foto: Predsedništvo Srbije/Dimitrije Golp

Srbija već godinama vodi spoljnopolitičku strategiju balansiranja između Istoka i Zapada. Ovakav pristup, često označen kao “hedžing”, podrazumeva održavanje paralelnih odnosa sa više velikih sila radi maksimizacije koristi i smanjenja rizika. Spoljna politika Srbije oslanja se na poznata četiri stuba: Evropsku uniju, Rusiju, Sjedinjene Američke Države i Kinu. Međutim, ruska invazija na Ukrajinu 2022. godine drastično je zaoštrila odnose između Zapada i Rusije, stavljajući na probu sposobnost Srbije da nastavi da “sedi na dve stolice”.

U tekstu koji sledi analiziramo savremenu spoljnu politiku Srbije kroz prizmu tog balansiranja posebno u odnosima prema Moskvi i Briselu.

Nova vlada kao signal političkog kursa

Formiranje rekonstruisane vlade pod vođstvom Đura Macuta u proleće 2025. izazvalo je brojna tumačenja. Macut, endokrinolog i univerzitetski profesor, izabran je kao nestranačka ličnost, što je predstavljeno kao pokušaj depolitizacije izvršne vlasti. Ipak, njegova vlada ne donosi jasan spoljnopolitički zaokret. U njoj nema više Aleksandra Vulina, dojučerašnjeg direktora BIA i poznatog proruskog političara. Politikolog Mladen Mrdalj ocenjuje da je Vulin bio svojevrsni “barometar odnosa sa Rusijom”, te da njegovo odsustvo signalizira pokušaj distanciranja Beograda od Moskve. Ipak, u Vladi su ostali akteri sa jasno proruskim stavovima, poput Nenada Popovića, čoveka koji je pod američkim sankcijama zbog saradnje sa Rusijom i Borisa Bratine, koji je javnosti od radnije poznat zbog paljenja zastave EU. Kada je reč o strukturi Vlade Mrdalj podseća da su i prethodne Vlade više gravitirale ka Zapadu. Jasan indikator više prozapadnom naginjanju Vlade jeste imenovanje Dubravke Đedović Handanović kao deo finansijskih i industrijskih krugova koji su bliski Zapadu, kao i Tanje Miščević kao nekoga ko je život uložio u proevropske integracije i ko ne bi rizikovao svoju karijeru i profil za Vladu koja bi bila proruska.

Mrdalj smatra da sadašnji ministarski kadrovi svakako nemaju stvarnu moć: “Svi su u senci Vučića i jedino je bitno ono što on kaže.” Prema njegovim rečima, Macut je izabran kao pokušaj signalizacije da nauka i akademija ipak jesu na strani ovog režima, iako osim toga, sadašnji premijer nema kvalitete koji bi ga preporučile za premijersko mesto, pogotovo u dobra krize. U svom ekspozeu je istakao da članstvo u EU ostaje strateški cilj Srbije, ali se već u prvim mesecima mandata suočava sa protivrečnostima u sastavu kabineta, koje otvaraju pitanje istinske političke orijentacije nove vlade. Utvrđivanje članstva u EU kao spoljnopolitičkog cilja, tradicionalno, zauzima deo i u ekspozeima i prethodnih premijera Srbije, ali isto tako ovaj cilj biva samo deklarativno proglašen, bez konkretizacije akcija u vidu sporovođenja neophodnih reformi. Samim tim, članstvo Srbije u EU ostaje samo prazno slovo na papiru.

Stari saveznik u hladnijim tonovima 

Rusija je tradicionalno jedan od stubova srpske spoljne politike, važan partner po pitanju Kosova i ključni snabdevač energentima. Ipak, rat u Ukrajini uneo je novu dinamiku. Iako Srbija nije uvela sankcije Rusiji, zadržala bezvizni režim i ostala po strani kada je reč o direktnim osudama Moskve, ruske vlasti sve češće iskazuju nezadovoljstvo potezima Beograda.

