foto: Patrijaršija Beograd/Jorge Láscar

*Srpska pravoslavna politika je naziv feljtona dopisnika portala Alekse Jadžića koji ima za cilj da u četiri nastavka približi uticaj Srpske pravoslavne crkve na oblikovanje unutrašnje i spoljne politike Vlade republike Srbije.

Srpska pravoslavna crkva (SPC) predstavlja ključni faktor u društvenom i političkom životu Srbije, ne samo kroz duhovno vođstvo, već i kao neformalni savetnik. Njena simbolička težina i status najuticajnije institucije posle države impliciraju da crkveni stavovi mogu oblikovati narativ evrointegracije i percepciju koju Evropska unija (EU) ima o Srbiji.

Ovaj uvodni feljton postavlja analitički okvir za razumevanje političkog i društvenog uticaja SPC u kontekstu evrointegracije Srbije, te priprema teren za dublje analize u nastavku serijala čiji je cilj da prikaže jasnu sliku: da li SPC deluje kao sila društvene (de)stabilizacije, kao prepreka reformama, ili kao most između tradicionalnih vrednosti i evroatlantskih očekivanja.

Crkveni identitet kao faktor evrointegracije

SPC se u zvaničnim saopštenjima predstavlja kao faktor očuvanja nacionalnog identiteta, tradicionalnih vrednosti i stabilnosti društva. Stoga ima značajnu ulogu u kreiranju društvenog diskursa koji se reflektuje i u pregovaračkim poglavljima. Evropski dokumenti ističu da transparentnost finansiranja SPC i pozicija njenog odnosa sa državom mogu biti važni za brzinu otvaranja poglavlja 23 i 24, jer evropski pregovarači često gledaju na vladavinu prava i slobodu veroispovesti kroz prizmu inkluzije verskih zajednica u javni diskurs. Pitanja finansiranja crkve iz državnog budžeta i transparentnosti njenih aktivnosti redovno su predmet kritike u Briselu koje Srbija shvata kao tendeciozne i neutemeljene napade na zaštitu tradicionalnih vrednosti koje SPC zagovara. Crkva svoju poziciju gradi kroz retoriku „kooperativne odvojenosti države i crkve“, ali bez priznanja neposrednog uticaja na političke odluke.

Blaženopočivši patrijarh Irinej je 2010. zauzeo stav da „Srbija ne treba da sumnja u EU pod uslovom da se poštuje naš istorijski identitet“ ali je i upozorio da EU „stalno postavlja nove uslove“, posebno u vezi sa Kosovom i Metohijom i bliskim odnosom Srbije i Rusije. Takvi izrazi, iako odvajaju Crkvu od direktnog pregovaranja, tom retorikom duboko utiču na politički ton Beograda. Evropska komisija smatra da upravo SPC može bitno uticati na javni konsenzus ukoliko se Srbija opredeli ka Zapadu – zahvaljujući velikom poverenju građana, koje prema nekim istraživanjima prelazi i rejting pojedinih državnih institucija.

To dokazuje i april 2025. kada je Njegova svetost patrijarh srpski Porfirije boravio u službenoj poseti Moskvi, gde se susreo sa patrijarhom Ruske pravoslavne crkve Kirilom i sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom. Iako je poseta imala crkveni karakter – tokom Vaskršnje sedmice i uz dodelu počasnog doktorata Moskovske duhovne akademije, analitičari naglašavaju da je centralna poruka bila političke prirode: SPC sve više igra ulogu mekog moćnog kanala kroz koji se uspostavlja predvidljivija saradnja sa Moskvom, posebno kada formalna država balansira između Moskve i Brisela.

SPC kao neformalni savetnik predsednika Srbije

Odnos države i crkve dodatno je specifičan u kontekstu odnosa sa predsednikom Republike Srbije, koji je u više navrata sugerisao paralelu ili blisko slaganje između državnih ambicija i narodnih vrednosti koje Crkva zastupa. Predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, više puta je naglašavao da kad „država i crkva streme istom cilju – Srbija bude prva u Evropi“. Istovremeno, analize ukazuju da se dogovori o važnim pitanjima često smatraju konsultacije sa SPC kao neformalnom obavezom – bez formalnog mandata, ali sa političkim efektom.

