Nova runda Briselskog dijaloga: Šta to behu ljudska prava?

foto: Medija centar

Paradoks trenutne normalizacije je svet s paralelnim realnostima, u kojem se ostvaruje sloboda trgovine, dok je sloboda kretanja i prava na iskazivanje protesta kažnjena klasičnim metodama torture. Kuda dalje u smislenom objašnjavanju besmisla u kojem se trenutno nalaze odnosi Beograda i Prištine, a računi za razmirice polažu se isključivo srpskoj zajednici na Kosovu?

Nova runda dijaloga u Briselu nije dovela ni do kakvog epohalnog napretka. Razgovarano je o tehničkim stvarima, bez konkretnih ishoda. O ključnim tačkama Sporazuma o putu ka normalizaciji odnosa kao i Ohridskom aneksu nije bilo ni reči, osim formalnog insistiranja Beograda na primeni Zajednice srpskih opština. Ključna novina u odnosima Beograda i Prištine je da je, nakon 16 meseci blokade, dozvoljeno srpskim proizvodima da ulaze na Kosovo, ali samo na prelazu Merdare, kao i da će ubuduće Kosovo biti predstavljeno u CEFTA u punom kapacitetu bez UNMIK-a. Dok međunarodni akteri govore o pokušajima da na sve načine odobrovolje Vladu u Prištini da se konstruktivno ponaša, protekli meseci su pokazali da delotvorni instrumenti postoje, ali se ne primenjuju.

Dugačak spisak nepravdi

Srpska zajednica, posebno na severu Kosova, živi u permanentnom vanrednom stanju. Nasilničko ponašanje policijskih službenika, privođenje ljudi zbog protesta slika su diskriminacije na koju međunarodni akteri, a pogotovo nadležna EULEX misija ostaje nema. S druge strane, pobedonosno je predstavljeno kako je CEFTA „otkočena”, kao da je to bila jedina prepreka u srpsko-albanskim odnosima. Paradoks trenutne normalizacije je svet s paralelnim realnostima u kojem se ostvaruje sloboda trgovine, dok je sloboda kretanja i prava na iskazivanje protesta kažnjena klasičnim metodama torture. Stoga se postavlja pitanje: kuda dalje u smislenom objašnjavanju besmisla u kojem se trenutno nalaze odnosi Beograda i Prištine, a računi za razmirice polažu se isključivo srpskoj zajednici na Kosovu?

Prvi zadatak je ohrabriti srpske predstavnike da učestvuju na parlamentarnim i lokalnim izborima u toku sledeće godine. Gušenje pluralizma u cilju obezbeđivanja apsolutne dominacije Srpske liste prethodnih godina dovelo je do gorkih plodova apatije i beznadežnosti u kojima većina građana srpske nacionalnosti ne vidi nikakav motiv ni svrhu za aktivnijim društvenim i političkim delovanjem. I dok su ranijih godina građani izlazili pred most koji je simbolizovao odbranu posebnosti i slobode, bivajući otvorene mete za „zalutali metak”, danas samo poneka pištaljka za nelegitimnim predstavnicima lokalnih vlasti na severu poziva na odbranu kolektivnih prava. Međutim, parlamentarni izbori u februaru i lokalni u oktobru, uz eventualno šire učestvovanje srpskih partija i pokreta, moglo bi biti put ka vraćanju u institucije lokalne samouprave, uprkos jasnoj nameri Prištine da se stvari nikada neće vratiti na staro.

Povratak Srba u institucije nažalost neće značiti garanciju od daljih vidova nasilja, bilo da je reč o pripadnicima specijalne policije ili organizovanih huligana i provokatora na ulicama Severne Mitrovice i drugih gradova na severu. Spisak nepravdi koje bi se morale ispraviti u narednom periodu ili kao teme u okviru pregovora u Briselu ili kao vid dijaloga srpske zajednice s lokalnim i centralnim vlastima, podugačak je. On uključuje slobodu kretanja ljudi i roba, pogotovo uvoz gotovih proizvoda iz Srbije. Prolaz srpskih proizvoda samo kroz prelaz Merdare osmišljen je sa idejom da se oteža njihovo dopremanje na sever, i ujedno da se zaobiđe da sredstva od carine idu u dogovoreni Fond za sever. Potrebno je da trgovina bude potpuno slobodna i preko svih administrativnih prelaza. Takođe, neophodno je da se hitno nađe rešenje za imovinska prava srpske zajednice, a posebno da se ponište i zaustave procesi nelegalne eksproprijacije, čije je ozakonjenje najavljeno u vidu izmena i dopuna Zakona o eksproprijaciji na Kosovu.

