foto: Dati Bendo / European Commission

Rano je razmatrati kako će Tisa preživeti svoj prvi rastok. Ustupanje prostora novoj partiji ne samo da je omogućilo neupitnu pobedu opozicionih snaga već je i praktično konsolidovalo Tisu kao trenutno jedinu igru u gradu. To ne znači da će druge partije opozicije, poput zelenih (Dialogue) ili dugovečnih socijalista (MSZP), ostati neme sa strane. Takmičarski autoritarizam Viktora Orbana proizveo je, verovatno kao nenameravanu posledicu, liderski sentiment i kod druge strane. Mađar će sada morati da ispuni dodatna očekivanja, ne samo ona koja imaju njegovi novi birači već i opozicioni akteri koji su mu ustupili mesto.  

Ples budućeg ministra zdravstva Žolta Hegeduša definitivno je pozicionirao ciklus parlamentarnih izbora u Mađarskoj kao najzanimljivije ove godine. Dobro, ruku na srce, skoro-pa-ritmično uvijanje i imitacija gitariste AC/DC-a nisu jedini razlog zašto su svetske oči bile uprte u jednu članicu Višegradske četvorke. Naime, pad Viktora Orbana izazvao je veliko radovanje liberalnog dela Evrope. Nakon 16 godina ideja iliberalne demokratije koju je Orban popularizovao završila je duboko u dubinama Tise. Makar nakratko, dok ne nauči ponovo da pliva.

Skepsa nije neopravdana. Dugo konsolidovan sistem takmičarskog autoritarizma Viktora Orbana prodrao je u sve pore političkih institucija Mađarske; od sudstva, izbornih institucija, parlamenta, pa sve do tipične mete ovakvih modela vlasti − medija. Takav sistem vladavine je ubrzo postao trn u oku Evropske unije. S jedne strane briselska birokratska mašina, s druge strane opstrukcionista Orban (a kasnije i veći broj sličnih kočničara), predstavljali su dve suprotstavljene sile kada je reč o tome kako će EU nastupati unutra, a naročito spolja. Orbanovo sprečavanje paketa pomoći Ukrajini iz decembra 2023. godine najavilo je dugačku predizbornu kampanju, onu u kojoj Orbanov Fides kao konstantu drži spoljnu politiku zemlje. Ideja da je Mađarska poslednji bedem klasičnog shvatanja suverenosti, nasuprot sve bližoj Uniji, očigledno nije uspela da nadjača sentiment koji je Mađar plasirao u svojoj kampanji – fokus na unutra i na novčanike.

Pobednički gulaš: svi sastojci trijumfa Tise

Male tajne velikih majstora, za razliku od kulinarstva, u savremenoj politici i ne postoje. Razlozi za to su brojni, ali je verovatno ključ u tome što je izuzetno teško sakriti dobre poteze u doba u kome je svaki zabeležen. To predstavlja izvesnu olakšicu u tumačenju uspešne knjige recepata Petera Mađara, ali osećam dužnost da napomenem da postoji veliki broj sastojaka koje sam izostavio; kako je gulaš još uvek vruć, biće neophodno da prođe neko vreme kako bi se sagledala slika u celosti. (Ostale sastojke uvek možete dodati po ličnom nahođenju, ako imaju smisla.

1. Visoka izlaznost

Rekordna izlaznost od gotovo 80% govori nam nekoliko stvari. Prvo, većina novoizašlih birača su bili apstinenti, a ne birači Fidesa; nakon 16 godina vlasti, dosta je teško, skoro i nemoguće, privući veliki broj novih birača. Drugo, u vezi s prethodnim, jeste činjenica da takmičarski autoritarizam funkcioniše na platformi sačinjenoj od parcijalnog legitimiteta. Onoga trenutka kada takav sistem preplave novi birači, a izbori postaju znatno kompetetivniji, dolazi do znatno veće šanse da taj sistem erodira pod novom težinom. Treće, i poslednje, jeste činjenica da su mladi birači, koji su sada prvi put izašli na izbore, svoje izborno krštenje obavili u znaku Tise.

  2. Door-to-door kampanja

Način na koji se kampanja vodila jeste jedan od ključnih razloga za pad Fidesa. Za razliku od starog i tromog, sada već bivšeg, premijera koji je svoje kampanje vodio tek u nekoliko mesta, govoreći mahom o geopolitičkim okolnostima i spoljnim pretnjama po Mađarsku, Mađar je svoju kampanju bazirao isključivo na energičnim okupljanjima širom zemlje. Po jednoj proceni, Mađar je u istom danu imao i do sedam javnih mitinga, sve uz pomoć široke mreže aktivista koju je Tisa razvila. I dok je delovalo kao da se Mađar ne zamara, Orbanova eskalacija nad njegovim nekadašnjim pristalicama prilikom mitinga u Đeru otkrila je frustriranost odlazećeg premijera. Neprestano alarmiranje javnosti - Mađarska je ugrožena (od strane neprijatelja spolja) - dovelo je do zamora kod birača koji su do juče u prvim redovima mahali zastavama na Fidesovim skupovima. Kako su obe kampanje bile izuzetno personalističke i liderski orijentisane, nastup iz Đera prema sopstvenom biračkom telu predstavljao je jasan signal da Orban, što će reći i Fides, nema snage da izađe na kraj s nadolazećim izborima.

