Otvoreni Balkan: Domaći naziv za CEFTA sporazum?

foto: Ambasada Republike Srbije u Tirani

Od 1. januara ove godine, Srbija predsedava Sekretarijatom Centralnoevropskog sporazuma o slobodnoj trgovini (CEFTA), zaduženim za obezbeđivanje nesmetane trgovine i koordiniranje ekonomskom saradnjom među potpisnicima. Međutim, ovaj sporazum je u praksi godinama blokiran zbog jednostranih političkih odluka takozvane kosovske vlade i nesuglasica koje kako vreme prolazi uglavnom kulminiraju.

Neuspešni plan smanjivanja konfliktnog potencijala

Počev od embarga na srpsku i bosansku robu 2011. godine, preko nepriznavanja uverenja Evropskog sporazuma o međunarodnom transportu opasnih roba (ADR) neophodnih za prevoženje rizičnih materija 2016. godine,[1] pa do zabrane distribucije srpskih proizvoda na teritoriji takozvane države Kosovo* prošlog juna,[2] CEFTA je vremenom gubila značaj na podneblju Zapadnog Balkana. Dakle, jedna od glavnih ideja CEFTA sporazuma o ekonomskoj integraciji koja dovodi do transformacije bivših neprijatelja u buduće poslovne partnere, formirajući odnos zasnovan na zajedničkim interesima i profitu i onemogućavajući buduće ratove (pošto nijedna strana u mogućem konfliktu ne bi mogla od njega da profitira), nije dala vidljiv učinak kao što je tokom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka ostvarila Evropska zajednica za ugalj i čelik i Evropska ekonomska zajednica. To je podstaklo pojedine države regiona da potraže alternativu u inicijativi Otvoreni Balkan s dobrom namerom ostvarivanja četiri glavna principa slobodnog kretanja, upravo da bi se spremile za Berlinski proces.

Ovoj soluciji su, takođe, prethodile i nepremostive prepreke u okviru Berlinskog procesa, inicijative Evropske unije, koji traje od 2014. godine u cilju promovisanja regionalne integracije. Konkretno, neefikasnost Berlinskog procesa i nemogućnost da se ostvare sve beneficije unutar-regionalne saradnje kroz konsenzualno opredeljivanje u kojem se svih šest aktera sa Zapadnog Balkana, obuhvaćenih Berlinskim procesom, mora usaglasiti da bi se neka odluka sprovela, naizgled je dovela do usporavanja Berlinskog procesa. Ako uzmemo u obzir bilateralne tenzije koje postoje u regionu, jednostavno nije bilo moguće usaglasiti sve odluke o važnim pitanjima koja nisu nužno bila relevantna za ekonomski napredak regiona, međutim uslovljavala su saradnju između ovih ekonomija. U međuvremenu, dok se čekalo na biroktartiju Brisela zarad pridruživanja Evropskoj uniji, konstantno se ukazivala potreba da države regiona koje žele da idu napred i koje mogu da se dogovore, pronađu način da to i urade.

Vidljivi evropski rezultati Otvorenog Balkana

Posebna korist od Otvorenog Balkana je što se po potrebi može „uključiti i isključiti“,[3] jer je ova inicijativa, kako objašnjava ekonomista Mihajlo Gajić za portal Kosovo Online,  zapravo naziv za bližu saradnju među državama-članicama koje trenutno čine Srbija, Albanija i Severna Makedonija kroz niz pojedinačnih sektorskih sporazuma, a koja ima za cilj kreiranje jedinstvenog regionalnog tržišta zasnovanog upravo na principima jedinstvenog tržišta Evropske unije. „Dakle, Otvoreni Balkan bi prestao da postoji samo ukoliko se zemlje odluče da ukinu te zakone kojima su ovi sporazumi doneseni u parlamentima“,[4] pojasnio je Gajić koji ocenjuje da ova inicijativa nije „završen projekat“, kako ga je okarakterisao albanski premijer Edi Rama u junu prošle godine,[5] već ima tendenciju proširenja u smislu novih funkcionalnih sporazuma, kao i dobrovoljnog pridruživanja novih članica.