Bez preispitivanja svih postupaka koji se trenutno vode protiv Srba, a najčešće zbog navodnih ratnih zločina nakon više od dve decenije od konflikta – iako su sve vreme bili dostupni pravosudnim organima na Kosovu – pripadnici srpske zajednice će svoju odluku da nastave da žive na Kosovu stalno suočavati s pretnjom selektivnog i proizvoljnog obračunavanja od strane sistema. Takođe, moraju biti ispitani i dovedeni do kraja postupci organizovanog nasilja i torture, pogotovo nad decom kao i najosetljivijim kategorijama u društvu.

ZSO kao misaona imenica

Sprečavanje daljeg ugrožavanja ljudskih prava mora biti prioritet u normalizaciji odnosa. Pohvalni pomaci poput deblokiranja CEFTE i najave Akcionog plana za kreiranje jedinstvenog regionalnog tržišta u okviru Berlinskog procesa bivaju poništeni osećanjima ljudi da im je ugrožena osnovna bezbednost. Kredibilitet Evropske unije je na ispitu upravo s poslednjim dešavanjima na severu Kosova. U slučaju da se takav odnos nastavi, nastupiće odsutan trenutak u kome dijalog o normalizaciji postaje izlišan. Srbi već sada masovno napuštaju Kosovo, a nastavak ovog trenda sveo bi ih u veoma kratkom periodu na marginalizovanu grupu za koju je nepotrebno obezbeđivati bilo kakva posebna prava i garancije.

Zajednica opština sa srpskom većinom (ZSO) sa ovakvim političkim reljefom deluje kao misaona imenica koja nema nikakvu osnovu u aktuelnom društvenom prostoru. Nakon Banjske – koja je poslužila Prištini kao osnov za „borbu protiv terorizma” u kojoj su svi Srbi označeni kao potencijalna pretnja od terorizma i ugrožavanje „ustavnog poretka” – ne nazire se bilo kakva stabilizacija i normalizacija prilika. Na delu je „obeležavanje teritorije” na severu Kosova kroz privredne aktivnosti Albanaca u čisto srpskim sredinama. Nacionalni predznak bio bi u nekim drugim okolnostima sasvim nebitan da se, s jedne strane, ne suzbija bilo kakva privredna i trgovinska inicijativa srpskih firmi i preduzeća, a s druge strane, budžetski ne subvencionišu privatne albanske inicijative od otvaranja benzinskih pumpi do kafića i prodavnica brze hrane itd.

Potpuna društvena izolacija srpske zajednice obesmišljava ZSO, jer je njena intencija upravo suprotno, obezbeđivanje uslova života u kojima bi srpska zajednica imala pravo na svoju posebnost na nivou opština u kojima čini većinu. To ne uključuje samo pravo na povezanost sa institucijama Srbije, posebno u domenu zdravstva i obrazovanja, već kreiranje društvenog ambijenta u kome nikakva proizvoljna aktivnost centralnih vlasti na Kosovu ne bi mogla u budućnosti da ugrozi jednu zajednicu koja se svodi na zanemarljiv procenat u odnosu na ukupnu populaciju Kosova.

Međutim, ukoliko se praksa dijaloga nastavi tako da pregovori Beograda i Prištine na kraju budu dogovori Beograda i Brisela o ustupcima srpske strane, to ne znači da nema prostora za unapređenje politike prema srpskoj zajednici. Destruktivna politika Prištine i odbijanje da primeni ZSO ne abolira Beograd od zahteva za konstruktivnijim potezima u budućnosti. Prvi test jesu predstojeći izbori na kojima ne bi trebalo da se lepe etikete onima koji nisu deo dominantne političke opcije poput „Kurtijevi Srbi” i „izdajnici”. Politički pluralizam i sloboda izražavanja je jedini lek protiv zavladale apatije.