3. Čovek iz sistema

Izuzetno važna varijabla jeste i činjenica da Mađar nije autsajder. Reč je o bivšem fidesovcu, koji premda nisko rangiran, dolazi pod reflektore javnosti kada istupa iz partije 2024. godine, usled skandala koji potresa zemlju. Reč je o kontroverznom predsedničkom pomilovanju koje je izvršila tadašnja predsednica Mađarske Katalin Novak, zajedno s potpisom Judit Varge, tadašnje ministarke pravde i, važnije za razvoj naše priče, bivše žene Mađara. Afera pardon je duboko poljuljala odnos javnosti prema Fidesu, jer je pomilovanje imalo veze sa slučajem seksualnog nasilja nad maloletnicima, dok se partija godinama samopromovisala kao čuvar tradicionalnih porodičnih vrednosti. U takvoj atmosferi partija Tisa, koja je već postojala nekoliko godina unazad, dobija svog najjačeg aduta - izbeglog člana vladajućeg Fidesa. Takav splet okolnosti ne bi bio moguć da takođe nije reč o relativno sličnim političkim platformama: obe partije su partije desnice i nekadašnji birači Fidesa u Mađaru vide koliko-toliko konzervativnog političara.

4. Opoziciona sinergija

Karakteristično za ovaj izborni ciklus jeste odsustvo većeg broja partija iz izborne trke. Pored satirične MKKP partije, liberalne DK i krajnje desne MH, sve ostale partije odlučile su da stanu iza kandidature Petera Mađara. Ovakav potez se može objasniti institucionalnim aranžmanima, koje ćemo razmotriti ubrzo, ali i činjenicom da su prethodni pokušaji širokog okupljanja opozicionih partija rezultovali nedovoljnim brojem glasova. Jedan od mogućih razloga jesu neprirodne, veštačke koalicije koje bi obuhvatile na istoj liniji veliki broj partija sa svih strana političkog spektra. Ovoga puta je taj front mnogo više formiran u znaku poverenja u jednog kandidata. Deluje da se to poverenje isplatilo.

Svi začini mađarskog gulaša − izborni sistem 

U danima u kojima se još uvek osećala prašina od palih zidova komunizma, kako simboličkih, tako i onih pravih, betonskih, na prvim višestranačkim izborima u Mađarskoj ustanovljen je sistem koji će u psefološkoj literaturi dobiti simpatičan naziv – mađarski gulaš. Reč je, makar tada, o izuzetno komplikovanom sistemu, koji je prošao izvesnu genezu do onog sistema koji je neretko završavao na optuženičkoj klupi kao najveći Orbanov saveznik. Zaista, u toj tvrdnji i postoji deo istine, budući da je majorizacija mešovitog sistema omogućila Fidesu da osvaja izborne cikluse, jedne za drugim, s velikim marginama pobede. Reformisanjem celokupnog političkog sistema 2011. godine, Fides je sebi omogućio komotne skupštinske većine uz kombinaciju prekrajanja izbornih jedinica i postupka poznatog kao malaproportionment, gde pojedine izborne jedinice imaju manji broj birača nego druge, čime se faktički „smanjuje cena mandata”.

Ovakav sistem, poznat i kao trostruko M (mixed-member-majoritarian) ili glasovno kompenzacijski mešoviti sistem, za posledicu ima favorizaciju velike partije. On u tome nije pristrasan, već je situacija na terenu bila takva da je do izbora 2026. godine Fides bila ubedljivo najveća partija u Mađarskoj, s razvijenom mrežom odbora čak i u ruralnim delovima zemlje. Ukoliko bismo disecirali tako pojedinačnosti, mešoviti izborni sistem u Mađarskoj proizveo je nemali broj posledica koje su bile povoljne za Fides. Ne samo da je bio izuzetno podesan tako velikoj partiji već je, poput svojevrsnog prekog suda, kažnjavao partijsku fragmentaciju, usled jake većinske komponente. Suvišno je pomenuti da se ta fragmentacija mahom odigravala na opozicionom polju, što se kasnije može razumeti kao jedan od dodatnih razloga za formiranje širokog opozicionog fronta, na jedan ili drugi način. I zaista, nije prvi put da je došlo do toga, ali jeste prvi put da su praktično sve relevantne opozicione partije odlučile da stanu iza Tise, drastično smanjujući fragmentisanost.

