Međunarodni poredak i evropski projekat u vreme COVID-19

Tekst je prvobitno objavio Institut za međunarodne poslove iz Rima.

COVID-19, bolest uzrokovana novim koronavirusom koja se brzo pretvorila u pandemiju, mogla bi da bude poslovična kap koja će preliti čašu. Međunarodni liberalni poredak, kao i Evropska unija unutar njega, već je godinama u problemima. Pravila, norme i institucije koje su više od sedamdeset godina vodile međunarodno društvo su oslabile, kako zbog izazova spolja, od prkosno neliberalnih sila kao što su Kina i Rusija, tako i iznutra, odricanjem Donalda Trampa od poretka koji je njegova država stvorila i održavala. Sa svoje strane, EU su jedna za drugom potresle kriza evrozone i migrantska kriza, dok su regioni koji je okružuju upali u spiralu konflikata, čak i raspada. COVID-19 mogla bi da bude poslednji ekser u kovčegu međunarodnog poretka zasnovanog na pravilima i evropskog projekta unutar njega. Ali, mogla bi takođe da iznedri novog feniksa koji bi se uzdigao iz njihovog pepela. Mnogo će zavisiti od toga kako se Evropa, unutra i spolja, suoči sa ovom epohalnom krizom.

Alarmi za zatvaranje zvone. Kako su poricanje, oklevanje i opasne teorije o imunitetu krda odbačene, na videlo dolazi prosta činjenica: bez obzira na političke, društvene i ekonomske troškove, za ograničavanje koronavirusa potrebno je privremeno zatvaranje.

Postepeno smo se zaključali u svojim domovima kako bismo zaštitili sebe, svoje voljene i svoju zajednicu. Naša deca ne idu u školu, ne mogu da posete bake i deke i isprobavaju virtuelne sastanke sa prijateljima. Radimo od kuće, ograničavajući izlaske na nabavku hrane i zdravstvene potrebe, a vrhunac nam je pesma i tapšanje sa balkona u solidarnosti jednih sa drugima. Ulice su prazne, dajući našim gradovima čudnovat lep mir koji do sada nismo upoznali. Naše granice su zatvorene, nekad formalno a mnogo češće faktički, pošto se mobilnost unutar i između Evrope, SAD i Azije svela na najmanju moguću meru.

Da li je ovo konačna potvrda agende zatvaranja koju već godinama zagovaraju nacionalistički populisti? Da li potvrđuje mudrost trgovinskog protekcionizma, Bregzita, bodljikave žice, zidova i luka zatvorenih za migrante? Da li smo mi, liberali, jednostavno pogrešili?

Jasno je da naše zatvaranje može da predstavlja tačku bez povratka za globalizaciju, međusobnu zavisnost i evropske integracije. Gotovo je sa danima u kojima su Evropljani smatrali da otvorenost i međuzavisnost automatski donose mir i prosperitet. Već decenijama, ovaj pogled na svet bio je bez izazivača u glavnom toku evropskog i, šire govoreći, svetskog razmišljanja. Međutim, liberalizam se onda pomešao sa neoliberalizmom i, vremenom, hiper-liberalizmom. Sa njim je došlo do uvećavanja socio-ekonomskih razlika, dok su društveno nezadovoljstvo i politički nemiri rasli. Tada je došlo do promene u evropskom sazvučju. Globalna finansijska kriza, uparena sa krizom evrozone, kao i implozija – ili eksplozija – regiona u okruženju EU i politička kriza oko migracija koja je usledila, počele su da razaraju ova evropska ubeđenja. To je posejalo seme evroskeptičnog nacionalističkog populizma, koji je uzeo različita obličja širom Unije, ali je moćno konvergirao u pogledu agende zatvaranja. To je bila agenda koja je vremenom privukla i liberale, ponajviše u pogledu migracija, što su u najskorije vreme pokazali evropski lideri tražeći “štit” na grčko-turskoj granici.

Sa dolaskom koronavirusa, krhkosti koje je otkrila globalizacija, međuzavisnost i integracija su ogoljene. Sa globalnom socioekonomskom infrastrukturom u kojoj su čvorišta na malim razdaljinama a esencijalne funkcije centralizovane u velikim osovinama, sada znamo kako kriza u bilo kojoj od tih osovina može da pokrene globalnu reakciju koja će ugroziti sistem u celini. Već smo videli kako je finansijska kriza koncentrisana u SAD pokrenula globalnu finansijsku krizu. Danas vidimo kako virus koji se prvi put pojavio u svetskoj radionici – Kini – prerastao u globalnu pandemiju koja rizikuje da zaustavi ekonomiju. Virus, i ranjivosti koje razotkriva, mogu postati konačan test napetosti za globalizaciju.

