Novi pristup proširenju - Svi za jednog, jedan za sve

foto: Fakultet političkih znanosti, Sveučilište u Zagrebu

Izjava predsednika Evropskog saveta Šarla Mišela da bi i Evropska unija i zemlje Zapadnog Balkana trebalo da budu spremne za novi krug proširenja u 2030. ubrzo je „pojašnjena” tako što je praktički demantovana, premda je tačno preneta u medijima koji su izveštavali s Bledskog strateškog foruma, održanog krajem avgusta. Evropska komisija, a takođe i hrvatski premijer Andrej Plenković, „objasnili” su da ona ne prestavlja nikakvo obećanje da će tog proširenja doista i biti, nego da je reč samo o pozivu da se obe strane – i evropska i zapadnobalkanska – više angažuju na poslu koji traje već decenijama. Još je rečeno i da pominjanje datuma, pa čak ni godine, kada bi se proširenje moglo desiti, nije korisno ni politički oportuno. Time je nada koju je zemljama – koje na proces proširenja sve više gledaju kao na lažno obećanje, kao na čekanje Godoa – dao jedan visoki evropski funkcioner, već sutradan nestala. Vratio se Godo, u čijoj je prirodi da ne dolazi.

Region kao šahovska tabla

To da Evropska unija ne može – odnosno ne želi – da dovrši proces stvaranja jedne i jedinstvene Evrope ni 20 godina nakon Samita u Solunu, koji je tada (2003) proglasio „evropsku budućnost” za sve zemlje regiona, pokazuje da je ona danas više oportunistički partner koji okleva da povuče hrabar potez, nego snažan akter koji diktira ritam događaja na celom kontinentu. Ona ne ispunjava najavljeno, a ni obećano – pa stoga sada više ne želi išta da obeća. Kao da više nema poverenja u samu sebe, u svoju budućnost i svoju viziju. Ta vizija bila je – odmah nakon kraja Hladnog rata – stvaranje jedne i jedinstvene Evrope. Na Zapadnom Balkanu je taj plan zapeo. Ne bez razloga, EU krivi postjugoslovenske zemlje da su onemogućile evropsko ujedinjenje time što su krenule putem nasilnog nacionalizma, dezintegrisanja, kao i time što su u pomoć pozvale Sjedinjene Države koje su se rado odazvale i ostale u Evropi.  žTako je onemogućena stvarna evropska („strateška”) autonomija, a jedan deo Evrope – zapadnobalkanski – postao je polje nadmetanja „spoljašnjih aktera” kao što su SAD, Rusija, Turska, Kina, a danas i neke arapske zemlje, sve prisutnije u regionu. A taj je region, kao što vidimo, postao zanimljiv i najvećim kritičarima same EU unutar Unije, poput Mađarske, koja stvara strateška partnerstva sa Srbijom i Republikom Srpskom, a ranije i s Makedonijom (pre nego je postala Severna).

Jedan Orban je dovoljan

Odatle je donekle razumljivo da je EU skeptična prema Zapadnom Balkanu. Ne samo što je i dalje ljuta na njega, jer joj je onemogućio stvarno i potpuno ujedinjenje, nego je s pravom kritična prema politikama koje se u njemu vode, te smatra da poludemokratske zemlje, hibridni režimi, nedovršene države – što same sebi prete implozijom, a drugima eksplozijom – ne mogu ništa doprineti Evropskoj uniji. Evropa ima dovoljno svojih suverenista i nacionalista, kritičara liberalnog poretka i same EU, da bi joj trebale nove, uvezene spolja. Najveći broj članica Unije ne želi u njoj najbolje prijatelje Viktora Orbana, niti žele novi Kipar, zemlju koja nije uspela da reši svoje unutarnje probleme koji, uz to, imaju i spoljnopolitičke posledice (kandidati su BiH i Srbija, a za neke i Kosovo). Uz to, Evropska unija želi jedinstvo po pitanju odnosa prema SAD i naročito prema Rusiji. I Tramp i Putin su je kritikovali i radili protiv nje. Ona neće da u svoje članstvo primi prijatelje njih dvojice.

Odbačenost i njene posledice

Pa ipak, oklevanje i usporavanje, kočenje procesa proširenja na Zapadni Balkan jesu pogrešne odluke Evropske unije. Neispunjena obećanja, a naročito odbacivanje, koje je ponekad praćeno i širenjem stereotipa i predrasuda o zemljama Zapadnog Balkana, ne mogu nikako koristiti proevropskim snagama u tim zemljama. Štaviše, politika oklevanja se koristi – ne bez razloga – kao glavni argument antievropskih snaga, da njihove zemlje nemaju šta tražiti u EU koja ih ne želi i ne voli i smatra ih problematičnima. Ništa ne hrani evroskeptičnost bolje od zatvorenosti Evropske unije. Već je i Hrvatska imala stav da predugo čeka i da je nepravedno dugo pregovarala o članstvu. Posledica toga je bio visok procenat (58%) onih koji uopšte nisu učestvovali na referendumu o članstvu u EU, održanom u Hrvatskoj 2012. godine. Okrenutost prema Rusiji, Kini, Turskoj i drugim zemljama je pre posledica tog osećaja odbačenosti i poniženja zbog isključenosti iz EU, nego što je posledica neke stvarne zagrejanosti za te zemlje i njihove politike.

