foto: RAS - Đorđe Kojadinović

„Ovo su moja načela, a ako vam se ona ne dopadaju... pa onda imam i neka druga.”           

Gručo Marks

U toku prvih dana maja, predsednik Aleksandar Vučić je prošao pravi spoljnopolitički slalom – od nerealizovanog susreta s predsednikom SAD Trampom na Floridi, preko kontroverznog i široko zapaženog prisustva na vojnoj paradi u Moskvi i susreta s predsednicima Rusije i Kine, do nesadržajnog ali prijateljskog susreta u Beogradu s predsednikom Evropskog saveta Antoniom Koštom. Bila je to najnovija ilustracija spoljnopolitičke ekvilibristike srpskih vlasti, koja se realizuje uz sve veće teškoće i daje sve manje vidljive rezultate. Iako je Srbija kandidat za članstvo u EU, što je proklamovani strateški cilj, čini se da vlast već duže vreme u praksi ne poklanja preveliku pažnju ispunjenju obaveza iz pregovaračkog okvira sa Unijom.

Brzi povratak na stara podešavanja

Aleksandar Vučić je prilikom dolaska na vlast (2012) u spoljnoj politici nasledio politiku oslanjanja na četiri stuba (EU, Rusija, SAD i Kina). Politički formiran kao član krajnje desne Srpske radikalne stranke, čiji je bio dugogodišnji generalni sekretar, Vučić nikada nije krio svoju prorusku naklonost i izvesnu opčinjenost Putinom. Njegovo površno „evropejstvo”, iskazivano u vreme nastanka SNS i dolaska na vlast 2012. godine kratko je trajalo i počelo je poput svetlosti svica da gubi sjaj već s prvim teškoćama nakon otvaranja pregovora Srbije sa EU (2014). Krajnje pragmatična spoljna politika Vučićevog režima je tokom prethodnih desetak godina pretvorena u „multivektorsku politiku” transakcionih veza s raznim partnerima, koja je u suštini „zaboravila” na svoj strateški smer. Približavanje Srbije EU je s vremenom gubilo primarno politički značaj dobijajući pretežno formalni karakter. Vučić je prilagođavao narativ o „strateškom putu ka EU” mešajući ga sistematski sa elementima antizapadnih stavova nasleđenih iz perioda vladavine Slobodana Miloševića tokom devedesetih godina 20. veka, kombinovanim s pričom o „Srbiji i Srbima kao večitim žrtvama” međunarodne nepravde i pretvaranjem politike dobrosusedstva u politiku „srpskog sveta”.

Gubitak jasne proevropske orijentacije u unutrašnjoj i spoljnoj politici vodio je ka oscilacijama u traženju potencijalnih savezništava – od Berlina i Pariza ka Vašingtonu, od Moskve ka Pekingu – uz Budimpeštu ili Abu Dabi kao usputnim stanicama. Ovo pokazuje i lista sporazuma o strateškom partnerstvu koje je Srbija zaključivala bez nekog jasnijeg koncepta – osim ostvarivanja kratkoročnih transakcionih interesa. Uz tri sporazuma o strateškom partnerstvu iz ranijeg perioda (Kina, Italija, Francuska) potpisano je tokom Vučićeve ere još šest sporazuma ovog tipa sa: Rusijom (2013),  Azerbejdžanom (2013), UAE (2013 i 2022), a zatim i sa Grčkom (2019), Mađarskom (2021) i Egiptom (2022). Na planu slobodne trgovine, Srbija je tokom poslednjih godina (uz ranije aranžmane sa evropskim partnerima − EU, EFTA, CEFTA, Turskom) zaključila i sporazume sa Kinom (2023) i Evroazijskom unijom (2019).

Postavlja se pitanje da li je srpski predsednik ikada smatrao ozbiljnim sprovođenje svih onih reformi koje bi politički, ekonomski, institucionalno i pravno Srbiju zaista učinili podudarnom sa sistemima država članica EU? Spoljna politika male zemlje je dobrim delom odraz unutrašnje politike. Mnogi pokazatelji (uključujući i ocene Evropske komisije) svedoče o tome da Srbija već od sredine prošle decenije stagnirala u reformama, odnosno da je ušla u proces suprotan „evropeizaciji” zemlje kandidata. Od nepotpune demokratije, Srbija je tokom poslednje decenije postala hibridni režim sa izrazitim autokratskim karakteristikama, što pokazuju i negativni trendovi koji se odnose na slobodu medija ili uslovi za slobodne i poštene izbore koji su održavani (uglavnom u neregularnim uslovima) u proseku svake dve godine.