Razlog ovakvog zaključka pronalazimo u političkim promenama u Crnoj Gori u kojoj više ne postoji ozbiljno i jako protivljenje članstvu u Otvorenom Balkanu, ali i u pomirljivim izjavama unutar određenih političkih krugova u Bosni i Hercegovini. „Ni tu ne postoji više veliki strah, jer se uvidelo da je to prvenstveno ekonomski, a ne politički proces“, primetio je Gajić.[6] Tome idu u prilog očigledna rešenja za pojedina ekonomska pitanja koja značajno poboljšavaju svakodnevni život građana ovih država. Konkretno, uveliko se očekuje olakšani prolazak auto-putevima kroz Crnu Goru sa srpskim uređajem za elektronsku naplatu putarine koji treba da se aktivira ovih dana, a kroz Hrvatsku bi trebalo od 15. maja. Prema rečima Darka Savića iz sektora naplate putarine JP „Putevi Srbije“, prošle godine je registrovano oko 50 hiljada korisnika TAG uređaja u Severnoj Makedoniji i Srbiji,[7] pa je 2023. godina odličan pokazatelj koliko objedinjena naplata putarine rasterećuje i vozače i naplatne rampe, te svakako ubrzava saobraćaj što je presudno i u pitanjima ekonomije i transporta, dok ovom projektu pogoduje i razvoj bankarskih usluga i onlajn prodaje.

Sporazumima u okviru Otvorenog Balkana napravljeni su još neki iskoraci u regionalnoj sinergiji, u odnosu na Berlinski proces, poput vojno-vojne i vojno-ekonomske saradnje,[8] sajma vina i zajedničke turističke ponude za sve četiri sezone što je u 2023. godini omogućilo odličan rast deviznog priliva u državama-članicama.[9] Napravljen je uspeh i u rešavanju dugogodišnjih necarinskih barijera i prepreka, što je rezultat implementacije pojednostavljenijih uvozno-izvoznih procedura za trgovinu poljoprivrednom i prehrambernom robom biljnog i životinjskog porekla (uklanjanje inspekcija sa granice, prihvatanje laboratorijskih rezultata, manje papirologije i smanjenje taksi i naknada). To direktno utiče na skraćenje ukupnog trajanja izvozno-uvoznih procedura i na smanjenje troškova trgovinske razmene, a ima pozitivne efekte za privredu i na potencijalno smanjenje troškova za krajnje potrošače. Takođe, manje administrativnih barijera u smislu slobode kretanja kapitala u regionu, od velikog je značaja za strane investitore koji planiraju investicije u ovaj region, za domaće investitore koji svoje poslovanje žele da šire u regionu, kao i za mikro i mala preduzeća kojima se ovim ograničenjima smanjuje mogućnost pristupa kapitalu kroz moderne fintek platforme (eng. FinTech – finansijska tehnologija koja se odnosi se na širok spektar proizvoda i platformi poput kriptovaluta, novih vidova bankarskog poslovanja, onlajn platforme za prikupljanje ili pozajmljivanje novčanih sredstava (crowdfunding) i slično).

Najveći pomak koji je Otvoreni Balkan napravio u odnosu na Berlinski proces je veća mobilnost prilikom zapošljavanja. Dok u Berlinskom procesu imamo samo određene kategorije građana – profesionalaca i zanimanja čije se kvalifikacije priznaju na Zapadnom Balkanu, za emisiju Marker pojašnjava Sava Mitrović iz Centra za evropske politike,[10] u Otvorenom Balkanu je potpisan sporazum koji treba da omogući građanima različitih spektara zanimanja slobodu kretanja iz jedne države u drugu, bez birokratskih prepreka, što olakšava pronalazak posla bez potrebe da apliciraju za neophodne radne dozvole, skraćuje vreme koje je potrebno zaposlenima da pronađu posao (odnosno preduzećima da nađu zaposlene), smanjuje troškove poslovanja, povećava nezavisnost zaposlenih i povećava mogućnost za sticanje iskustva u radu.