Flertovanju sa alternativama uprkos

Pa ipak, premda je javno mnjenje sve manje zainteresovano za Evropsku uniju u svim zemljama osim u Albaniji, političke strukture i dalje, makar nominalno, ostaju „na evropskom putu”, te očekuju nove pozitivne signale iz Brisela. U Crnoj Gori su nedavno kandidati novog pokreta „Evropa sad” pobedili na predsedničkim i parlamentarnim izborima. U Severnoj Makedoniji su pre samo nekoliko godina političari prihvatili čak i promenu imena zemlje kako bi što pre ušli u Uniju. U Srbiji se i dalje održava evropska orijentacija, a Brisel se smatra relevantnim mestom za postizanje dogovora s Prištinom (odnosno nepriznatim Kosovom i Metohijom). Bez obzira na flertovanje sa alternativama – i razvijanjem odnosa sa Kinom, više nego s Rusijom – Srbija nije odustala od članstva u EU kao svog strateškog cilja. Da podsetimo: Srpska napredna stranka formirana je od onih članova Srpske radikalne stranke koji se nisu slagali sa antievropskom politikom i hteli su da formiraju stranku desnice koja bi više ličila na nemački CDU nego na neki nemački AfD. Danas SNS ima za uzor više Orbanov Fidesz nego CDU, ali to je, između ostalog, i posledica sve manje uverljivosti tzv. evropske perspektive.

Stara mantra, stari i problemi

Govoreći o Mišelovom „terminu 2030”, Andrej Plenković, uticajni evropski političar i jedan od seniora Evropske narodne partije (mogući kandidat za visoke pozicije u EU nakon predstojećih evropskih izbora, zakazanih za jun 2024) ponovio je staru mantru – da prijem novih članica mora ovisiti o njihovoj reformisanosti, te da mora ostati pojedinačan, a ne zajednički za ceo region. Drugim rečima, da neće biti ubrzanog prijema zemalja koje još nisu spremne jer nisu reformisane, nego da bi EU trebalo da ostane verna svojoj dosadašnjoj politici. Ta politika, međutim, nije urodila plodovima. Bila je neuspešna. Plenkovićeva poruka – koja čini i osnovu hrvatske spoljne politike u odnosu na proširenja – jeste popularna unutar EU, ali pre svega zato što onemogućava proširenje, barem u ovom momentu i u dogledno vreme. Ali, ona je pogrešna za nas koji želimo da se Evropa vrati svom izvornom obećanju – jednoj i jedinstvenoj Evropi koja će uključiti i zemlje Zapadnog Balkana.

Očekivati da će se zemlje regiona radikalno izmeniti pre nego što uđu u EU je iluzija i utopija. Pre će se desiti upravo suprotno – postajaće sve manje demokratične, sve više skeptične, pa i neprijateljske prema Uniji koja ih već dugo drži u neizvesnosti, a time i isključuje i ponižava. Tek sa ulaskom u Uniju može se očekivati i stvarna promena u njima. Uostalom, primer Hrvatske to dobro pokazuje. Dok je relativno dug proces pridruživanja podsticao evroravnodušnost, pa i evroskeptičnost, otkako je ušla u Uniju, Hrvatska je smanjila otpore Uniji unutar zemlje. Tome je naročito doprineo ulazak u šengensku zonu, kao i prihvatanje evra početkom ove godine. Ništa ne podstiče evropsko raspoloženje u nekoj zemlji kao praktikovanje evropskih politika. Zemlje koje uđu u EU osećaju se moćnije, zaštićenije, bezbednije, i najvažnije, osećaju se „normalnima” i potpuno prihvaćeno od strane drugih. Čak ni Mađarska, u kojoj Viktor Orban ubedljivo pobeđuje na izborima delimično i zbog svoje kritičnosti prema Briselu, ne pokušava da izađu iz EU, nego ostaje u njoj.