Istovremeno, odnos između vrha države i crkvenog vrha unosi posebnu dinamiku u dijalog Srbije sa EU – naročito oko Kosova i Metohije. Iako se formalno ne uključuje u pregovore, njeni stavovi snažno utiču na držanje do principa ne priznanja nezavisnosti Kosova – kao što je (Sveti arhijerejski) Sabor SPC u maju 2018. godine apelovao da se Kosovo nikada ne ustupi ili prizna. Predsednik Vučić je uzvratio da je taj stav nerealan i da se zalaže za kompromis, dodatno ističući da Crkva ne bi trebalo da donosi ključne političke odluke već samo da iskaže svoj stav.

Takođe, u februaru 2023. Žozep Borelj i Miroslav Lajčak su predstavili okvir osnivanja Zajednice srpskih opština, zaštite crkvenog vlasništva i verskih prava u skladu s evropskim modelima. Ipak, Sinod SPC je odmah potvrdio da je Kosovo neraskidivi deo Srbije, da svako odstupanje znači eroziju nacionalnog i verskog identiteta. Iako Crkva saopštava da „nije učestvovala u političkim pregovorima“ i da „ne može biti deo političkih dogovora za Kosovo“, njene paralelne aktivnosti pokazuju suprotno. Razgovori između visokih episkopa SPC i evropskih diplomata ostaju van zvaničnih kanala, ali diplomatske beleške otkrivaju da su neki biskupi bili vidljivi partneri državnih pregovaračkih pozicija.

Iako se, u okviru javne scene u Srbiji, deo opozicije i predstavnika Srba sa Kosova i Metohije neretko žali na „sramno ćutanje SPC“ u kritičnim trenucima pregovora – napominjući da Crkva često ne uspostavlja javnu liniju preciznog odnosa prema evropskim inicijativama, čime pojačava neizvesnost i legitimitet protivrečnosti – ona, kroz Sinod i lokalne eparhije, aktivno negira optužbe o pasivnosti. Naprotiv, tvrdi da štiti prava vernika kroz pravne i humanitarne inicijative, ali bez menjanja osnovnog diskursa – dokumentovano je da očigledno ne prihvata državne kompromise niti službeni dijalog sa Prištinom, čak i kada je sudska odluka u korist manastira Visoki Dečani potvrđena, ali se ne sprovodi od strane „kosovskih“ vlasti.

Posebno su veliko opterećenje slučajevi u Zvečanu i Banjskoj – dva sukoba za koja  „kosovski“ mediji i državni zvaničnici direktno insinuiraju umešanost SPC. Crkva je odbacila optužbe, naglašavajući da policija nije pronašla dokaze o njihovoj povezanosti, a američki izveštaj o verskim slobodama je podvukao da nadležne institucije ocrnjuju Crkvu kao deo političkog narativa.

Ove epizode pokazuju da se predsednik suočava sa pritiscima da prilagodi spoljnopolitičke stavove crkvenom tonu ili bar izbalansira njegov uticaj. Tako se nameće pitanje: prilagođava li predsednik politiku „crkvenom tonu“, ili samo koriguje sopstvene strategije u skladu sa težinom te institucije?

Neizgovoreni uticaj Crkve na „ćutanje“ države

Istovremeno, studenski pokret – od studentskih blokada u Beogradu i Novom Sadu do evropskih inicijativa poput biciklističke i trkačke ekspedicije ka EU institucijama – postaje emblematičan za društvene tenzije i demokratizaciju. SPC je veoma aktivna na javnoj sceni: u saopštenju je studente okarakterisala da žive u „paralelnim univerzumima“, izazivajući snažan odgovor same studentske zajednice. Drugi deo crkvenog tela se kasnije ogradio, navodeći da je tekst službenika patrijaršije – iznet kao lični stav, a ne kao stav patrijarha Porfirija. Jerej Stevan Jovanović jasno je poručio da su „patrijarh Porfirije i crkva nedvosmisleno podržali studente“. Ovo razmimoilaženje mišljenja unutar SPC ukazuje na složen odnos Crkve prema studentskim blokadama.

Dakle, iako formalno van procesa pregovora sa Unijom, SPC deluje kao „nevidljivi opozicioni faktor“. Jasno je da nije samo moralni autoritet ili savetodavna religijska institucija, već faktor „sakralne diplomatije“ – kanala koji ponekad funkcioniše i nezavisno od državnih pregovaračkih timova. Deluje kroz simbolički autoritet i strateški selektovan javni pristup, podržavajući status kvo Kosova i Metohije, a ujedno ograničavajući političku spremnost vlasti da pristupi kompromisnim rešenjima. U pragmatičnom smislu, to odražava potrebu države da zadrži balans između evroatlanstke integracije i partnerstva sa Rusijom, ali kroz neformalno kanalizovan uticaj Crkve.

Kraj I dela.

autor: Aleksa Jadžić