Najizraženiji primer bio je izveštaj ruske Spoljne obaveštajne službe iz maja 2025, u kojem se Srbijs optužuje da preko posrednika isporučuje oružje Ukrajini. Prema njihovim navodima, srpske fabrike koriste lažne sertifikate krajnjih korisnika i preko zemalja posrednika dostavljaju oružje Kijevu. Retorika u izveštaju bila je izuzetno oštra. Pres biro je rekao da je želja srpskih namenskih proizvođača i njihovih pokrovitelja da se obogate na krvi bratskij slovenskih naroda dovela do toga da zaborave ko su prijatelji a ko neprijatelji. Reagovao je I predsednik Srbije Aleksandar Vučić, istakavši da će dati nalog da se ne ostvaruju ugovori o prodaji oružja i municije koj kojih postoji sumnja o zloupotrebi i slanju na ukrajinsko tržište. Prema Ustavu I zakonima Srbije, predsednik nema ovu nadležnost, ali njegova politička predominacija bi mogla da utiče I na nadležne institucije, ministarstva, da postupaju po njegovom nahođenju. Ništa novo za politički sistem Srbije.

Mrdalj smatra da je ovaj izveštaj ukazuje na politički pritisak, ali  ne nužno pokušaj prekida odnosa. “Putinu nikako ne odgovara zaoštravanje sa Srbijom. On bi time izgubio još jednu zemlju koju je koristio za jačanje svog spoljnopolitičkog imidža”, objašnjava Mrdalj. On veruje da je izveštaj neka vrsta “žutog kartona”, a da je Vučićeva poseta Putinu, iako javno afirmativna, zapravo protekla u hladnijoj atmosferi.

Srbija i dalje ima značajan broj ruskih državljana koji su se doselili od početka rata, procene govore o 80.000 do 100.000 ljudi. Ruska strana sve više pažljivo motri na stvarne, a ne deklarativne poteze Beograda, što povećava osetljivost odnosa. Rusiji je, kako ističe Mrdalj, važniji imidž Srbije kao neutralne i prijateljske zemlje, nego realni kapacitet Srbije da pomogne u ratu: “Srbija može jedino da izvrši samoubistvo u cilju pomoći Rusiji, a Rusiji to opet ne bi puno značilo.”

EU: partner u brojkama, prepreka u vrednostima

 S druge strane, odnosi sa Evropskom unijom su znatno dublji i konkretniji. EU je daleko najveći trgovinski partner Srbije, s udelom od preko 50% ukupne razmene, i ubedljivo najveći donator kroz razvojne fondove. Takođe, EU je glavni investitor u infrastrukturu, energetiku i digitalizaciju. Uprkos tome, proces evropskih integracija Srbije stagnira. Srbija od 2021. nije otvorila nijedno novo pregovaračko poglavlje, iako je tehnički spremna za otvaranje Klastera 3, za šta nije dobila političko zeleno svetlo članica Unije.

Razlog stagnacije jeste pre svega politički: izostanak usklađivanja sa Zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom EU, nerešeni odnosi sa Prištinom i slab napredak u vladavini prava. Usaglašenost sa ZSBP bila je najviša 2015. godine (66%), te su nakon toga procenti sve niži. Prekid kontinuiteta opadanja usklađivanja sa ZSBP desio se porastom na 59% u 2024. godini u poređenju sa 54% iz 2023. godine.

Dodatnu pažnju izazvala je odluka Srbije da ne potpiše zajedničku deklaraciju na samitu Ukrajina–Jugoistočna Evropa, održanom u Odesi, kojom kojom se međunardna zajednica “ohrabruje da održi i pojača sankcije protiv Ruske Federacije u bankarstvu i energetskom sektoru”. Ova odluka zapravo predstavlja kontinuitet u spoljnopolitičkoj strategiji Srbije, koja se dosledno uzdržava od bilo kakvog formalnog svrstavanja protiv Rusije. Ipak, važno je istaći da je predsednik Aleksandar Vučić na istom samitu ponudio konkretnu pomoć Ukrajini, izrazivši spremnost da Srbija učestvuje u obnovi jednog ili dva grada, ili manjeg regiona pogođenog ratom. Time je poslao signal dobre volje prema Kijevu, zadržavajući pritom distancu od direktnih političkih obaveza koje bi proizlazile iz potpisa deklaracije. Ova poseta predstavlja i Vučićev prvi odlazak u Ukrajinu od početka ruske invazije, što dodatno pojačava simbolički značaj samita i potvrđuje želju Beograda da, makar formalno, očuva odnose sa obe strane konflikta.