Od početka marta, državljani Srbije, Albanije i Severne Makedonije, koji žele da se zaposle u nekoj od navedenih država-članica ili su već pronašli poslodavca, omogućeno je da se elektronskim putem zaposle pod istim uslovima kao lokalni stanovnici neke od članica, do dve godine, a nakon isteka ovog perioda, mogu produžiti inicijalnu dozvolu za rad, a uz nju i boravišnu dozvolu. Očekuje se da će jedinstveno tržište rada Otvorenog Balkana ujednačiti manjak radne snage u pojedinim sektorima (poput poljoprivrede, građevinarstva, hotelijerstva, IT industrije itd.) stvarajući veće mogućnosti u zapošljavanju za oko 11 miliona radnika na celoj teritoriji koju ova inicijativa pokriva, ali i da odgovori na sve veće zahteve za kvalitetnim kadrovima, kako lokalnih tako i međunarodnih kompanija, koje posluju u regionu. Namera je i da se uspostavljanjem jedinstvenog tržišta rada umanji odliv radne snage iz regiona.

Nedostatak Otvorenog Balkana predstavlja njegovu snagu

U okviru ove regionalne inicijative saradnja između tri, četiri i/ili pet aktera se uvek može podići na viši nivo. Ali, jedan od glavnih problema Otvorenog Balkana je očita podložnost dnevno-političkim dešavanjima, u čemu se susreće sa istom poteškoćom kao i kod sporazuma CEFTA, koja je takođe dobrovoljno udruženje u kojem svako ima koristi, ali svako može da ga sprovodi ili ne sprovodi. Kako ukazuje Duško Lopandić, predsednik Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji, pitanje dijaloga i odnosa Beograda i Prištine utiče na stavove ostalih učesnika što ima indirektne posledice koje pogađaju i Otvoreni Balkan.[11] Takođe, za razliku od Berlinskog procesa, regionalna inicijativa ima problem jer je ograničena na međuvladine formate, a ne uključuje institucionalni okvir (ne postoji mehanizam za rešavanje sporova, ni okvirni sporazum koji garantuje jednak status za sve učesnike), nema međunarodne izvore finansiranja niti razvijen model koordinacije,[12] kao što je, na primer, slučaj sa Savetom za regionalnu saradnju država Zapadnog Balkana u Sarajevu.[13] To se može pretvoriti u veliki nedostatak jer otežava definisanje jasne vizije, a time i postavljanje očekivanja.[14] S druge strane, upravo nepostojanje jednog zaokruženog dokumenta daje određenu slobodu ovoj platformi jer se samim tim ne može ni ukinuti (kao što smo ukazali nekoliko pasusa iznad), a konstantno stoji otvoreni poziv svim zemljama Zapadnog Balkana da učestvuju u svim ili u odabranim projektima. Samim tim, na pitanje mogu li ovi sporazumi zaista da zažive, s obzirom na aktuelne međusobne konflikte i geopolitička kretanja, Slobodan Zečević iz Instituta za evropske studije smatra da to zavisi od dobre volje država da sve to primene u praksi.[15] Prvi korak je napravljen kada su lideri iz regiona u jednom trenutku shvatili da, i pored neophodnosti usaglašavanja sa politikama Evropske unije i posvećenosti procesu evrointegracija, neka pitanja zavise samo od država koje čine ovaj region, te su posvetili pažnju pronalaženju mehanizama kojim se ekonomska ali i politička situacija u regionu može učiniti boljom kroz međusobnu saradnju. S druge strane, ovakva saradnja postavlja pitanja: da li se domaća platforma može sagledati samo kao alternativa evropskim inicijativama, i kao takva da li im je komplementarna ili im predstavlja konkurenciju?