Krhkosti koje je razotkrio koronavirus i potvrda rešenja privremenog zatvaranja mogu da nas zaslepe da upadnemo u neliberalnu zamku. Globalno, privremena ograničenja putovanja i poremećaj globalnih lanaca snabdevanja mogli bi da obeleže kraj ere slobodne trgovine. Evropska unija je do sada uspela da pliva uzvodno, sklapajući sporazume o slobodnoj trgovini sa Kanadom, Japanom, zemljama Merkosura, Vijetnamom i Singapurom poslednjih godina. Uradila je to u globalnom okruženju u kojem nacionalizam i protekcionizam rastu, počinjući sa trgovinskim ratom između SAD i Kine, i rastućim pozivima za razdvajanje ove dve velike privrede. Nakon što se prašina oko koronavirusa slegne, raspoloženje bi moglo da se trajno promeni. Instinkt protekcionizma, ako ne i otvorene autarkije, koji bi otišao mnogo dalje od lekcija kako izolovati šokove u globalnoj ekonomiji i sprečiti ih da izazovu pad sistema, mogao bi da prevlada.

Na evropskom nivou, instinkti nacionalizma i nedostatka solidarnosti takođe bi mogli da preuzmu vodeću ulogu. Jednostrane odluke Poljske, Slovačke, Češke, Danske, Kipra, Litvanije i Letonije da zatvore svoje granice svakako ide u tom pravcu, kao i početne nekoordinisane blokade u snabdevanju medicinskom opremom koje su Francuska i Nemačka nametnule svojim državama članicama. Isto tako, evropsko ćutanje na zahtev Italije da se zaštitne maske snabdeju preko Mehanizma za civilnu zaštitu EU bila je zaglušujća, potvrđujujući sve evroskeptičnijoj italijanskoj javnosti da je sve vreme bila u pravu. U svojim skrušenim obraćanjima svojim građanima, čak i suštinski evrofilski lideri iskazali su nedostatak evropskog refleksa. U inače impresivnom televizijskom obraćanju kancelarke Angele Merkel 18. marta, nije bilo reči o Evropi. Konačno, dok se razmatraju rano ćutanje Komisije i prvi fijasko u reakciji Evropske centralne banke, šteta koja je načinjena javnoj percepciji mogla bi da potraje.

A tu je i rizik neliberalizma unutar naših liberalnih demokratija. Kina, originalno zemlja okrivljena za koronavirus, mogla bi da završi kao pobednik ove globalne krize. Delimično je to zbog toga što je bila prva da uspešno zaustavi virus kod kuće kroz drakonske mere zatvaranja koje su zapadne zemlje, počevši od Italije, nevoljno ali bez razlike ispratile. Istina, evropske zemlje su se zatvorile na način usklađeniji sa njihovim otvorenim političkim sistemima. Nije bilo masivne fizičke kontrle i manipulacije javnim informacijama kakve vidimo u Kini, niti preteranog sakupljanja podataka građana koji bi se iskoristili u druge svrhe. Međutim, ne znamo još da li će naše “demokratsko zatvaranje” da se ispostavi onoliko efektivno kao kinesko “autoritarno” i, u svakom slučaju, mi smo na evropski način ispratili kineski model, pre nego model Južne Koreje, Tajvana ili Hong Konga.

Osim toga, globalna uloga Kine u krizi oko COVID-19 je bolno razotkrila nesnalaženje bivšeg globalnog hegemona – SAD. Izrazi solidarnosti Pekinga, koji je poslao avione i brodove zaštitnih maski, testova, ventilatora, respiratora i medicinskog osoblja, kao i široki globalni obuhvat koji uključuje transfer znanja, u snažnom je kontrastu sa prezirom Vašingtona prema “stranom” virusu, jednostranim zabranama putovanja svojim navodno najbližim saveznicima u Evropi, nehumanim zatezanjem sankcija prema Iranu pogođenim koronavirusom, i patetični pokušaji da se osiguraju ekskluzivna američka prava na vakcinu koja se razvija u Nemačkoj. Kao što su mnogi primetili, Kina za sada pobeđuje u propagandnom ratu. Činjenice se nadopunjavaju fikcijom, sa masivnim kampanjama lažnih vesti koje podržavaju mit da je, daleko od spontanog nastanka u Kini, virus proizveden na Zapadu. Poput Suecke krize iz 1956, koja je simbolično pokazala potpuno opadanje globalne moću Ujedinjenog Kraljevstva, COVID-19 mogla bi da predstavlja “suecki momenat” za SAD. Ako se ovo desi, posledice ne bi bile samo svedene na rivalstvo SAD i Kine i globalnu raspodelu moći. Ako Kina, sa svojim političkim sistemom, postane globalni hegemon, njena privlačna moć za liberalne demokratije može da postane opasno neodoljiva.

S druge strane, moguća je i potpuno drugačija budućnost. Postalo je zamorno koliko i istinito reći da virus ne zna za granice i da može da inficira sve ljude, bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnost, boju kože ili religiju. Kao i svi veliki izazovi našeg doba, od klimatskih promena preko digitalizacije do demokratije, pandemije su po definiciji transnacionalne. Zbog toga, dok njihovo zauzdavanje zahteva privremeno zatvaranje, ne samo da je ono koordinisano kako bi bilo efektno, već takođe, iznad svega, otkriva da nam je potrebno više, ne manje, multilateralizma na globalnom nivou i integracije u okviru naše Evropske unije.