Mrdalj primećuje da je EU, uprkos oštroj retorici, zapravo spremna na kompromis sa Vučićevim režimom: “Sve deluje kao igra u kojoj je bitniji privid nego suština.” On ocenjuje da će se Zapad zadovoljiti geopolitičkom lojalnošću, dok će reformski zahtevi biti svedeni na minimum. Smatra da je Zapadu mnogo bitnije šta Srbija čini, a ne ono što Srbija priča, na šta ukazuje i proglašavanje projkta „Jadar“ kompanije Rio Tinto strateškim projektom Evropske unije. Kako bi kompanija uopšte mogla da aplicira za ovaj status potrebna je dozvola zemlje u kojoj se projekat sprovodi, na šta je Srbija pristala van očiju javnosti.

Mrdalj dodatno objašnjava i širu logiku odnosa EU prema Srbiji: "EU-u je, posebno Francuskoj i Nemačkoj, veoma stalo da ne dozvole jačanje ruskog ili kineskog uticaja na Balkanu. Nije tu važno samo da li je Srbija zaista posvećena članstvu, važna je i percepcija. Ukoliko bi Srbija zvanično proglasila da odustaje od evropskih integracija, postavlja se pitanje kako bi reagovali euroskeptici unutar same EU. Zamislimo da Srbija takvom odlukom ne izgubi unutrašnju stabilnost, već počne da beleži rast,  to bi moglo poslužiti kao argument liderima poput Marine Le Pen ili Alternative za Nemačku. Zato je EU-u važno da Srbija makar nominalno ostane na evropskom putu, jer u suprotnom bi morala da minira njen napredak kako bi očuvala sopstvenu legitimnost."

U tom kontekstu, čak i simboli imaju težinu: "Bitno je da izgleda da Srbija želi da se učlani u EU ta slika je važnija od suštine", dodaje Mrdalj. Pitanje uvođenja 5G mreže u Srbiji tokom 2025. godine dodatno osvetljava interes EU da zadrži tehnološki i strateški uticaj u regionu, u konkurenciji sa Kinom i Rusijom.

Dvostruka igra ili sofisticirani hedžing? 

Spoljnopolitički kurs Srbije može se posmatrati kao primer dobro ukorenjene strategije hedžinga. Vučić balansira između EU i Rusije, dajući jednima konkretne ustupke, a drugima simboličku lojalnost. Kako kaže Mrdalj: "Zapadu Vučić daje granate, energetsku infrastrukturu, investicije. Rusiji daje imidž, zastavu, izjave." Samim tim srpska spoljnopolitička strategija koristi I materijalna I nematerijalna sredstva spoljne politike za postizanje spoljnopolitičkih ciljeva.

Značajan indikator ovog balansiranja jeste i izostanak zajedničke konferencije za medije sa visokom predstavnicom EU za spoljne poslove i bezbednosnu politiku Kajom Kalas prilikom njene posete Beogradu. Ovaj izostanak nije puka diplomatska formalnost, već predstavlja snažan politički signal. Kako ističe politikolog Mladen Mrdalj: „Moguće je i to da Kaja Kalas ima lične emotivne razloge da tako nešto ne uradi, ali i ona pazi na svoje biračko telo, pazi na opoziciju u sopstvenoj zemlji. Ne želi da bude percipirana kao neko ko se slika sa liderom koji otvoreno koketira sa Putinom.“ Kaja Kalas je, nakon Vučićevog prisustva paradi povodom Dana pobede nad fašizmom, rekla da je barem dobar znak što srpska vojska ne učestvuje u paradi. "To bi bio još nivo više. Ali, naravno, na savesti je onih koji stoje uz Putina koji vodi rat sada, ne neki u istoriji, najveći rat u Evropi od Drugog svetskog rata. Kao što sam rekla, države članice ne uzimaju to olako. U daljim pregovorima zemlje članice imaće puno pitanja: ko su vaši prijatelji, sa kim to mi imamo posla"

