prema građanima. Formalna spremnost na saradnju sa građanima i civilnim društvom omogućava zadovoljenje bazičnih zahteva i otklanja nevolju daljih i snažnijih pritisaka EU za unapređenje učešća javnosti u javnim poslovima. A zapravo se gubi iz vida da se, zahvaljujući toj sivoj zoni, postepeno omogućava prevladavanje izvršne vlasti, diskrecionih odluka, odnosno autoritarnih tendencija. Na ovaj način se kontrolni mehanizmi društva ─ civilno društvo, mediji, nezavisne institucije ─ slabe i pacifikuju, sve više gubeći saveznike i adrese na koje mogu da se obrate.

U prilog iznetim stavovima govori i istraživanje koje je sprovela Beogradska otvorena škola u saradnji sa Institutom Alternativa iz Crne Gore, o sprovođenju javnih rasprava u procesu usklađivanja nacionalnog zakonodavstva sa zakonodavstvom Evropske unije. S druge strane, ovo istraživanje ukazuje da postoje prostor i potreba, s obzirom na okolnosti, da civilno društvo preuzme inicijativu koja bi trebalo da bude brana samovolji izvršne vlasti. Insistiranjem na poštovanju i primeni institucionalizovanih rešenja, civilno društvo postepeno može da doprinese stvaranju otvorenih institucija i odgovornih javnih vlasti. Da bi se do tog cilja došlo, jako je bitno da osnovna vrednost u radu civilnog društva bude ideja Evrope, a ne ideja proširenja (pogledajte autorski tekst Vedrana Džihića sa Instituta za političke nauke Univerziteta u Beču i člana u Savetodavnoj grupi za javne politike Balkan u Evropi (BiEPAG)). Zajedničko zalaganje za ideju Evrope, a ne za ideju proširenja, trebalo bi da postane tačka susreta između institucija EU i civilnog društva i osnov za jačanje njihovog partnerstva. Takvo partnerstvo će obezbediti viši stepen odgovornosti političkih aktera i prema ciljevima procesa pristupanja EU, a i prema građanima, koji su njegovi istinski vlasnici.

Piše: Tamara Branković