Globalno, COVID-19 je razotkrila ograničenja arhitekture upravljanja koja samo nadgleda i daje preporuke, umesto da ih sprovodi. Svetska zdravrstvena organizacija (SZO) pratila je globalni razvoj virusa na osnovu informacija koje su joj države dobrovoljno davale. Međutim, neke države, posebno one u razvoju ili u krhkom kontekstu, nemaju mogućnosti da pruže tačne informacije. Druge, posebno autoritarne kao što je Rusija, ne žele to da urade. Takvo skrpljeno nadgledanje dodatno otežavaju “bezube” preporuke SZO, kojima fali bilo kakav mehanizam sprovođenja. Trenutna kriza otkriva neadekvatnost trenutnog poretka, ali umesto da upućuje ka svetloj budućnosti nacionalizma i unilateralizma, pokazuje ka više globalne koordinacije i saradnje. Međunarodni poredak nije neadekvatan zbog suviše normi, pravila, zakona i institucija, nego zato što su one previše malobrojne i slabe. Odgovornost je sada na multilateralnim platformama i institucijama, da dokažu svoju vrednost, ne samo u zadržavanju i, u kranjoj meri, pobeđivanju virusa i održavanju globalne ekonomije, već i u usvajanju dugoročnih lekcija iz ove krize, počevši sa potragom za održivim razvojem.

Nadnacionalni pritisak na globalnom nivou bio bi poželjan, ali možda nije mnogo verovatan. Kada je u pitanju Evropa, možda će biti više prostora za optimizam. Nakon sporog početka, Evropska komisija je preuzela vodeću ulogu u koordinaciji privremenog zatvaranja spoljnih granica Šengena, kako bi i sprečila kontinuirano nekoordinirano postavljanje unutrašnjih granica unutar njega. Odlučila je da zaštiti integritet jedinstvenog tržišta, radeći na preokretanju početnih pokušaja država članica da ograniče izvoz medicinske opreme unutar Unije. Najznačajnije je što je Unija zakoračila u područje gde se nalaze njena najveća ovlašćenja: ekonomija. Fleksibilnost u fiskalnoj politici je sada postignuta, a pravila o državnoj pomoći biće privremeno ublažena kako bi se pomoglo kompanijama koje se suočavaju sa krizama likvidnosti u ključnim sektorima kao što su transport i turizam. Sedam milijardi evra biće mobilisano za podršku malim i srednjim preduzećima u nevolji. A predviđeno je i dodatnih 37 milijardi evra u kohezionim fondovima za krizu. Poslednje, ali ne i najmanje bitno, Evropska centralna banka odlučno je usmerila svoje napore, najavljujući dodatni program za privremenu kupovinu imovine u iznosu od 750 milijardi evra (uz prethodne obaveze, ECB će 2020. pružiti podršku u iznosu većem od bilion evra) i tako ukazuje da će i dalje raditi sve što je potrebno za spasavanje evra. Sve se ovo dogodilo, ali to je i dalje samo početak. Koronavirus je toliko brz i tako akutan da bi ono što se juče činilo nezamislivim, sutra moglo da postane stvarnost. Da spomenemo jedan primer – razgovor o evroobveznicama, koje su godinama bile fantazija evrofederalista i zaduženih članova evrozone, sutra će možda postati neophodne.

Još mnogo toga ostaje da se uradi povrh ekonomije. COVID-19 je razotkrila ograničenja Unije u kojoj javno zdravlje ostaje isključivo ovlašćenje država članica. Postoji velika uloga za Evropu, bilo u pogledu medicinske prevencije ili hitnog odgovora koji zahteva ključnu medicinsku opremu, kao i koordinacije politika država članica. U oblasti bezbednosti i odbrane, COVID-19 je dala novi obrt značenju “zaštite” građana od strane Unije, na primer oružanim snagama opremljenim da dopune i stave na raspolaganje udarne kapacitete državama članicama kojima je to potrebno.

COVID-19 kriza, koja se pojavila za petama krize evrozone i migrantske krize, predstavlja još jednu priliku za evropski projekat. Za sada, Unija je uvek gradila sebe na pepelu kriza, ali je takođe uvek ulagala minimalne napore da se “provuče”. Ove polovične transformacije kriza u prilike su lajtmotiv dosadašnjih evropskih integracija. Ovoga puta, to bi moglo da bude potpuno nedovoljno. Dok koronavirus potvrđuje, pojačava i ubrzava mnoge globalne trendove koje smo gledali u usporenom snimku proteklih godina, Evropa mora da odgovori na izazov ukoliko iskreno želi da zaštiti svoje građane i vrednosti multilateralnog sistema zasnovanog na pravilima.

Izvor: European Western Balkans