Mrdalj dalje objašnjava da i zapadni političari moraju voditi računa o unutrašnjoj političkoj dinamici svojih zemalja: „Dakle, i ti političari sa Zapada imaju svoje konkurente, opoziciju, pretendente na njihove funkcije i glasove. Takvi obziri često prevagnu nad stanjima demokratije i ljudskih prava u Srbiji.“

On dalje podseća na ranije primere kada su visoki zvaničnici NATO-a ili EU stajali pored Vučića na zajedničkim konferencijama, a on im se obraćao o bombardovanju 1999, o neutralnosti Srbije i nepriznavanju Kosova: „To su reči koje prosečnom glasaču SNS-a podižu Vučićev imidž. A zapadni lideri, svesno ili ne, igraju ulogu statista u toj predstavi, jer im je važnija stabilnost i saradnja u drugim domenima.“

Taj obrazac se ponavlja, Vučić na spoljnopolitičkom planu daje materijalne ustupke Zapadu (oružje, saradnja, ekonomski aranžmani), dok retorikom i simbolima održava imidž suverenog lidera, što koristi i za unutrašnje političke svrhe. „To je ta dupla igra. Vučić koristi i međunarodne posete da učvrsti svoj autoritet kod kuće. Kada stoji pored nekog lidera NATO-a i izgovara patriotske poruke, to deluje moćno za njegovu bazu, a ujedno se u Rusiji tumači kao znak otpornosti male zemlje“, dodaje Mrdalj.

Dakle, i Zapad i Rusija, svako iz svojih razloga, omogućavaju Vučiću da nastavi sofisticirani hedžing. On daje svakome ono što želi,  Zapadu konkretne ustupke, a Rusiji simboličku vernost i istovremeno koristi te odnose za jačanje unutrašnje dominacije. Međutim, pitanje je koliko će još dugo sve strane biti spremne da tolerišu ovu strategiju bez suštinskog pomaka.

Ovakav pristup podriva principe predvidljivosti i doslednosti, ali omogućava održavanje statusa kvo u kojem se istovremeno izbegava izolacija od EU i antagonizacija Rusije. Ipak, u sve polarizovanijem međunarodnom poretku, prostor za balansiranje se sužava i politička cena takvog kursa može postati neodrživa.

Epilog jednog balansiranja?

Srbija danas nastavlja da igra složenu spoljnopolitičku igru u kojoj pokušava da zadrži kontakte i koristi sa svih strana, bez čvrstog svrstavanja. U periodu kada se globalni poredak prelama i kada odnosi EU i Rusije postaju sve oštriji, takav pristup postaje sve teži za održavanje. Ipak, za sada, zahvaljujući slabostima EU, interesima Rusije i domaćoj političkoj konsolidaciji, Vučićev režim uspeva da opstane na ivici između dva sveta. Ključno pitanje je – dokle?

Ako se trenutni trendovi nastave, moguće je da će Brisel u nekom trenutku zahtevati jasniju orijentaciju. S druge strane, ukoliko se pogoršaju odnosi sa Moskvom, Beograd bi mogao biti prinuđen na čvršće vezivanje za Zapad. Do tada, srpski hedžing ostaje živ kao izraz spoljnopolitičke strategije, ali i unutrašnjeg političkog interesa. Dugoročno, međutim, cena balansiranja mogla bi postati previsoka i to ne samo u međunarodnom kredibilitetu, već i u domenu unutrašnje političke stabilnosti.

Autorka: Sabina Sali