Orbanovi porazi i pobede: Huškanje samoprozvanog pacifiste

Naš plan je da zauzmemo Brisel, rekao je Viktor Orban u toku kampanje za izbore za Evropski parlament. Da li je premijer Mađarske uspeo u svojoj nameri je pitanje na koje nema jednostavnog, a ni konačnog odgovora.

Otkako je pre tačno deset godina proglasio ideologiju „neliberalne demokratije”, Orban svoju politiku bazira na borbi protiv zastrašujućih i zlih – vetrenjača. Stalno se vodi retorička bitka, medijska hajka i huškanje protiv nevidljivog i/ili dalekog i/ili neopipljivog neprijatelja koji želi zlo mađarskom narodu. Bili su to, između ostalog, migranti, pa rodna ideologija, Soroš, levica, a u poslednje vreme sve više pominje i Brisel.

U tom okviru, Brisel je metafora, suprotnost svemu onome kako svemoćna vladajuća stranka Fides želi sebe da predstavi. U njima privrženim medijima Brisel se opisuje kao mesto gde vladaju birokrate s liberalnim stavovima koji preziru Mađarsku zbog njene odlučnosti i samostalnih odluka, te čine sve da joj uskrate suverenitet. Naravno, u propagandnim glasilima, na čelu s „javnim servisom“, nema ni reči o suštinskim razlozima zbog kojih je Brisel pokrenuo niz pravnih i finansijskih procesa protiv Mađarske, tj. o ogromnim koruptivnim radnjama, o demontiranju pravnog sistema i o ugrožavanju medijskih sloboda.

Ali zašto kažu Brisel kada misle na institucije Evropske unije? Vladina propagandna mašinerija želi time da prekrije kognitivnu disonancu koja bi nastala u društvu pominjanjem EU. Naime, Evropska unija je za obične građane itekako konkretna i pozitivna, sinonim za putovanja bez granica i za slobodno kretanje roba i usluga. Po poslednjem istraživanju „Eurobarometra”, 77% Mađara smatra da je članstvo u EU korisno, što je čak iznad proseka EU i četiri odsto više nego u anketi šest meseci ranije. Dakle, uprkos težnjama Orbanovog režima da ovu zajednicu, pa i celi zapadni svet prikaže kao neodlučno i dekadentno društvo, i da nove saveznike traži u istočnim autokratijama, velika većina građana i dalje smatra da je Mađarskoj mesto u evropskoj zajednici. Zato je izmišljen pojam Brisel i narativ da u tom omraženom gradu zapravo vlada elita bez legitimiteta i da je stoga treba oterati.

Ambicije i (ne)uspesi

Orban je celu svoju izbornu kampanju za EP gradio na fiktivnom sukobu zagovornika i protivnika rata u Ukrajini. On je sebe, naravno, stavio u poziciju pristalice mira – bez objašnjenja šta to konkretno znači, to jest šta bi taj mir podrazumevao i kako bi bio dostignut – a sve ostale evropske vlade, osim novoizabrane vlade Roberta Fica u Slovačkoj, postavio na suprotnu stranu. U tom duhu Mađarska je više puta blokirala zajedničke odluke evropskih država o pomoći napadnutoj Ukrajini i o sankcijama protiv agresora (to jest Rusije) ne bi li pokazala svoju navodnu privrženost miru i strah od eskalacije sukoba. U kontekstu ovog lažnog suprotstavljanja pristalica rata i mira Orban govori da je velika većina Evropljana za mir i da to treba da se odrazi i na politiku Unije, tj. „pacifisti” treba da osvoje većinu i u Evropskom parlamentu. Drugim rečima: da oni zauzmu Brisel.