Na kraju, neophodno je pomenuti koliko je, nekada za Fides benevolentan kompenzacijski mehanizam, doveo do dodatno ubedljive pobede za Tisu. Kao što je napomenuto, kompenzacijski mehanizam nije ništa drugo do dodavanja gubitničkih glasova. Godinama, već sada i decenijama, ovaj mehanizam je omogućavao Fidesu da praktično dominira u parlamentu, jer su margine pobede bile toliko velike da je kompenzacijski mehanizam dodavao podjednako veliki broj glasova u ukupnu raspodelu. Kako je na ovim izborima došlo do sveobuhvatnog političkog obrta, mehanizam je u mnogome amplifikovao ubedljiv gubitak Fidesa. Uzmimo za primer izborne jedinice koje sačinjavaju županiju Budimpešte. U njima, sumirano, Tisa je osvojila oko 63% glasova, dok je Fides osvojio tek 28%. To znači da će, usled kompenzacijskog mehanizma, Budimpešta postati fabrika dodatnih glasova za Tisu, budući da je margina pobede preko 30 procentnih poena; prevedeno u brojeve, to je na hiljade i hiljade dodatnih glasova za Tisu u listovnoj raspodeli.

Na kraju, izborna matematika daje jednostavan rezultat. Od 106 ukupnih mandata na nominalnom nivou, kandidati oko partije Tisa osvojili su 93 mandata, dok je samo 13 mandata pripalo kandidatima Fidesa. Zajedno s preostalih 93 mandata dodeljenih na listovnom nivou, slika je ta da kandidati Tisa imaju ukupno 138 mandata (što će reći 2/3 većinu), kandidati Fidesa 55 mandata i ostalih 6 mandata dodeljeni su partiji Mi Hazank, krajnje desnoj opciji.

Postizborna taština liberalizma?

Treba biti izuzetno oprezan u postizbornoj analizi. Tačno je - nakon 16 godina autoritarizacije političkog sistema Mađarske, podignuta je kočnica ili je spuštena, ukoliko želite da posmatrate proces kao kontinuiran. Mogućnosti da se taj zastoj održi zavisiće od ideoloških komponenti novih vlasti, ali i od ostalih aktera.

Mađarski izbori ostaće zapamćeni i po tome što su, makar u jednom momentu, bili igralište Evrope iz Brisela i Trampove Amerike. Konkretno, delovalo je kao da su izbori na jednom metanivou bili i sukob dva pogleda: liberalnog i konzervativnog, s mnoštva šupljina i u jednom i u drugom. Američki izborni intervencionizam, oličen u poseti JD Vensa tokom Orbanove kampanje, dodatno je naglasio ovu arenu izbora. Orbanov poraz stoga u sebi sadrži određene implikacije, jer predstavlja veliki poraz i za desničarske, populističke i, samoidentifikovane, suverenističke ideje i partije unutar Evrope. Reč je partijama koje su na istom tragu desnog populizma, poput italijanskih FDI i premijerke Meloni kao ženskog pandana Orbanu, ali i nemačkog AfD ili poljskog PIS – sve pobrojane partije su na jedan ili drugi način naslednice Orbanove ideje. Ovakav udarac svakako nije ekser u kovčegu za desni populizam, ali jeste znak da takve partije nisu fiksirane na put ka zvezdama, kako se do sada smatralo. Prvi pad se, da budemo precizni, desio par godina unazad u Poljskoj, ali je Orbanov strmoglavi put ka izbornom ambisu vratio nadu u duše liberalne Evrope.

Jedno od pitanja koje ostaje jeste da li će Tisa preživeti svoj prvi rastok. Treba napomenuti da je  još uvek rano razmatrati takvo stanje: Mađar formalno još nije premijer. No, ustupanje prostora novoj partiji ne samo da je omogućilo neupitnu pobedu opozicionih snaga već je i praktično konsolidovalo Tisu kao trenutno jedinu igru u gradu. To ne znači da će druge partije opozicije, poput zelenih (Dialogue) ili dugovečnih socijalista (MSZP), ostati neme sa strane. Takmičarski autoritarizam Viktora Orbana proizveo je, verovatno kao nenameravanu posledicu, liderski sentiment i kod druge strane, što se postavilo kao neophodno (kampanja je pravi primer toga). Mađar će sada morati da ispuni dodatna očekivanja, ne samo ona koja imaju njegovi novi birači već i opozicioni akteri koji su mu ustupili mesto.

Možda posebno simptomatičan splet okolnosti, sudbine, ali i jako dobre kampanje, jeste da je Orbana pobedio kandidat čije je prezime Mađar. Praktično dan nakon proglašenja rezultata, domaća javnost pohitala je da, po ko zna koji put, otkrije ko je srpski Mađar. Ono što opravdava takvo interesovanje jeste činjenica da vladavine Orban-Vučić imaju izuzetno veliki broj sličnosti, što potvrđuju identične ocene u šarolikim indeksima demokratije. Ali isto tako po mnogome se i razlikuju i stoga ne dozvoljavaju jake paralele, o čemu bi se mogao napisati poseban duži tekst. A taj tekst bi počeo time da je reč o znatno drugačijem institucionalnom dizajnu koji pruža različite podsticaje za ponašanje političkih aktera, te da je Mađarska članica EU i da Tisa ima jasno profilisan liderski karakter nasuprot decentralizovanoj snazi studentskog pokreta, pored ostalog.

Autor: David Tadić

Fakultet političkih nauka

Tekst je prvobitno objavljen u 131. broju biltena Progovori o pregovorima.