Zaglavljeni i neusklađeni

Pojava stabilokratije na Zapadnom Balkanu (ZB) uklopila se u širi fenomen zamora od proširenja u Evropskoj uniji. Zamor od proširenja u EU nastao nakon velikog praska (proširenje na 12 novih članica u periodu 2004−2007) uticao je na usporavanje ritma integracije u pregovorima sa zemljama kandidatima sa ZB. Sa izuzetkom Turske, zemlje ZB su već oborile istorijske rekorde u dužini pregovora za članstvo. Pregovori sa Crnom Gorom su otpočeli 2012. godine, a sa Srbijom 2014. godine, pre više od decenije. Međutim, dok su pregovori sa Crnom Gorom ipak postepeno vodili otvaranju svih poglavlja (već 2018. godine otvoreno je 33 poglavlja, a otpočelo je i zatvaranje poglavlja – dosad šest) spori ritam otvaranja poglavlja sa Srbijom imao je trend daljeg usporavanja: po četiri otvorena poglavlja godišnje 2016−2018. godine, dva poglavlja u 2019. godine, dok u 2020. godine nije otvoreno nijedno poglavlje. Od decembra 2021. godine – sa otvaranjem klastera 4 (otvoreno je ukupno 22 poglavlja) – do danas više nije bilo otvaranja klastera ili poglavlja. U oblasti spoljne politike, otklon Srbije od usklađivanja sa zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom EU počeo je još s prvom ukrajinskom krizom 2014. godine. Stepen usaglašenosti Srbije a deklaracijama EU je pre 2014. godine iznosio preko 90%, da bi nakon toga spao na ispod 60% godišnje (u 2024. godini bio je oko 52%). U pristupnim pregovorima, Poglavlje 31 (spoljna politika) ostalo je zaglavljeno u proceduri. Nakon ruske agresije na Ukrajinu 2022. godine neusklađivanje Srbije je postalo još izrazitije, imajući u vidu da se zemlja nije pridružila sankcijama EU prema Rusiji. Pojednostavljeno rečeno, Aleksandar Vučić je žrtvovao strategiju pristupanja EU potrebi održavanja dobrih odnosa s Moskvom. Nedavni put u Moskvu, koji je izazvao val kritika u većem broju država EU, dodatno je cementirao postojeće stanje.

Politika proširenja EU se usled šoka rata u Ukrajini na neki način vratila prvobitnoj strateškoj svrsi – nastojanju da se preoblikuje geopolitička arhitektura kontinenta. Za EU proširenje je ponovo postalo prioritet. U međuvremenu, Srbija je od nekadašnjeg prethodnika (front-runnera) među kandidatima praktično skliznula u grupu na čekanju. Iako su beogradske vlasti pod uticajem brzog napretka Crne Gore i Albanije u pristupnim pregovorima u poslednje dve godine najavila da će i Srbija do 2026. godine prihvatiti celokupan pravni aquis Unije, ove dosta nerealne izjave zasad nisu potvrđene delima. Od nekada ključnog pitanja od kojeg su zavisili pregovori (dijalog sa Kosovom) srpski režim je svojom politikom stvorio još dva Gordijeva čvora kao prepreke bržem napretku: jedan je pomenuti odnos prema Rusiji. Uz to, šestomesečni studentski i društveni protesti pokazali su da je Srbija u dubokoj političkoj krizi i da se suočava i s pitanjem ispunjenja prvog kriterijuma iz Kopenhagena, tj. postojanja odgovarajućeg nivoa demokratije, stabilnosti institucija i vladavine prava. I dok su predstavnici studenata u blokadi simbolično trčali i vozili bicikle ka Strazburu i Briselu kako bi podsetili na temu vladavine prava u Srbiji, Vučić je otputovao na Floridu i u Moskvu.

Sa izborom Trampa za predsednika SAD i njegovim koracima koji se odnose na rat u Ukrajini i odnosima SAD prema Evropi, Rusiji ili Kini, čini se da srpski predsednik prvenstveno traži mesto Srbije u transakcionim odnosima s najvećim silama, dok tema članstva u klubu EU nije prioritet (i pored izjava o suprotnom). Srpski režim igra na kartu nekog budućeg (očekivanog) kompromisa između dominantnih sila – SAD i Rusije – zanemarujući kriterijume za ulazak u EU, a čije političke preduslove ili nije u stanju ili ne želi da ispuni. Putovanja na Floridu i u Moskvu ilustruju kako se Vučićeva spoljnopolitička akrobatika na neki način pretvara u geopolitički rulet, u čijoj pozadini ostaje otvoreno pitanje bezbednosti i budućnosti zemlje. Stoga evropski put Srbije pod rukovodstvom Aleksandra Vučića danas sve više liči na spoljnopolitički ćorsokak.

Autor: prof. dr Duško Lopandić,

Predsednik Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta,

Profesor evropskog prava Fakulteta za privredu i pravosuđe, Novi Sad, u penziji,

Bivši ambasador Srbije pri EU i član pregovaračkog tima Srbije sa EU.