Ako striktno gledamo rezultate izbora za Evropski parlament, i dalje su u ogromnoj većini snage koje Orban vidi kao ratnohuškačke, a njegovi „pacifisti” (čitaj: proputinovska krajnja desnica i poneki levi populisti) nisu postigli izvanredan uspeh. Ni sam Fides nije mogao da bude zadovoljan svojim rezultatom. Iako je osvojio apsolutnu većinu na domaćem polju, imaće dva mandata manje nego što je dosad imao (11 od ukupno 21 koliko Mađarskoj pripada). Ipak, ako proučavamo rezultate na nivou država, vidimo da je u najuticajnijim zemljama, pre svega u Francuskoj i u Nemačkoj, ekstremna desnica, koja deli Orbanove stavove o ratu u Ukrajini, osvojila prvo, odnosno drugo mesto na izborima.

Nakon parlamentarnih izbora Evropske unije, Orbanova politika je dobila niz udaraca. Evropska narodna stranka (EPP), koja ima daleko najveću frakciju, a koju su Fidesovi poslanici pre tri godine sami napustili kako ne bi bili izbačeni, primila je sedam poslanika najjače opozicione mađarske stranke Tisa. Fides je u poslednje vreme planirao da pristupi trećoj najjačoj frakciji Evropskih konzervativaca i reformista (ECR) Đorđe Meloni, ali su zbog Orbanove putinofilije mnogi članovi te frakcije bili protiv njegovog prijema. Umesto Fidesa, primili su u svoje redove rumunsku stranku AUR, a koja svoju šovinističku politiku gradi na mržnji protiv mađarske manjine u toj zemlji. To je još jedan dupli šamar. Pa su usledili izbori u Francuskoj, s velikom šansom da Orbanova najveća evropska nada, stranka Marin le Pen, osvoji vladajuću većinu – ali ni to se nije desilo.

Osveta i hazarderstvo

Ipak, posle svih poraza i loših ishoda, Orban beleži nedvosmislen uspeh rebrendiranjem Identiteta i demokratije (ID) u Patriote za Evropu (PfE), koja postaje treća najjača frakcija u Evropskom parlamentu, prestigavši ECR, čime se ujedno i osvetio ovoj grupaciji zbog neprimanja Fidesovih poslanika.

Uspeh ostvaren osnivanjem PfE je još daleko od osvajanja Brisela, ali bez sumnje dobar je marketinški potez i ima dobre potencijale za politički razvoj ako okolnosti budu povoljne za njih, tj. u slučaju da stranke/članice ove frakcije pobede na predstojećim izborima (po istraživanjima, ANO u Češkoj i FPÖ u Austriji imaju dobre šanse za to), da javno mnjenje u EU bude sve više podeljeno u vezi sa pomoći Ukrajini, te da Tramp pobedi na predsedničkim izborima u SAD.

Ovo poslednje može imati, bez sumnje, najveći uticaj na političke tokove u Evropi pa i u svetu. Orban, kao veliki hazarder, stavio je sav svoj ulog na pobedu republikanskog kandidata, preuzevši na svoju državu diplomatske sukobe s trenutnom američkom administracijom. A nakon što je početkom jula preuzeo predsedavajuće mesto u Savetu EU, odmah je krenuo s trolovanjem zvanim mirovna misija, posetivši Zelenskog u Kijevu, Putina u Moskvi, Si Đinpinga u Pekingu i na kraju Trampa u Mar-a-Lagu. Opet, veliki uspeh u marketinškom smislu: naposletku ceo svet priča o Orbanu koji je pokazao da ga primaju najmoćniji političari sveta. S druge strane, tim potezom oštetio je zvaničnu evropsku politiku izolovanja Rusije kao agresora, predstavivši sebe kao izaslanika EU, iako za to nije dobio nikakav mandat.

Posledica svega je sve veća izolacija Mađarske u Evropskoj uniji i NATO-u, gde Orbana velika većina vidi kao Putinovog trojanskog konja. I dok Orban gradi svoj međunarodni imidž političkog hazardera i borca za slobodu i mir, njegova zemlja postaje država parija, samim tim gubi značaj i u očima protivnika zapadne liberalne demokratije kojima je dosad služio kao korisni idiot. A „zauzimanje Brisela” ipak ostaje na dugom štapu.

Tekst je prvobitno objavljen u 110. broju biltena Progovori o pregovorima

Autor: Csaba Pressburger, urednik portala Autonomija na mađarskom jeziku