Opasnosti pojedinačnog prijema

Pojedinačni prijem se takođe pokazao manje korisnim od zajedničkog – kakav se uostalom i dešavao u svim slučajevima proširenja osim sa Hrvatskom 2013. godine. Zemlje Zapadnog Balkana su međusobno toliko povezane da ih treba tretirati kao celinu. Preopasno je primiti bilo koju od njih pre ostalih, jer se time podstiče negativna konkurencija, u kojoj svaka kandidatkinja pokušava da dokaže da je bolja od ostalih i da te druge ne treba da uđu istovremeno, jer nisu na istom nivou kao ona. Da bi istakla kako je bolja od ostalih, pa stoga zaslužuje da je prime pre njih, svaka ističe negativne aspekte politike drugih zemalja. Bilo koja zemlja Zapadnog Balkana koja uđe pre ostalih skoro će sigurno pokušati da uspori ili spreči ostale da uđu, sve dok ne ispune dodatne uslove koje će ta nova članica postaviti kroz korištenje veta. To su već radile i Slovenija i Grčka i Bugarska, pa se može pretpostaviti da bi radila i Crna Gora, Srbija, Bosna i Hercegovina i druge. Pojedinačni ulazak koristi samo onoj zemlji koja uđe u Uniju pre drugih. A šteti svima ostalima, a time i regionu kao celini, kao i samoj EU. Umesto da deluju konstruktivno u regionu, one pokušavaju da pobegnu iz njega.

Osim toga, pojedinačni prijem zemalja Zapadnog Balkana bi otvorio i brojna unutarpolitička pitanja u svima njima. Zamislimo da Bosna i Hercegovina uđe u Uniju pre Srbije. Oko pitanja pod kojim uslovima se treba saglasiti sa ulaskom Srbije u EU, sama Bosna i Hercegovina bi se dodatno dezintegrisala na Republiku Srpsku i Federaciju BiH, koje bi imale sasvim različite stavove. Isto je i u obrnutom slučaju: Srbija bi kao članica EU postavila Bosni i Hercegovini takve uslove da bi to dodatno pokvarilo – umesto da popravi – odnose s tom zemljom, a time i negativno uticalo na odnose Srba, Bošnjaka i Hrvata unutar nje. Ista opasnost – da se međunacionalni odnosi unutar zemlje pokvare zbog procesa proširenja na druge zemlje – preti i u Severnoj Makedoniji (u odnosu na ulazak Albanije, eventualno i Kosova, koje je sasvim poseban slučaj), Crnoj Gori (u odnosu na ulazak Srbije, možda i Albanije) i sl. Uz to, Republika Srpska bi skoro sigurno pokušala da opstruiše ulazak Bosne i Hercegovine ako on nije istovremen sa ulaskom Srbije. Umesto da bude koristan za unutarnju stabilnost svih zemalja regiona, proces proširenja po dosadašnjim pravilima pojedinačnog prijema bi mogao postati faktor destabilizacije tih zemalja.

Strateška važnost Zapadnog Balkana

Nasuprot tome, ako se regionu pristupi kao jednoj celini kroz politiku zajedničkog prijema, to bi sve zemlje regiona uputilo da razreše međusobne probleme, jer bi to bio preduslov ulaska svih. Takav pristup bi bio koristan i za najteže pitanje regiona – a to je pitanje Kosova. Dosad nije bilo pokušaja da se region kao celina uključi u rešenje ovog problema. Ako bi to bio uslov da svi napreduju na svom evropskom putu, region bi se možda mogao pojaviti kao faktor konstruktivnosti za celu Evropsku uniju, koja nije jedinstvena kada je reč o statusu Kosova. Kosovsko pitanje danas onemogućava formulisanje, a onda i provođenje tzv. zajedničke spoljne i bezbednosne politike EU. Eventualno skidanje tog pitanja s dnevnog reda nekim kompromisom koje bi postigle zemlje regiona moglo bi biti veoma korisno za samu Uniju. Bio bi to i dobar odgovor na logično pitanje: šta zemlje regiona mogu doprineti Uniji, odnosno kakve koristi Evropa ima od Zapadnog Balkana?

Ulazak svih zemalja regiona u EU poslao bi snažnu i ohrabrujuću poruku i za budućnost Ukrajine i drugih kandidata za članstvo u postsovjetskom megaregionu. EU ne može biti uverljiva kad najavljuje članstvo tih zemalja u Uniji ako već tri decenije nije uspela u integrisanju Balkana, u kojem je već 24 godine (od 1999) mir. Uključenjem svih tih zemalja u Uniju, ona bi pokazala da doista može biti faktor stabilizacije i samoobnavljajućeg mira u Evropi, što je jedna od glavnih ideja same Evropske unije – da bude antiratna organizacija, faktor stvaranja mira u Evropi. Poruka Ukrajini i drugima koji danas u Evropskoj uniji traže dugoročno rešenje za bezbednost i demokratizaciju, time bi dobila na uvjerljivosti. Zato je pitanje Zapadnog Balkana danas i dalje strateški važno za celu Evropu.

Tekst je prvobitno objavljen u 100. broju biltena Progovori o pregovorima.

Autor: Dejan Jović

Fakultet političkih znanosti, Sveučilište u Zagrebu